Thursday, February 22, 2024
NaukaDruštveneKultura protesta u Srbiji - prvi deo

Kultura protesta u Srbiji – prvi deo

U okviru ovog rada pre svega želim da se osvrnem i pokušam da objasnim kulturu protesta u Srbiji. Ideja rada je da se kroz dešavanja koja su zadesila Srbiju 1996. /1997. nakon izbora, osvrnem na tadašnje Studentske proteste za koje važi da su najavili kraj Miloševićevog režima. Protesti su počeli u jednom gradu- Nišu, ali zbog loše situacije u zemlji i postupaka vlasti vrlo brzo su se proširili i po većim gradovima Srbije. To će biti još jedna stavka ovog rada; razlog izbijanja protesta, kao i to kroz kakve momente i dešavanja su demonstranti prolazili u godinama protesta i ono najvažnije- koji je bio cilj izbijanja i krajnji rezultat. Centralno pitanje kojim ću se baviti jeste da li su ovi protesti stvorili Kulturu protesta u Srbiji- što ujedno predstavlja i istraživačko pitanje. Takođe bih kroz rad objasnila šta je to politička kultura i kakva je veza između nje i protesta. To ću pokušati da objasnim kroz tipologiju političke kulture na parohijalnu, podaničku i participativnu, gde ću Studentske proteste posmatrati iz ugla participativne političke kulture. Smatram da je ova tema bitna u vreme sve masovnijih protesta koji su kratkog veka. Ljudi se često pozivaju na Studentske proteste koji su ostali zapamćeni kao neukaljani, masovni s ostvarenjem zamišljenog cilja.

O političkoj kulturi

Ovaj rad započinjem analizom i određenjem političke kulture. Kako je kultura uređenje ljudskog života, tako je politička kultura uvođenje javnog to jest političkog života u red ( Čupić, 2009, str. 339). „ Političku kulturu čine vrednosti, uverenja, ubeđenja, stavovi, simboli, stilovi u obrasci političkog delovanja i ponašanja pojedinca i društva. Ona utiče na izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, društvo i država kreće i razvijaju“. ( Čupić, 2009, str. 339). Za političku kulturu pojedinca bitno je da ona bude razvijenija, jer je u suprotnom moguća veća uzurpacija i manipulacija i kada je ona razvijenija tada je i politička zajednica uređenija ( Čupić, 2009, str. 340). Elite, kao i mediji igraju veliku ulogu u formiranju političke kulture i način na koji one odrede strategiju društva i države u tom pravcu će biti određena i politička kultura ( Čupić, 2009, str. 340).

Tipovi političke kulture

Postoji različita tipologija političke kulture. Podela Almonda jeste na podaničku, participativnu i parohijalnu, pri čemu je ova podela značajna za moj rad koji ću proučavati iz ugla participativne političke kulture. Kako Čupić navodi: „ U demokratskim vladavinama dominira participativna politička kultura. Ona je proizvod razvoja građanske svesti kod pojedinca. Ta svest proizilazi iz saznanja, usvajanja i življenja slobode, prava i dužnosti građana. Na osnovu nje, građanin je svestan značaja političkog života i njegovog života i života zajednice i društva. Zbog toga on aktivno učestvuje u političkom životu, odnosno bira ili je spreman da bude biran. Na taj način nije podanik i poslušnik, već slobodno biće koje se ne miri da drugi za njega odlučuje i uzima u ruke njegovu slobodu i sudbinu. Ta svest i spremnost na aktivizam formiraju demokratsku političku kulturu pojedinaca a preko njih i celokupnog društva „( Čupić, 2009, str. 341). Kada govorimo o demokratskoj političkoj kulturi s obzirom da svakodnevno rešavanje problema ne određuje političku kulturu, već isključivo trajne vrednosti, u okviru nje javljaju se univerzalne vrednosti na osnovu kojih pojedinci delaju u političkom životu ( Čupić, 2009, str. 341).

Politička kultura devedesetih godina

Građane Srbije prema Stojiljkoviću dugo godina karakterisala je podanička politička kultura, gde navodi da su građani bili usmereni na širenje, kreiranje i odbranu autoritarnih vrednosti ( Stojiljković, 2016, str. 172). Kako bismo proverili validnost takve izjave, osvrćemo se na Čupića koji navodi da je podanička kultura karakteristična za autoritarne vladavine, za vladare koji svoj narod drže u podređenom položaju i kao takvi podanici se prema vlasti ponašaju tako da je ili obožavaju ili su ravnodušni prema njoj ( Čupić, 2009, str. 340). Stav Stojiljkovića bi se mogao opravdati opisom Miloševića i njegove vladavine. Bio je neko ko je uživao veliku podršku naroda još od izbora i koju je uspeo donekle da održi bez obzira na neuspehe koje je njegova vladavina doživljavala ( Stojiljković, 2017, str. 91-92).Stranku je između ostalog stvorio kao polugu za ostvarenje ličnih interesa i bio je svestan činjenice da svoj položaj na partijskoj sceni može da obezbedi onda kada uspe da prikupi masovnu podršku naroda ( Stojiljković, 2017, str. 91).  U takvim uslovima pružanja bespogovorne podrške Miloševiću od strane naroda može biti opravdan njegov stav.Međutim, kada govorimo o političkoj kulturi i građanima, to jest protestima iz 1996. / 1997., o petooktobraskoj revoluciji i ponašanju građana, može se reći da se pronalaze tragovi demokratije. S tim u vezi, tokom 5. oktobra bila je dominantna participativna politička kultura i Stojiljković je rekao da su građanski i studentski protesti stvorili mogućnost naseljavanja demokratije u Srbiju ( Stojiljković, 2016, str. 96). Ono što ovde aludira na participativnu političku kulturu jeste upravo entuzijazam i svest građana, uzvici u ime demokratije i studenti i građani su u tom trenutku bili politički aktivni, izlazili na izbore želeći da sruše Miloševićev režim.Zapravo participativna politička kultura jeste tip kulture u kom se građani orijentišu prema sistemu u celini i svim aspektima političkog sistema ( Almond i Verba, 2000, str. 24). Individue takve zajednice imaju pozitivne ili negativne orjentacije prema političkim objektima i takođe aktivističku ulogu ( Almond i Verba, 2000, str. 24). Kada govorimo o participativnoj političkoj kulturi ona se može kombinovati sa parohijalnom i podaničkom kulturom i na neki način predstavlja nadograđeni sloj i pripadnici participativne zajednice su podvrgnuti zakonu i autoritetu ( Almond i Verba, 2000, str. 24)

Protest i vrste protesta

Kada govorimo o protestima oni predstavljaju javnu pobunu i iznošenje stavova naroda protiv nekih neprihvatljivih odluka ili postupaka vlasti. Narod se diže i udružuje se stvarajući proteste koji mogu biti različite prirode poput: političkih, kulturnih, verskih, ekonomskih…

Isto tako postoje i različiti oblici protesta kao što su: demonstracije, štrajkovi, parade, blokade, bojkoti…

Postoje različite osnove uz pomoć kojih se prave klasifikacije protesta, pa su neke od njih: da li su protesti nasilni ili nenasilni? Da li su protesti individualni ili kolektivni? Da li su usmereni na konkretnu akciju ili samo utiču na odluke vlasti? Da li imaju i koja sredstva za realizaciju ciljeva?…


Literatura:

Almond, G. A. i Verba, S. (2000) Civilna kultura- politički stavovi i demokracija u pet zemalja. Zagreb: Politička kultura

Čupić, Č. (2009) Politička kultura i mediji. Godišnjak Fakulteta Političkih Nauka, (03), str. 339. – 351.

Stojiljković, Z. (2016) Građani ili podanici: ogledi o socijalnom kapitalu i političkom kapitalu građana Srbije. Beograd: Zavod za udžbenike

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?