Thursday, February 22, 2024
AktuelnoЖивот у електризму - Косово и Метохија и судбина сукоба

Живот у електризму – Косово и Метохија и судбина сукоба

Протекле седмице, а поготово недјеља 31. јула, биле су ход по ужареној жици која раздваја рат и мир. Да је неко питао Србе са Косова и Метохије о стању њихових породица и њих самих у периодима између страхотног завијања сирена које су будиле, узбуђивале и звуком убијале цијеле генерације током ратова на простору бивше Југославије, рекли би свашта, али из страха их нико није питао ништа. Имају они штошта да кажу јер мисли и поступке тамошњих Срба испуњава нешто што они сјеверније не препознају ни у себи ни око себе. То нешто је једноставан, али пријекопотребан онтолошки састојак којег је Његош најбоље описао у „Поздраву роду“ и „Лучи микрокозма“. Електризам. То је кључна ријеч која испуњава душе људи, бораца за свој сакрални и трансцедентни опстанак на земљи која је за њих света. Електризам је духовни и дубоко симболички процес којег као једну сасвим нормалну и успутну појаву доживљавају појединци удружени у групе, напослијетку творећи цијеле народе. Они се мучки боре за опстанак тог колективитета без којег су оне ништа више до пуке левитирајуће појаве.

Рушење споменика Његошу у Приштини (1999). Извор: in4s.net

Његош, иако дубоко религиозан, стављао је разум изнад духовних и апстрактних појава које доживњава свако на свој и посебан начин. Стога је потребно истаћи једну тврдњу коју промиче кроз свако своје антологијско дјело. Човјек у животу може да постоји и да живи. Ако сте покорни земаљској или временској власти онда постојите као и свака друга твар. Но, ако се покорите друховним властима, постанете вјечни и као такви живите. Ја, овдје гдје живим и како живим, бирам да постојим. То је та слобода коју су за мене и све оне до мене, преживјели или погинули освојили оци и мајке, уписавши се тако у књигу вјечних. Нису пали за бога, апстракцију о којој се дискутује, него за народ и слободу о којима се не смије дискутовати.  Да сам човјек који покушава да се сакрије у порти неке косовске средњовјековне цркве или манастира, јер ми је UNESCO, бар привремено, омогућио да тамо не будем шиканиран и да одморим од шовинизма, албанског национализма и издржим притиске из Београда, бирао бих оно што ми је преостало. Бирао бих да живим. Бирајући да постојим између гудура ријеке Ибар, ковитлаца вјетра који наносе мирис барута из Украјине и до зуба наоружаних специјалаца РОСУ, бирао бих неолиберални, империјалистички и капиталистички пројекат који се зове Република Косово – своју кућу замијенио бих Бондстилом, а част и образ доларом.

Ово су неке основне цртице које је неопходно да схватимо када расправљамо о Косову и Метохији у Београду, или пак Бањој Луци, када имамо право да разматрамо из више углова и када, уосталом,  дајемо себи за право да чинимо то.   

Срби на Космету, њих свега 5 посто од готово 2 милиона становника, живот на свом огњишту схватају као нормалност, међутим и кризе сматрају нормалношћу, па ако треба и оружани сукоб. Ми, из другог нешто сигурнијег угла ту нормалност посматрамо као Његошев електрицизам – љубав према свом роду и својој отаџбини. Та синтагма се назива родољубље или како Матица српска каже „свијест о припадности одређеној нацији, истицање националних карактеристика и постојање националног духа“. У овом контексту родољубље поистовјећујемо са национализмом или, према Његошу, националитетом. Његошевско родољубље и национализам, како то објашњава Душко Бабић, јавља се у социјалној димензији, као покрет или систем идеја, тј. као социјална енергија која утиче на историјске, културолошке и цивилизацијске токове.

Коначно, да буде још јасније, оно што осјећају грађани Србије који већ деценијама тихим ходом прелазе преко ужарене жице на међи рата и мира је оно што ми можемо да разумијемо само када смо на директној линији одбране свога народа, а и тада се неријетко латимо документа који нам нуди да побјегнемо од нечега што се зове отаџбином. На крају се све своди на пуки егзистенцијализам, а и сам егзистенцијализам је хуманизам.

Твитер есхатологија и сајбер уздизање Космета

Излет у Његошевску задужбину (читај: ријеч) свима онима који желе да дубље и систематичније разумију и овлаш се лате футорологије, омогућава да бар знају гдје смо сутра и зашто смо баш тамо.

Сада је ред на реалполитику у канџама неолибералне мисли која је доживјела куглу земаљску као и Хитлер у „Великом диктатору“.


Чарли Чаплин као „Велики диктатор“ са глобусом (1940). Извор: Wikipedia

Еминентни амерички часопис за међународне односе, Форин аферс („Foreign affairs“), још је крајем децембра прошле године писао о Путиновом ресантиману југословенских ратова обиљежавајући тако тридесет година највећег оружаног сукоба на подручју Европе од Другог свјетског рата.  Они тврде: „Русија се игра са ватром на Балкану“; и тако упућују на већ формирану тезу о Путиновом империјализму, као што су писали и о Милошевићевом хегемонизму. Они већ са озбиљном сигурношћу тврде да Русија користи Балкан (онако како је некоћ Запад) као шаховску таблу са индоктринисаним пијунима, Вучићем и Додиком, спремним да повуку потезе који би дестабилисали НАТО и ЕУ. Запад се прибојава да би све синтетичке нације које стоје на темељима постављеним од стране Карла Дојча – нацији као вјештачкој творевини која се може остварити на синтетички начин – Русија својим походом потенцијално распустила. Наравно, да је Балкан поприште интереса и почетак и крај свега ирационалног, а са друге стране толико животворног и политички битног, истина је, али да постоји само руски „малигни“ утицај, није. Уосталом, нема тачније тврдње од те да је сваки страни утицај на политику и друштво једне државе, а поготово културу, злоћудан. О томе је писао чак и Џон Стјуарт Мил.

Након што је тзв. Влада фантомске творевине у Приштини донијела уредбу о коначном обрачунавању са свим Србима са Косова и Метохије и раскрстила са сваком одредбом Бриселског и Вашингтонског споразума, постало је јасно да наступају врели дани криза и обрачунавања. Косовски Мефистофелес, Аљбин Курти, мислећи да има неку већу улогу од оне коју игра Володимир Зеленски, занио се у пријетњама које воде ка дестабилизацији региона – јасно и готово сигурно. Србија, као пуноправна чланица УН и по резолуцији 1244 јуридички одговорна за своју јужну покрајину, не дозвољавава прелазак административне линије ка централној Србији са документима фантомске творевине. То неријетко косовски Албанци злоупотребљавају, па свој српски пасош користе за путовање на Мајорку или пак Албион.

Мефистофелес у модерном издању. Извор: Wikipedia

Све те пријетње су пале у воду када је као у старим вестернима тамошњи амбасадор Сједињених Америчких Држава Џеф Ховелијер ујахао на коњу са мамузама и бичем у салон. Бичем није опалио агресивну пудлицу Куртија, него Србе на сјеверу Косова и Метохије. „Охладио их је“. Тај осјећај је добро познат – кад вам се крв враћа у главу и пулсира од брзине срца и аутостраде крвотока.  Америка је рекла „НЕ ЈОШ“. Солдатеска јединица РОСУ са дугим цијевима повукла се иза себе вукући слину попут крволочних булдога. Поручено им је да се боље припреме други пут.  

Познати новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга (ФАЦ) који растура своје књиге и идеје по Балкану, а нарочито Србији и Босни, нашао је за сходно да искористи Твитер као „слободну“ друштвену мрежу на којој може да, у „нитима“, напише свој волшебни став о ситуацији на Космету и ономе што слиједи. Он је Михаел Мартенс, тзв. познавалац живота и дјела Иве Андрића, које је описао у књигама „У пожару светова“ и „Сан звани Југославија“.  Тамо је писао свашта, од тога да је Иво Андрић стопостотни римокатолички Хрват до тога да Вук Караџић и Његош нису имали никакав утицај на његов рад. Наравно, у његовим дјелима се не може не запазити негирање геноцида у Јасеновцу и дефинисање те националне трагедије Срба, али и Јевреја и Рома „убиством десетина хиљада људи“.

Неколико увезаних твитова је искористио да опише стање на Косову и Метохији након тренутка који је могао да ионако крхки мир замијени опет крвожедним ратом.

Мартенс је описао тренутно стање ствари, распоред снага и моћ обе стране, па закључио да до сукоба не може да дође. Покушао је да објасни зашто се неће остварити оно америчко „не ЈОШ“.

У првом реду „још“ се неће догодити јер Србија уско сарађује са НАТО пактом кроз Партерство за мир, које не мисли да прекида у догледној будућности. Поготово у периоду владавине Александра Вучића, Србија је склопила низ договора и ојачала сарадњу са КФОР-ом и НАТО-ом на Косову и Метохији. Многе кризе које су се до сад десиле, разријешиле су се брже него што би да не постоји та сарадња. Присјетимо се хапшења Марка Ђурића, званичника Владе Републике Србије, потом сукоба на Газиводама, блокада Јариња и Брњака, такси и шточега још довољно минорног да није постало ни тематика предсједникових монолога. Сарадња Србије са Европском унијом на многим пољима је на завидном нивоу и неопходна да би се сачувао мир, но она војна са НАТО-ом је важнија, опипљивија и стабилнија. Србија је јасно више пута наводила како неће да се придружи пакту који је уништио њену инфраструктуру и осакатио више генерација нараштаја агресијом 1999. године. Али сарадња на нешто нижем нивоу није проблематична ни Александру Вулину.

У другом реду америчко „још“ на Космету се неће догодити јер се Србија, како Мартенс каже, пренаоружава. Србија је једина европска држава која користи кинеске противваздушне системе FK-3,  а не преза ни од куповања француских борбених авиона Dassault Rafale. На списку за куповину су још и противваздушне ракете Mistral и хеликоптери. Циљ оваквог наоружавања је двојак. Први циљ јесте подизање сигурности земље и приказивање потенцијалне пријетње околним НАТО државама како би се одвратили сукоби, а други циљ јесте војно неутрална Србија која сарађује и купује оружје од држава из свих дијелова свијета. У том циљу помаже и Русија која је довела свој  систем Ѕ-400 на неколико дана надомак Београда у скопу операције „Словенски штит“.

Бројни су разлози које Мартенс наводи као одбрану своје тезе да неће бити сукоба или рата на Косову и Метохији у скорије вријеме. Један од разлога је и војна база српске војске – камп Југ у Бујановцу, упориште сарадње Београда и Вашингтона. У поменутом кампу од 2014. године се редовно одржавају војне вјежбе под називом „Платинасти вук“ у којима учествују војници НАТО-а, а поготово амерички. Страх код околних држава изазива и војни буџет Србије који премашује буџете БиХ, Албаније, Сјеверне Македоније и Црне Горе заједно.

Михаел Мартенс наглашава да према тренутној консталацији снага, Србија засигурно неће напасти КФОР и војском ући на сјевер Косова и Метохије, што не значи да то неће учинити косовски Мефистофелес.

Познајући ФАЦ као контрафактуални медиј, ова есхатологија њиховог новинара, у тежњи да постане футурологија, може лако да падне у воду.  А када њемачке прогнозе падну у воду, идемо до другог твитер профила, и то британског.

Да би Запад дослиједно проучио и схватио тзв. „Источноевропски синдром“, многи су учили руски, пољски, чешки и српски језик. Ти учењаци, распострањени по свим водећим Западним престоницама формирали су институте за проучавање политика Источне Европе, а нарочито Балкана. Такав један институт је лондонски Институт за међународну сарадњу и безбједност (Royal United Services Institute for Defence Studies), који је постао један од најреспектабилнијих у свијету. Водећи стручњак у њему је Џонатан Ајл са којим је, по завршетку Лондонске конференције о Југославији 1992. године, разговарала Мира Адања-Полак.

Прије него што одемо на његово стручно твитер мишљење, неопходно је споменути дио дијалога између њега и новинарке Полак. Ајл је више пута споменуо како промјена Авнојевских граница не смије бити, и да Београд ни по коју цијену не смије да гура идеју уједињења свих Срба. „То се неће десити. Војна интервенција се можда неће моћи избјећи“ рекао је. То је створило атмосферу страха и британске империјалистичке пријетње. Новинарка је тада упитала: „Да ли сам сигурна ако се вратим кући?“. Џонатан је одговорио: „Мислим да сте сигурни као што су и сви Срби. Сигурни сте од војне интервенције Запада која не би ударила на популацију Србије. Али нисте сигурни од малих планова српских лидера.“ У том интервјуу, Британија је наговијестила свој план о интервенцији у Југославији коју су коначно остварили у посљедњој години двадесетог вијека.

Истина, о Косову, Џонатан Ајл је на Твитеру писао тек успут и није се оглашавао о посљедњој кризи, али је писао о круцијалним грешкама унилатералног признања одређених територија и интересима Уједињеног Краљевства на Балкану. О тој грешки је писао и Екмечић. То је пут ка стварању тзв. „фантомских држава“ на тлу Европе и мапи свијета. Ајл заговара ту тврду политику Британије у одбрани свих њених интереса војном силом. Чак је жалио за трупама НАТО савеза на територији Југославије 1999. године. Огледало његове „паметне“ спољне политике био је Борис Џонсон, а његова потенцијална насљедница и досадашња министрица спољних послова Лиз Трас, наставиће да гледа у истом смјеру. Да се Британију пита, не би штедила ни Србе ни Албанце. Стари, горди Албион би радо похрлио у нови сукоб на Балкану у којем је већа вјероватноћа да побиједи НАТО.

Под будним оком свијета

Новинари Политика, Гадријана, Ди Цајта, Њујорк Тајмса, Вашингтон поста и многих других, чак и руских, ужарили су своје прсте пишући и разматрајући тему Косова посљедњих неколико дана. Многи се враћају у историју и страхују од новог сукоба који почиње на Балкану. Страх ствара искра која може да пробуди нови рат.

Кризе су на Космету нормалност, исто тако како су за Југославију биле реформе, а зашто је то тако питају се многи. Социјалистичка Федеративна Република Југославија преписала је свој систем од предратне аустријске хришћанске сталешке државе. Разлике у њиховим институцијама и њиховом функционисању су минорне и углавном у називима. Суштина је иста јер ју је писао Едвард Кардељ. Предратна Аустрија била је пуна криза и неопходних реформи како би функционисала, па је тако пропала и утонула у Трећи рајх. Косово са друге стране представља кризно подручје и заувијек плодно тло за рат као што је и БиХ. Гдје год се налазе странци, ту се налази криза јер нити један од њих нема истински доброћудне намјере. Босна и Косово су територије са народом намијењене за злоупотребу, за капиталистичку манипулацију, за сповођење империјалистичких циљева и надмудривање са Русијом, а у новије вријеме и са Кином. Ако се питате зашто не улазимо у Европску унију, а Украјина као ратно жариште иде аутострадом придруживања, погледајте мапу држава које су у НАТО-у и ЕУ. Ми смо острво криза и злоупотребе.

Сви ти новинари се питају, шта даље?

Да нуклеарни армагедон не постоји, данас бисмо већ били у свјетском рату. Историјски циклицизам непогрешиво упућује на стање уочи Првог свјетског рата. Погледајмо кризе које су планету обухватиле протеклих неколико мјесеци (географским редом):

  1. напад Русије на Украјину
  2. ревитализација сукоба у Нагорно-Карабаху (Азербејџан – Јерменија)
  3. кинеске војне вјежбе око Тајвана и будућа инвазија
  4. израелска операција „Зора“ против ХАМАС-а у појасу Газе
  5. криза између Београда и Приштине

Свака од ових криза се посматра са изузетном пажњом. Свака је значајна и може да буде окидач. Аљбин Курти је у медијима наглашавао могућност почетка рата на Космету који може да буде почетак Трећег свјетског рата. Нажалост, такве изјаве су постале нормалност.

Ако бисмо очекивали било шта од дијалога између Београда и Приштине, тачније Вучића и Куртија у Бриселу, 18. августа, били бисмо или глупи или превише наивни. Но и са талентном Крешимира Голика, не можемо толико наивно да насликамо политичку слику Балкана. Помак се неће постићи јер помак није циљ. Куртију је циљ криза, Вучићу је циљ status quo.

Србију обавезује споразум у коме НАТО има посљедњу ријеч. Дакле, НАТО има право да дјелује на Косову и Метохији као и у држави чланици коју нападне друга страна (члан 5). НАТО може да распореди своје снаге како би очувале мир и успоставиле стабилност. Са друге, нешто блаже стране, дјелује Европска унија. ЕУ управља кризама на Космету и финансира полицију, а нарочито специјалце за дјеловање у циљу сузбијања нереда и демонстрација на сјеверу покрајине.

Нада је у ових мање од мјесец дана јер одложена мјера треба да ступи на снагу 1. септембра. У случају да се мјера буде спроводила дослиједно слову Куртијеве одлуке, без икаквог договора у Бриселу, сукоби се ипак избјећи не могу. Овој ситуацији још опрезније треба приступити имајући у виду геополитичку повезаност Тајвана и Космета.


Тзв. косовске снаге безбједности на сјеверу Космета (2022). Извор: РТС

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?