NaslovnaNaukaDruštveneЈасеновачки реализам у симулакруму западне друштвене контроле

Јасеновачки реализам у симулакруму западне друштвене контроле

-

Нелогичност или завјера

Улаз у концентрациони логор Јасеновац (1942) Извор: филм Јасеновац (1966)

Предсједник Републике Србије Александар Вучић је, судећи по писању високо тиражних медија Хрватске и Србије, прије неколико седмица изазвао буру у политичком естаблишменту обје државе. Елите су се разбацивале како чињеницама тако и контрафактуалним подацима који служе за буђење националне искре. Нелогичност у цијелој ескапади и лоше исценираној позоришној представи приређеној само за нас, покољења жртава геноцида, јесте то што предсједник државе чији је народ највише страдао од усташког ножа, нема право да посјети спомен обиљежје управо тог страдања. Оно што Србију и Србе суштински највише боли јесте што су некадашњи најтјешњи савезници нацистичких и фашистичких солдатески, данас најбољи пријатељи наших ратних савезника. Управо ти, некада савезници у оба свјетска рата, постали су мољци аутентичне хаљине историје и прошлости коју облачи овај свијет, користећи злочине својих садашњих пријатеља као средство за замјену избушене тканине. Када су Руси постали терористи и нацисти, а украјински батањон Азов сијачица европејског јединства и слободе, постало је кристално јасно да нелогичности које данас свакодевно гледамо не смију постати нова логичност.

Наива Ивана Генeралића – Зима и туга (1961) Извор: Класици наиве

Италијански амбасадор у Хрватској, Пијерфранческо Сако, при полагању цвијећа на споменик страдања у Јасеновцу, на званичном Твитер профилу амбасаде, поручио је да се солидарише са хрватским народом. Од овог степена ревизионизма стидио би се и сам Мусолини који је у новој држави Хрватској нашао мјесто и за равноправност трећине српског народа. Странци посјећују то мјесто које је вјечно кишовито и магловито, страшно и многим Србима потпуно страно, и са својим утицајем мијењају идентитете жртава, преносе тугу, бол и невиност са једног на други народ, са страдалника на злочинца. Носећи наочале које не дају виду даље од носа и задатка центара моћи, они словенске народе претварају у лажне злочинце, а сваки херојски подвиг и слободарски чин приписују себи. Када бисте погледали објашњење Косовског боја на хрватској верзији енциклопедије „Википедија“, наишли бисте на причу која у први план ставља Хрвате и Илире, а Србе представља само вијерном публиком ријетког окршаја двије војске у којем обје вође бивају убијене. Но, ако одете на бошњачку верзију истог догађаја, на мјесту гдје су овдје спомињани Хрвати, волшебно се појављују Босанци. Чак ни Енглези нису ишли тако далеко у ревизију догађаја који твори национално биће Срба. Нелогичности су се почеле појављивати и на мјестима која смо сматрали непатвореним чињеницама онтологије једног народа. Јасеновац је тако био и остао мјесто недовољно познато, обавијено лажима, политичким сплеткама и интересима.

Жене са Козаре и њихова дјеца Извор:филм Јасеновац (1966)

Међутим, поред нелогичности и ревизионизма који су постали свакодневица и рутина на коју се не смијемо навићи, јавља се и проблем завјере оних који су Јасеновац убацили на насловне стране већине регионалних медија. Да ли је предсједников „одлазак“ у Јасеновац дио кампање или не? Опозициони медији у Србији, а владајући у Хрватској су, покушавајући да оправдају хрватске власти у намјери да забране српском предсједнику посјету највећем стратишту у овом дијелу Европе, користили ријеч „злоупотреба“ као кључну која би требало да опише цијели медијски галиматијас тих дана. Судећи по томе да је идејни творац бриљантних медијских потеза Александра Вучића, Израелац Арон Шавив, можемо рећи да је поход успио. Јасеновац је након „Даре из Јасеновца“ постао чешће спомињан у медијима као нешто што је деценијама било заборављено. Оно што је важно за жртве, потомке жртава и народ у цјелини, јесте сјећање на тај геноцид. А са друге стране, мач са двије оштрице упућује на злоупотребљеност нечег светог попут више од 750.000 жртава у политичке сврхе.

Дочекати европску „правду“ – изгубити идентитет

Постмодернистички однос дискурса и моћи је данас на снази. Иза оних чији је дискурс условно речено владајући, стоји сила, стоје барут и топови, а не чињенична аргументација и истина. Савремени свијет је свијет крутог неолибералног капитализма и буржоазије која на опак начин ствара нове нације, синтетичке творевине Карла Дојча. Слабост свјетских или регионалних сила искоришћена је за цијепање јединственог националног бића и, према Лаву Гумиљову, стварање химеричких нација, попут украјинске или црногорске.

Скица споменика Камени цвијет Богдана Богдановића Извор:филм Јасеновац (1966)

У атмосфери потпуне постистине на површини реалности се боре чињенице против ефемерних буржоаских пројеката. Тако опстаје и једно од највећих дјела нашег историчара Милорада Екмечића, „Дуго кретање између клања и орања“. На више од пет стотина страница академик истиче оно што је настало као резултат дубоког проучавања коришћењем француских метода сагледавања чињеница са више страна. Према њему, Независна Држава Хрватска, није типична ни фашистичка ни нацистичка држава, него „католичка диктатура“. И да, овај тип тоталитаризма је најгори, гори од било којег западноевропског у периоду Другог свјетског рата. Оно што је специфично јесте и то да, иако је православље проглашено злом, „ислам је прихваћен као гнијездо нације“. Сцену коју Екмечић вијерно описује јесте претварање споменика Краљу Петру I у центру Загреба у „пиџамију“ (како су је подругљиво звали) са три минарета. То је суштина око које се окупљао хрватски народ од 1941. до 1945. године.

Народ Поткозарја и Крајине на откривању споменика „Камени цвијет“ (1966) Извор: филм Јасеновац(1966)

Пошто талијанска војска није дозвољавала да се велики концентрациони логор изгради у долини Неретве, Усташе су нашле ненасељено мјесто на Сави, надомак некад Босне и Херцеговине, као мјесто за општи покољ који је „разорио све моралне везе које једно друштво чини људском заједницом“. Када се присјетимо тих сцена које нисмо морали искуствено доживјети да бисмо их памтили, онда постаје јасан сваки покрет Срба на територији Хрватске и Босне и Херцеговине деведесетих година двадесетог вијека који се бунио против будућности трагедије зване Југославија. Као и у Другом свјетском рату, неуниформисане комшије постали су џелати, некада брачни другови – крвни непријатељи. Све је то будило ресантиман на Јасеновац, на камени цвијет који није доживио довољно националне туге и сјећања онда када је то било најпотребније. Италијани, па и сам Мусолини, се грозио на „пасију“ којом су Хрвати убијали српску, јеврејску и ромску дјецу. Првих дана окупације, Италијани сматрају да је једини циљ хрватске државе геноцид над српским становништвом. Екмечић овако пише: „Већ 10. јуна 1941. команда италијанске друге армије је извијестила да је хрватски ултранационализам, који губи свако осјећање мјере, успоставио режим насиља и терора, чији се интензитет стално повећава. Политичка борба је инспирисана религиозном борбом и интегрисана у њу.“ Усташке кохорте су у Јасеновцу и његовом ширем подручју комплекса концентрационих логора, попут оних у Градини, поубијале од „неколико стотина хиљада“ до 1.200.000 Срба, Јевреја и Рома.

Откривање споменика „Камени цвијет“ (1966) Извор: филм Јасеновац (1966)

Здравко Антонић је 2001. године објавио извјештаје који наводе да је комисија СР БиХ доста нестручно и одокативно, само у одређеним срезовима, проучавала жртве бившег хрватског режима. „Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ је већ 1945. почела са истраживањем злочина и установљавањем броја жртава. Резултат рада те Комисије јесте статистички приказ 400.000 до 600.000 страдалника у Јасеновцу. Године 1946. број жртава је објављен у званичној брошури и тада је завршен сваки контакт тадашње власти са највећим мјестом злочина у овом дијелу Европе.

Када би Иво Андрић могао да пише дјело о свим злочинима у Јасеновцу, сигурно би поновио сваки свој роман у њему. У тим годинама, прошла је цијела историја једног народа, и како пише Екмечић, била је прекинута, као и 1995. и 1999. Но, ипак, Андрић није писао много о ономе што мучи Јосипа Броза и свиту око њега, бирао је да исто такво страдање смјести у период Османског царства, када су се системи мучења и одмазде користили као тада, у најопакије вријеме хрватског усташког режима.

„Уклети неимар“ и „убоги пук“

Богдан Богдановић (1974) Извор: Парк скулптура Дубрава

Богдан Богдановић, архитекта, филозоф, професор и градоначелник Београда од 1982. до 1986. године, збиља је био револуционар, можда већи и од оних који су утемељили комунистички систем у Југославији. Његово револуционарно дјело се, наравно, слојевито дијели на нивое. Као архитекта био је авангарда у својим безвременим дјелима посвећеним углавном жртвама из претходног свјетског рата. Монументална дјела по Босни и Херцеговини, Србији, и другим дијеловима Југославије, нажалост, од 1966. године су у сјени једног Цвијета на мјесту неслућеног злочина. Из мочваре и шикаре јасеновачког пропланка, изниче Камени цвијет, симбол њежности и невиности, новог рађања и помирења, грандиозан, и по љетњим данима ужасно врео. Ово је био револуционарни подвиг који је задовољио „братство и јединство“ јер никоме јасно не намеће анатему и кривицу, а у исто вријеме раскида са соцреалистичким брутализмом. Каменом цвијету дивио се Жан-Пол Сартр и многи други западноевропски интелектуалци. Тако се након више од двадесет година највеће стратиште српског народа налазило на мапи Европе.

Као филозоф и писац, Богдановић је био мудри мислилац који је, као бичем разума, пробудио сва покољења жртава мученика у Јасеновцу. У књизи „Уклети неимар“, архитекта је детаљно описао читав процес подизања споменика. Све је текло тешко и мучно, са много перипетија, оспоравања и покушаја „минирања“. Ниједан високи представник хрватских комуниста није присуствовао инаугурацији спомен обиљежја, осим представника СУБНОР-а. Велики број народа у црном, потомака жртава, преживјелих логораша и другог народа, окупљао се око споменика. Када је Белинић (представник СУБНОР-а) изговорио реченицу у којој јасеновачким жртвама сматра хрватске комунисте и родољубе, велики број жена у црнини похрлио је ка споменику. Богдановић који је тада стајао у подножју, призор је описао као „ванземаљски“. Подсјећао га је на „Судњи дан“. Споменик је постао велико „црно саће“. Они који нису у свом трку жељели да оплачу сваког настрадалог, петрификовано су и нијемо стајали.

Народ се пење по споменику (1966) Извор: филм Јасеновац (1966)

Сада је све мање оних који посјећују Камени цвијет. Чудно је да 1995. године није срављен са земљом. Упркос свим оспоравањима, зубу времена, забораву и злоупотреби, цвијет који симболише живот у мочвари умрлих, и даље стоји гордо и снажно. Крсташки походи контрареволционарних снага, упртих мачева у ванвременско Богдановићево дјело, заобишли су Јасеновац након реченице коју су изрекли многи овдашњи лидери, „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“.

Извор: филм Јасеновац (1966)

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Posebnost italijanske filozofije

0
Ispred vas se nalazi esej italijanskog marksističkog filozofa Dijega Fuzara o italijanskoj filozofiji. Opravdano je postaviti pitanje o postojanju jedne posebne italijanske filozofije. Moramo se...

Manifest praznine

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?