Politička kultura građana u Republici Srbiji
Kako bismo lakše razumeli odnos koji građani Srbije imaju prema politici, ali i vođama, potrebno je definisati šta je to politička kultura. Prema Almondu i Verbi ona predstavlja „specifično političke orijentacije – stavove o političkom sistemu i raznim njegovim delovima, te stavove o ulozi pojedinca u sistemu“ (Almond & Verba, 2000, 20). Potom, objašnjavaju da je „politička kultura nacije specifična distribucija obrazaca usmerenosti prema političkim objektima među pripadnicima te nacije“ (Almond & Verba, 2000, 21). Pored samih definicija političke kulture, Almond i Verba su definisali i tipove političke kulture, a to su: „participativna, parohijalna i podanička“ (Almond & Verba, 2000, 22). Za potrebe ovog rada koristićemo definiciju podaničke i participativne kulture kako bismo napravili paralelu između onoga što bi demokratsko društvo trebalo da poseduje i onoga što je pogubno za demokratiju, a izuzetno značajno za nedemokratske režime.
Svet danas teži, ili bar akademski deo javnosti, da pokaže da je običan čovek izuzetno važan za političko odlučivanje i u tom smislu se u zemljama danas sve više ulaže u edukaciju građana o važnosti participiranja u politici. Na to su ukazivali još pre više od pedeset godina Almond i Verba u svom delu Civilna kultura. Još tada, svetom je kružila „eksplozija participacije“ i uviđanja da je čovek kao pojedinac važan za politiku i odlučivanje (Almond i Verba, 2000, 14). Iz toga možemo videti da praksa uključivanja ljudi u politiku nije strana pojava i da tako nešto ima svoje korene još odavno. Ovakav vid težnje pokušava da uključi pojedince u politička odlučivanja i time opravda postojanje termina demokratija i vrati je njenim korenima (vladavina naroda).
U svakom slučaju participativna politička kultura predstavlja aktivnu ulogu pojedinca u sistemu, tačnije „tip u kojem su pripadnici društva pretežno eksplicitno orijentisani prema sistemu kao celini, te i prema političkim i administrativnim strukturama i procesima“ (Almond & Verba, 2000, 24). U tom smislu aktivnost građana u politici dozvoljava da građani ukoliko primete neke nepravilnosti ili nezadovoljstvo uvek mogu da se uključe i reaguju. Sa druge strane imamo podaničku političku kulturu, kojoj ćemo posebno pokloniti pažnju. U ovakvom sistemu građani su izuzetno pasivni, tačnije „podanik je svestan specijalizovanog autoriteta vlasti; prema njoj je afektivno orjentisan, možda se njome ponosi, možda mu se ne sviđa, a ocenjuje je kao legitimnu ili nelegitimnu“ (Almond & Verba, 2000, 24). Čupić je objasnio da ljudi u podaničkom tipu kulture „lako prihvataju predrasude i stereotipe. Skloni su strahovima i strepnjama, nisu otporni ni na zavist i mržnju. Sve te karakteristike utiču da se mogu upotrebljavati kao poslušnici i podanici. S njima se lako upravlja i njih je lako zloupotrebiti“ (Čupić, 2009, 340). Iz navedenih definicija uviđamo da postoje dva oponenta u današnjem svetu od kojih jedan podržava termin demokratije, a drugi mu ide na štetu.
Kada su u pitanju građani Srbije, profesor Stojiljković navodi da je podanička politička kultura i pasivan duh građana dominantan (Stojiljković, 2016). U svojoj knjizi Građani ili podanici navodi da „na osnovu studija i empirijskih istraživanja u Srbiji i regionu govore, dakle, u prilog oceni o dominaciji podaničko-participativnog, meštovitog i prelaznog tipa političke kulture, u kojoj u dominantnim segmentima biračkog tela preovlađuje podanički momenat“ (Stojiljković, 2016, 31).
To povlači za sobom i „duh pasivnosti i očekivanje da će sve probleme da reše država i vođa, a ne samoorganizovani građani koji su na dnu piramide moći“ (Stojiljković, 2016, 92). Međutim važno pitanje , nakon pozicioniranja koja je dominantna politička kultura u Srbiji, kako je do toga došlo?
S obzirom na to da već duži niz godina dominira pasivan podanički odnos građana prema politici Stojiljković je naveo da se politička kultura menja kroz proces socijalizacije i da se vremenom usvajaju obrasci ponašanja u primarnoj i sekundarnoj socijalizaciji (Stojiljković, 2016, 16).
Ovo nam sugeriše da se duži niz godina prenosio obrazac ponašanja na mlađe naraštaje, odnosno prenošenje verovanja koja su nastala usled raznih društveno-političkih i ekonomskih okolnosti (Stojiljković, 2016, 89). Dugi niz vekova građani Srbije se vezuju i veruju vođama, to možemo istorijski uočiti na osnovu naklonosti ka raznim vojskovođama, voždovima, knezovima i kraljevima. Godinama građani očekuju paternalizam i „čvrstu ruku“ koja će da vodi računa o njima od njihovog rođenja pa do smrti (Stojiljković, 2016, 31). Međutim za potrebe ovog rada osvrnućemo se na skoriju istorijsku sliku i pogledati šta je to što je trenutne građane dovelo, tj. održalo u domenu podanika.
Kada pogledamo unazad nekoliko decenija, vratićemo se na momenat u period socijalizma i odatle započeti objašnjenje „ušuškanosti“ građana. Naime, u periodu socijalizma poslušni građani su imali dosta toga obezbeđeno od strane države (kako bi rekli stariji, od Tita). Država je tada obezbeđivala građanima „mir i stabilnost“. Međutim, ono što Stojiljković iznosi kao problem, jeste distnkcija koja se u tom momentu stvorila, a to je odnos privatno-javno i koji je uticao na to da se generacijski prenese pasivan i neodgovoran duh na mlađe naraštaje (Stojiljković, 2016). Država je u tom trenutku na svaki način pokušala da se uplete u život građana, „nametne falsifikovanu sliku realnosti, indoktrinacije i produžavanje habituacije“ (Stojiljković, 2016, 94). Odlika ljudi socijalizma se „ogleda u njihovoj sklonosti prema delegiranju autoriteta i izbegavanju donošenja odluka koje povlače određenu odgovornost. S druge strane oni zahtevaju brigu od strane države, socijalnu zaštitu i razlitčite beneficije“ (Stojiljković, 2016, 95).
Ovakvim ponašanjem građani su bili izuzetno pasivni u političkom sistemu i bilo je važno da postoji briga od strane države i miran privatan život. Dakle nije se previše marilo za uključivanje u politička dešavanja.
Poenta je da je još od vremena socijalizma do sada ukorenjeno u svest pojedinca da će država ili vođa da reše probleme. Uz to Kecmanović tvrdi da potreba za vođama postoji najviše kod patrijarhalnih porodica, jer od rođenja čovek razvija naviku da bude poslušan prema autoritetu jer ga on čuva (Kecmanović, 2011, 227). Takođe razna istraživanja potvrđuju tezu da „mi nismo zemlja i narod za punu demokratiju, odnosno da naši ljudi funkcionišu kako treba tek pod paskom čvrste ruke“ (Stojiljković, 2016, 92). Pored toga novija istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuju da „uverenje da je Srbiji potreban jak lider i vođa podržalo je 55,6% ispitanika“ (Janjić & Janjić, 2020, 15), što dovodi do potvrde prenošenja obrazaca ponašanja i razmišljanja od strane starijih građana Srbije na mlađe. Takođe ovakav vid komunikacije potvrđuje i Čupićevu tezu da podanici veoma lako podležu predrasudama, stereotipima i da se njima lako može upravljati (Čupić, 2009). Generacije koje nisu živele u socijalizmu, pod uticajem primarne i sekundarne socijalizacije, potvrđuju i usvajaju ustaljene stereotipe koji dugi niz godina vlada u Srbiji. Ovakvu tezu je potvrdio u svojim istraživanjima i CeSID (Centar za slobodne izbore i demokratiju) 2007, 2009, 2010 i 2014 (Stojiljković, 2016, 36), a sada uviđamo taj trend i kod mladih[1]. Ovakav vid ponašanja podržava dominantnu podaničku političku kulturu i pasivan duh građana. Međutim takođe iz priloženog se može uočiti da sami građani kao građani nisu krivi za takvo stanje, već sve vreme je država (odnosno dominantni političari) podržavaju i održavaju takve obrasce ponašanja i podrivaju i uljuljkavaju građane u taj model podaničkog tipa političke kulture.
U tom duhu treba pre svega definisati ko su vođe i zbog čega ih narod sledi? Postoji više definicija vođa (lidera). Kecmanović daje najopštiju definiciju liderstva koja se
„odnosi na ličnost koja je na čelo pokreta, partije, države ili neke druge političke organizacije došla uz masovnu neposrednu ili posrednu saglasnost njenih članova, ili ako je odgovarajuće kolektivno telo rukovodećoj ličnosti dalo široka ovlašćenja na temelju uverenja na naojbolji način izražava njihove zajedničke interese“ (Kecmanović, 2011, 214).
Stojiljković navodi da „liderstvo drugima nudi viziju, izazov, motivaciju, svrhu, cilj, koji sledbenici žele da postignu“ (Stojiljković, 2017, 13). Na kraju jedno od starijih shvatanja je Le Bonovo, koji je izučavao psihologiju gomila, ističe da je „instiktivna potreba svih bića u gomili da se pokoravaju jednom vođi“ (Le Bon, 2018, 95) i da „vođ, jeste prvi element za organizovanje raznorodnih gomila, i on priprema njihovu organizaciju u sekte. Dotle on njima upravlja. Gomila je poslušno stado koje se nikada ne bi moglo lišti gospodara“ (Le Bon, 2018, 95-96).
Sa druge strane koren reči vođa, odnosno danas češće korišćena reč lider, u Vujaklijinom rečniku stranih reči se prevodi kao „upravnik, vođa, prvak“ (Vujaklija, 2006, 489), a Stojiljković objašnjava da lider „potiče od reči lead, što kao imenica znači upravljanje, inicijativa, primer, ugledanje; dok kao glagol to lead znači voditi, upravljati, biti na čelu, prednjačiti“ (Stojiljković, 2017, 13). Kako u definicijama, tako i u etimologiji, uviđamo da su vođe ljudi koji upravljaju jednim društvom, nalaze se na vrhu hijerarhije i da su u većoj ili manjoj meri legalno i legitimno izabrani od grupe ljudi, koji veoma često mogu pasti pod njihov uticaj i postati njihovi sledbenici. Za uzvrat vođe će im dati sigurnost, stabilnost, mir itd. U tom duhu, Kecmanović smatra da „lider treba da bude: inteligentan, obrazovan, energičan, samouveren, hrabar, uporan, odlučan, beskompromisan, autoritativan, poletan itd.“ (Kecmanović, 2011, 221), ali veoma često se dešava da uz ove osobine koje bi trebalo da budu dobre po državu dolazi do momenta da na čelo dođe „psihološki i politički moćnog čelnika, čija harizma ubdeljivo otelovljava državnu silu“ (Kuljuć, Oblici lične vlasti, 14; cit. prem. Kecmanović, 2011, 222).
Nakon njihovog definisanja, veoma važno pitanje jeste koja su to sredstva kojim se služe i kako oni to opstaju na poziciji na kojoj se nalaze. Pre svega lideri se javljaju u momentima kada nastaju krize, promene sistema vrednosti i obrazaca ponašanja, dolaze kao heroji i spasavaju narod, kontrolišu situaciju i bore se protiv neprijatelja (Kecmanović, 2011, 248). Ovakav momenat dovodi do stvaranja prostora za lidere i njihovo isticanje. To svakako potvrđuje tezu da narod u tim trenucima očekuje spas od nekoga, a u momentu krize to je lider, jer kako kaže Le Bon „Vođe često nisu ljudi misaoni, ali su ljudi od akcije“ (Le Bon, 2018, 96). Iz iskustva Srbije možemo uvideti da su vođe opstajale dugo na vlasti (Tito je bio na vlasti ukupno 38 godina, Slobodan Milošević 10 godina, Boris Tadić 8 godina i trenutno Vučić već osmu godinu).
Vođe koriste razna sredstva kako bi opstale na vlasti, ono što Le Bon navodi je tvrđenje, ponavljanje i zaraza jer „sam taj posao je vrlo spor, ali dejstva takve akcije, jednom proizvedene, vrlo su trajne“ (Le Bon, 2018, 100). U tom smislu Le Bon smatra kada se jedno tvrđenje dovoljno ponavlja ono postaje zarazno, teško mu je odoleti i razvija „struju mišljenja“ i potvrđivanja rečenog (Le Bon, 2018, 101). Pored toga, Stojiljković navodi da je potrebno da vođe govore ono što narod želi da čuje u tom trenutku: „Bolji život, posao za sve, socijalna pravda, transparentnost, borba protiv korupcije i kriminala, strane investicije, Kosovo je srce Srbije, departizacija…“ (Stojiljković, 2017, 38).
U svakom slučaju, ponavljanje rečenica iskorišćava se svakako da bi lideri dobili što veću podršku naroda. Pored toga u Srbiji je izražena „personalizacija politike“ (Stojiljković, 2017, 25), a velika je i težnja da reputacija lidera ostane što bolja i teži se izgradnja dobrog imidža vođe, tako da se vođe veoma često pojavljuju obučeni u opuštenoj odeći, razgovaraju direktno sa narodom, gosti su na sportskim takmičenjima, govore o privatnom životu i hvale se svojim osobinama itd. (Stojiljković, 2017, 24).
Taj imidž koji su ostvarili isključivo uz pomoć moći koje poseduju i propagande koju plasiraju, odnosno „posedovanjem“ važnih medija. „Mediji su oduvek služili kao propagandno sredstvo, a onaj ko je imao posredno ili neposredno, kontrolu nad njima, imao je veliki uticaj na kreiranje javnog mnjenja“ (Stojiljković, 2017, 83). Mediji igraju izuzetno važnu ulogu u vremenu digitalizacije, jer se danas infomracije prenose putem njih. Tako da „ljudi svoje stavove formiraju na osnovu onoga što u medijima vide ili čuju. Što se neko više puta pojavljuje na TV ekranu, to su mu veće šanse da ga gledalac, odnosno birač, ozbiljno uzme u obzir kad odlučuje za koga će da glasa“ (Stojiljković, 2017, 24).
Ono što je, dakle, danas ključno kod lidera jesu, pored njegovih osobina i posedovanja medija, svakako i njegov narativ.
