Thursday, February 22, 2024
SportTrčanje pred rudu

Trčanje pred rudu

Razapinjanje sadašnjeg selektora uveliko teče, a ne može se reći da najstrastveniji
sportski fanatici i ljudi koji su dosta upućeni u dešavanja oko reprezentacije (bila
ona košarkaška ili fudbalska) nisu tako nešto mogli da predvide. Jer, bilo to neko
prokletstvo ili pak neka vrsta abnomralnog kompleksa, takve situacije su česte
pred skoro sva velika takmičenja na kojima (je) nastupa(la) reprezentacija
Jugoslavije/SCG/Srbije. Jezivo zvuči, jer pomnije razmišljajući dolazimo do
zaključka koliko se takve stvari nimalo ne menjaju.
Ovde se valja dohvatiti ranijih sličnih situacija ali zbog, nažalost, njihove brojnosti,
nećemo se uplitati u razmršavanje istih. Da ne bismo išli predaleko, prvo treba
spomenuti slučaj „Ilija – Dušan Petković“, kada je tadašnji selektor fudbalske
reprezentacije Srbije i Crne Gore odlučio da u tim za SP u Nemačkoj 2006. uvrsti
svog sina i da digne prašinu koja je našim igračima „pala u oči“ i zasmetala im da
ponove i petinu fantastičnih partija iz kvalifikacionog ciklusa pre tog prvenstva.
Ovakav potez je Iliju Petkovića stavio na crnu listu svih novina i tabloida u
tadašnjoj državi, a reprezentaciji nije bio ni od kakve koristi. Kasnije, pred
fudbalsko SP u Južnoafričkoj republici, itekako je imalo duša koje su želele da se
više umešaju u rad verovatno najboljeg selektora ove države još od mandata Ivice
Osima, gospodina Radomira Antića, i da time pokažu da je biti selektor tek
šarlatansko zanimanje, za koje ne treba da postoji nikakva jača potpora. Antić je
odmah posle nesrećnog kraha na takmičenju ispraćen iz reprezentacije i do svoje
smrti je ostao persona non grata za FSS.
Pak najveći skandal je tek čekao sportsku javnost, kada je 2018. fudbalska
reprezentacija Srbije pred SP u Rusiji ostala bez Slavoljuba Muslina, koga je na
mestu selektora zamenio Mladen Krstajić i tadašnji tim odveo u ambis. Ova tri
primera su sama po sebi neverovatna, jer upotrebiti neku oštriju reč ne bi bilo
primereno.
Ipak, pošto je glavna tema ovog članka predstojeće Evropsko prvenstvo u košarci,
sada se vraćamo na tu stazu.

I pored 4 osvojene medalje na velikim takmičenjima u prethodnih 15 godina,
stalno će se ‘u vazduhu osetiti’ taj nedostatak zlatne medalje, ali veliko je pitanje –
da li naš nacionalni tim ima kvalitet za to dugo čekano dostignuće?
Na to pitanje ovde nećemo naići na odgovor jer se on se nameće kao dosta
složeniji i svedoci smo koliko faktora mora da se poklopi da bi se i neki manji
uspesi ostvarili.

Reprezentativni kult posle raspada Srbije i Crne Gore
Prvi šef stručnog štaba nacionalne selekcije Srbije bio je čuveni Zoran Moka
Slavnić, koji je Miloša Teodosića uvrstio u seniorski tim po prvi put. Ubrzo nakon
njega selektorsku funkciju je zadužio Dušan Duda Ivković, kome uprkos njegovoj
veličini zaista nije neophodno posvećivati više redova. Već tada kao „Jupiter“
među evropskim trenerima Duda kreće u potpunu reorganizaciju najjačeg
reprezentativnog sastava i s njim kreće nova era naše selekcije. On je za vreme
svog mandata značajno podmladio tim, uspeo da osvoji prvu od četiri srebrne
medalje koliko je naša selekcija skupila od osamostaljenja, te da vrati nadu da će
posle kiše ogrejati sunce i da ćemo se vratiti na staze stare slave.
Pošto je svoje kormilo prepustio velikom Aleksandru Saši Đorđeviću, bivši
plejmejker je na raspolaganju imao tim sa čvrstom okosnicom, na čelu sa svakako
Teodosićem i već tada se moglo nazreti (više priželjkivati) da reprezentacija ponovi
nekadašnje uspehe. Teo je kao najbitniji šraf bio predvodnik naših momaka u
osvajanju još dva srebra, na Svetskom prvenstvu 2014. godine i na Olimpijadi 2016. godine. Tada nismo imali sreće da u finalima stanemo nasuprot nekog drugog do samim Amerikancima, čiji je tim u Rio de Žaneiru bio posebno zastrašujuć.
Poslednja medalja osvojena je 2017. godine na Evropskom prvenstvu, kada je naš
„osakaćeni“ tim u finalu izgubio od neverovatno motivisanih Slovenaca
predvođenih našim Kokoškovim, zatim Dragićem, Rendolfom i Dončićem. Tolika
količina razočarenja kao tada dugo se nije osetila, gde poraz od „Zmajčeka“ nije
‘bio opcija’ prosečnom košarkaškom fanu iz Srbije. Ta srebrna medalja se smatrala
neuspehom, ali da li je to bilo sa pravom? Objašnjenje toga bi ovde takođe
iziskivalo previše redova.

Kari
Elem, posle niza uspeha devedesetih godina prošlog veka, kao i početkom
dvehiljaditih, retko ko je sumnjao da kasnije mogu nastupiti godine suše, tokom
kojih državna selekcija ne uspeva da se domogne najsjajnijeg odličja na nekom
šampionatu, a tako nešto traje evo upravo 20 godina. Poslednje zlato je osvojeno
u Indijanapolisu, na Svetskom prvenstvu, pobedom protiv selekcije SAD (ne
Dream-tima, kako su u Srbiji voleli da predstave tadašnji sastav Amerikanaca).
Upravo tada selektor je bio Svetislav Kari Pešić.
Osvajač Evrolige sa Bosnom kao igrač te sa Barselonom kao trener poslednji je
čovek koji je sa klupe doneo zlato našoj državi. Kari je na mestu selektora osvojio
Evropsko i Svetsko prvenstvo sa SR Jugoslavijom, ali i EP sa Nemačkom 1993. Da
ni u Indijanapolisu, kao ni danas, nije sve išlo po loju, on je sam umeo da kaže.
Najveći, nazovimo, skandal 2002. bilo je Karijevo odstarnjivanje iz tima tadašnjeg
veoma dobrog igrača Vladimira Radmanovića, koji se po njegovom mišljenju nije
uklapao u sistem igre. Tada se sva ta zbrka završila srećnim krajem, kao što je
normalno i patriotski misliti da će i sada, te da će nacionalni tim dostići svoj
maksimum, koji svakako nije za potcenjivati.
Pešićeva zlatna medalja na SP 2002. stvorila je svojevrsni kult i ostala zabeležena
kao jedna od narodu najdražih, pored one post-sankcione iz 1995. Ipak, smatrati
da je tadašnji tim bilo lako voditi i njime komandovati je sve samo ne rezonsko
mišljenje, jer to ipak nije video-igra. Činjenica je da su se igrači koji su tada nosili
plavi dres dobro poznavali, igrali zajedno na mnogim mestima, ali takođe je
neoborivo i to da su varnice među njima samima itekako postojale, na kraju
krajeva uzevši u obzir i najveću sramotu srpske košarke tj. ispadanje od selekcije
Francuske 2005. godine na Evropskom prvenstvu organizovanom upravo u našoj
državi, a to treba navesti jer su neki igrači koji su bili deo tima i u Indijanapolisu bili
reprezentativci i na takmičenju održanom u Srbiji, pa ipak treba imati u vidu da je
barem između nekolicine njih sve ono najodvratnije isplivalo na površinu u
najgorem mogućem scaneriju. Čak i sa malim nesuglasicama između igrača je
potrebno dosta znanja a još više lukavstva da se na kraj izađe kao pobednik, a sa
druge strane treba reći da su zaista velika imena tada nosila dres Jugoslavije, te da shodno tome svako sa pravom očekuje svoj deo kolača i mesto koje smatra da mu
pripada u tom malom sistemu.
Upravo tada na scenu stupa neko ko je „bolji od drugih“, neko ko sa pravom nosi
titulu prvog šefa stručnog štaba, neko ko iskače ispred svih da gasi vatru, uporedo
znajući da je on sam taj koga je sa te funckije najlakše smeniti i prepisati mu sve
grehove i o vrat okačiti sve greške i potencijalno loše rezultate same
reprezentacije. Tada na scenu ne može da iskoči bilo ko, neko ko bi se u medijskim
talasima davio, pokušavajući da ispliva i da istovremeno svima udovolji, jer kako se
voli reći ovde, u Srbiji ima onoliko selektora koliko ima i stanovnika. Veoma
pogrešno gledište.

Teo
U medijima se nakon infomacije da Miloš Teodosić neće biti deo tima u
kvalifikacijama za Mundobasket te samog Evropskog prvenstva pojavilo dosta
navoda oko toga šta je do tako nečega dovelo. Pre svega treba reći da je sadašnji
plejmejker Virtusa iz Bolonje obeležio prethodnu epohu srpske košarke, uzevši tri
medalje sa Srbijom. Od medalje u Poljskoj i čuvene partije protiv Slovenije kada je
postigao 32 poena, kasnije i legendarne trojke preko Horhea Garbahose protiv
Španaca 2010. i velike krađe od stane sudija koja je uzrokovala poraz od Turske
nakon pogotka Kerema Tunčerija posle gaženja linije, zatim i sjajnih partija protiv
svih selekcija zaključno sa Amerikancima, Teodosić je sa pravom postao zaštitno
ime košarke kao pojma u okvirima ove srpske države. Teo je kao igrač uspevao da
bude MVP Evrolige kao i da istu osvoji, i iako se ‘preko bare’ nije snašao, u Evropi
je svoje ime izgradio na neverovatnoj igračkoj lucidnosti i spremnosti da na prvi
pogled krajnje ležeran način protivničke igrače stavlja u bezizlazne situacije, a
fanove baca u trans, jer njegovo predočavanje košarkaške igre nije moguće
kopirati, već samo posmatrati.
Mnogim potezima i na tajmautima Teodosić je pokazivao da mu igranje u
reprezentativnom dresu mnogo znači, a ipak je teško poverovati da je tako nešto
radio samo da bi ga kamera snimila, te da bi se zbog srčanosti našao na
naslovnicama časopisa. No, ne treba se gledati u ogledalo i pritom izgovarati
neistine, on je umeo da tokom karijere, koja svakako još uvek traje, bude tema razgovora koji su se vodili oko toga da li je uvek pogodan za saradnju, što sa
igračima, što sa trenerima, ali ipak njegov kvalitet se zbog toga nije mogao ni
umanjiti ni osporiti, ali pored svega toga postoji još jedna neoboriva činjenica – da
on ima 35 godina i da nije isto pružati dobre partije u Evrokupu, a u isto vreme biti
spreman suočiti se, pre svega fizički, sa evropskim majstorima košarke na najvećoj
pozornici, jer imena koja su se selektorima zemalja koje učestvuju do sada
odazivala, širom Starog kontinenta, nisu takva da se tek bilo kako može rizikovati i
da se igrači mogu kombinovati na bilo koji način.
Ovde se mora navesti sledeće: kao što stoji u nekim prethodnim redovima, da se
ne može gledati u ogledalo a da se pritom dozvoli luksuz izgovaranja neistina, tako
se ovde mora navesti da nečije vreme prolazi i da adekvatna zamena u svakom
području i sistemu mora postojati i pravovremeno se postaviti na što bolju
poziciju. Treba se i dotaći toga da od igrača koji još uvek konkurišu za nacionalni
tim niko nema dovoljno izgrađen kredibilitet da bi smeo i pomisliti a kamoli uputiti
sadašnjem selektoru bilo kakvu reč prezira zbog njegovih odluka. To da li neko
zaslužuje mesto u državnoj selekciji je odgovornost u ovom momentu poverena
čoveku koji njome itekako ume da rukuje. U Srbiji postoji dosta ‘navijača’ koji, bilo
koji sport, pa i košarku, prate površno, i neretko uglavnom zbog aktuelnog
modnog trenda. Istina je da je Teodosić neko bez koga srpski tim godinama
unazad ne bi izgledao onako kako jeste, ali je takođe istina da je selektor Pešić
svojim dosadašnjim radom tokom duge i prebogate karijere pokazao da se mnogi
zli jezici ‘sami od sebe’ mogu ućutkati.
Uzgred budi rečeno, Kari itekako živi košarku. Još jedna njegova izjava, koju iznova
ponavlja, nailazi na turbulencije širom javnog mnjenja, a to je da je nacionalnom
timu potreban stranac. Pisac ovih redova se sa tim slaže: stranac jeste potreban
radi ostvarivanja rezultata i ‘odrađivanja posla'(čitajte: trenutnog zadovoljstva),
ali dovođenjem stranca u reprezentativni tim bi se izgubio identitet građen
decenijama i napravio bi se nepovartni korak unazad, koji bi srpsku košarku zauvek
skrenuo sa odavno započetog kursa. Selektor Pešić veoma dobro zna razlog svojih
trenutnih razmišljanja: kao što je već pomenuto, on živi i diše košarku, poznaje
njene pore mnogo bolje od mnogih drugih, i kao takav je uspeo da sagleda
situaciju koja samu sebe oslikava – Srbija 20 godina ne uspeva da se domogne najvišeg postolja na međunarodnoj smotri, a očekivanja za tako nešto ni sada ne
jenjavaju. Košarka u Srbiji nije na stabilnim nogama već neko vreme, a selektor
Pešić zna zbog čega govori to što govori – on navijačima u Srbiji želi da donese
medalju ‘iz sveg srca’, ali jako dobro zna da je za tako nešto potrebno raditi mnogo
više, pametnije i pažljivije, a pošto bi prosečan srpski navijač želeo tu medalju
‘odmah sada’, onda je vrlo moguće da bi trenutno stanje na srpskoj košarkaškoj
sceni moglo samo da tu istu medalju poništi i pre nego se ona odnekud pojavi.
Kako god, Evropsko prvenstvo se s nestrpljenjem čeka, i ponajviše zbog toga da bi
se videlo koliko Nikola Jokić može da pokaže u nacionalnom dresu kao novopečeni
lider, koji tu ulogu mora da prihvati, a na navijačima, novinarima, stručnjacima i
ostalima je da se nadaju i navijaju da Srbija može osvojiti bilo kakvu medalju,
uzevši u obzir navedene razloge iz prethodnog pasusa. Na njima je takođe i
obaveza da pokažu trunku dostojanstva prema nekome ko je srpsku košarku
nepovratno zadužio, i u dva navrata vinuo u nebeske visine, a da se zatim nadaju
da će bivši kapiten (ukoliko bude želeo) biti upola dobar trener kao Kari, te da će i
on sam pevati „Bože pravde“ na postolju kao šef stručnog štaba u nekom
budućem vremenu.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?