Svesni smo činjenice da u poslednje vreme, sve aktuelnije partije na političkim scenama Evrope su partije nove desnice. Nije na odmet reći da je taj trend zahvatio i Srbiju. Zbog čega je to novi trend u poslednjih par godina i kakav ishod može doneti u politici, da li takve partije efikasno deluju u doba krize i da li one predstavljaju pretnju po opstanak nadnacionalnih organizacija poput Evropske unije, su samo neka od pitanja na koja ću pokušati u radu da odgovorim. Rad je podeljen na 4 celine. Prva celina posvećena je pojmu partija nove desnice i njenim definisanjem i kontekst koje takve partije nose sa sobom. Druga celina posvećena je delovanju desnih partije na tlu Evrope, pre svega u državama-članicama Evropske unije, poruke koje takve partije nose sa sobom i njihovo delovanje na nacionalnu politiku. U trećem poglavlju sagledaću situaciju desnih partija u Srbiji, da li povećan broj desnih partija daje poruku o promeni nacionalne i spoljne politike Srbije prema zemljama iz regiona, pitanjem Kosova i Metohije i odnos desnih partija sa ostalim partijama levo od centra. Poslednje poglavlje biće posvećeno zaključnim razmatranjima, do koji zaključaka se došlo.
Razvoj desničarskog pokreta i pojam partija nove desnice
Jedna od najznačajnijih i glavnih podela političkih partija na osnovu svojih ideologija i stavova koje zastupaju je na partije levice i partije desnice (Petrović, 2018, str. 105).
Postoje brojne definicije koje opisuju desničarske partije, ali ipak ne postoji ona sveobuhvatna. Sa ciljem da da što konkretnije objašnjenje partija desničarskog pokreta, Pol Džonson (Paul Johnson) je rekao da je „desnica termin koji se, u najopštijem smislu, koristi da označi konzervativne, reakcionarne ili čak fašističke ideje“, kao i da se „temelji na idejama snažnog socijalnog i ekonomskog poretka, na vrednovanju društvenih statusa, posebno vrednujući patriotizam, lojalnost, socijalnu koheziju, te osećaj pripadnosti individue zajednici gde svaka individua zna svoje mesto u datoj zajednici (Džonson, prema Petrović, 2018, str.105).
Istorijat razvoja desničarskih partija datira iz doba Francuske revolucije. Sledbenici teokratskih i autoritarnih mislioca poput Žozefa de Mestra (Joseph de Maistre) i Luja de Bonala (Louis de Bonald) iskazivali su svoje stavove po pitanju Revolucije (otuda i termin „reakcionari“ i „reakcionarne ideje“). Glavna okupacija njihovog delovanja odnosila se na kritiku individualizma i posvećenost ponovnom uspostavljanju hijerarhije i reda iz prošlih vremena (Petrović, 2018, str. 105).
Tokom XIX veka desnica je u svom delovanju sve više slabila, ali je ipak održana. Desničarske ideje opstale su određenom stepenu kroz ideje i stavove mislilaca poput Ipolita Tena (Hippolyte Taine) i Šarla Morasa (Charles Maurras), kao i unutar Katoličke crkve (Petrović, 2018, str. 105).
Vremenom se pojavio pojam umerene desnice, za čije osnivače se smatraju Edmund Berk (Edmund Burke), Bendžamin Konstan (Benjamin Constant) i Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville). Zastupajući donekle fleksibilnije ideje i stavove, koji su se odnosili na ravnotežu u političkim delovanjima, ograničenu vladavinu, pragmatizam i nepoverenje u apstraktna politička načela, partije umerene desnice su bile „sposobnije za opstanak u političkom životu“ (Petrović, 2018, str. 105).
Početkom XX veka razvio se treći talas desničarskog pokreta i to su političke partije radikalne desnice, čiji su idejni tvorci bili Žorž Sorel (Georges Sorel) i Ernst Jinger (Ernst Junger). Ove radikalne desničarske partije vrhunac su imale u godinama između Prvog i Drugog svetskog rata. One su postale pokret promene suprotstavljajući se usponu socijalizma zastupajući nacionalističke ideje. Mnogi autori smatraju da se baš među idejama radikalnih desničarskih partija rodila ideja fašizma (Petrović, 2018, str. 105).
Sledeća etapa u razvoju i promenama desničarskih partija odnosi se na politički pokret ekstremne desnice koji je krajem XX veka bio popularan u zemljama kao što suFrancuska, Belgija, Nemačka, Danska, Švajcarska, Austrija i Italija. Ekstremne desničarske političke partije u svom delovanju bile su „nacionalističke, lokalistične, protivuseljeničke, rasističke“ (Petrović, 2018, str. 106).
Partije nove desnice poslednji su oblik promena desničarskog pokreta i počele su sa razvojem od vladavine RonaldaRegana(Ronald Reagan)i Margaret Tačer(Margaret Thatcher) pa sve do današnjeg vremena. Drugačije nazvana, neoliberalna desnica, deluje u trenucima velikih promena u svetu koji se odnose na procese globalizacije, ekonomske krize, demokratizacije političkih zajednica, itd. Partije nove desnice svojim delovanjem zastupaju ideje patriotizma, elitizma, značaja reda i zakona, i dr. (Petrović, 2018, str. 106).
Delovanje desnih partija u državama Evrope
Vraćanje desničarskih partija na političku scenu i sve veća podrška u mnogim evropskim zemljama pokazani su na održanim izborima poslednjih godina. U državama poput Nemačke, Francuske, Austrije, i dr. političke partije desnice našle su se na jednom od prva četiri mesta na izborima, uglavnom na drugom i trećem mestu, bilo da su nastupale samostalno, bilo u koaliciji sa vladajućim partijama (Beširović, 2020, str. 29).
Najaktivnije ovakve partije u trenutnoj svetskoj političkoj situaciji su francuski Nacionalni front (FN), Narodna stranka za slobodu i demokratiju u Holandiji (PVV), austrijska Stranka za slobodu (FPO), norveška Stranka za napredak (FrP), Demokratska stranka u Švedskoj (SD), Alternativa za Nemačku (AfD), Britanska nacionalna partija (BNP), Nezavisna partija Velike Britanije (UKIP), parttije Fides i Jobik u Mađarskoj, i dr. (Beširović, 2020, str. 29; Petrović, 2018, str. 108-109).
I pored brojnih razlika u programima koje vode, zajednički stavovi i ideje na kojima se zasniva rad ovih partija su zalaganje za suverenitet, skeptičan odnos prema Evropskoj uniji, stroga imigracijska politika, zalaganje za domaće stanovništvo po pitanju socijalne zaštite i mnogih drugih socioekonomskih problema, itd. Takođe, svojim delovanjem i radom pokušavaju da se što više odalje od ideja fašizma u cilju pridobijanja širokog biračkog tela u svojim državama (Beširović, 2020, str. 30).
Značajan deo razloga zbog kojih partije desnice ponovo dobijaju na interesovanju je politika povezivanja populizma i nacionalizma potrebnih za izgradnju „idealnog društva“ (Beširović, 2020, str. 30). Uz to je važan faktor i nekoliko decenija dugo nezadovoljstvo stanovnika zemalja Evropske unije načinima kojim vladajuće partije rešavaju „politička, ekonomska, socijalna, kulturna i identitetska pitanja“. Desne partije u Evropi usmerile su, između ostalog, svoje delovanje na rešavanje problema koji se tiču migracione krize, ekonomske krize, religije, kulture, statusa nacionalnih manjina, itd. (Petrović, 2018, str. 103).
U brojnim zemljama EU poput Velike Britanije, Nemačke, Holandije, Austrije, Poljske, Mađarske, Slovačke, i dr., gde je uticaj desničarskog pokreta iz godine u godinu sve veći, u medijima i političkim krugovima je još uvek „etiketiran“ kao fašistički, nacistički i nedemokratski, i smatra se „lažnom uzbunom“ u Evropi. Ipak, istraživanja mišljenja javnog mnjenja tokom poslednjih izbora u evropskim državama pokazuje upravo suprotno, a to je da se veći deo građana zalaže za promene koje će da dovedu do stvaranja tzv. „Nove Evrope“ (Petrović, 2018, str. 103). Termin „Nova Evropa“ nastao je kao rezultat višegodišnjeg zajedničkog rada desničarskih partija mnogh zemalja članica EU (Petrović, 2018, str. 114).
Jedno od glavnih pitanja koje kao cilj za regulisanje ima EU je problem etničkih različitosti zbog čega u svojim načelima i zastupa ideju multikulturalizam. Ipak, vođenje politike koja se tiče ovog pitanja razlikuje se na nacionalnom nivou od države do države, pa tako ne postoji univerzalna regulativa na nivou EU. To je posledično dovelo do sumnje i gubitka poverenja u instituciju Evropske unije, što se najbolje pokazalo od trenutka kada je počela migrantska kriza 2015. godine, kao i izraženom islamofobijom i stavom po pitanju islamskog terorizma. Uporedo je jačao nacionalni identitet ovih zemalja što je, takođe, doprinelo usponu desnih partija (Gordanić, 2019, str.6).
Desničarske partije koje zastupaju antiimigracione i anti-multikulturalne stavove čak i u „multikulturalno najtolerantnijim državama“ kakve su Holandija, Švedska ili Danska, smatraju da vladajući režimi u Evropi ne uspevaju da zaštite svoje društvene i kulturne vrednosti. Stava su i da u državi treba da žive samo pripadnici domaće etničke zajednice što je osnova ideje nativizma, čime se jaz i razlike između vladajućih i manjinskih zajednica dodatno produbljuje (Gordanić, 2019, str. 12).
Jedine zemlje EU u kojima tokom prethodnih godina nije uočena pojačana aktivnost političkih partija desnog usmerenja jesu Španija i Portugal. U ostalim članicama je, u različitom stepenu, popularnost sve veća. Ove političke partije imaju deo zajedničkih ideja koje zastupaju i oko kojih su vrlo ujedinjeni i složni, ali i širok spektar onih po kojima se razlikuju. Njihovi predstavnici su populisti, nacionalisti, ekstremni neofašisti, i dr. (Petrović, 2018, str. 106).
Mnogi autori su mišljenja da desničarske partije u Evropi imaju budućnost i da će tek doći vreme kada će one moći da svoje političke ideje sprovedu i u praksi (Petrović, 2018, str. 113).
Beširović, B. (2020). Desničarski populizam i migracije: komparacija English Defence League (EDL) i Alternative Für Deutschland (AFD). Gračanički glasnik – Časopis za kulturnu istoriju, 49, 29-40.
Gordanić, J. (2019). Pad multikulturalizma kao faktor jačanja nacionalnog identiteta država članica EU. Међународнa пoлитика, 1175, 5-21.
Petrović, R. (2018). Buđenje desnice u Evropskoj Uniji – put ka novoj Evropi ili ‘lažna uzbuna’?”. Politeia – Naučni časopis Fakulteta političkih nauka u Banjoj Luci za društvena pitanja, 15, 103-120.
