U okviru ovog rada pre svega želim da se osvrnem i pokušam da objasnim kulturu protesta u Srbiji. Ideja rada je da se kroz dešavanja koja su zadesila Srbiju 1996. /1997. nakon izbora, osvrnem na tadašnje Studentske proteste za koje važi da su najavili kraj Miloševićevog režima. Protesti su počeli u jednom gradu- Nišu, ali zbog loše situacije u zemlji i postupaka vlasti vrlo brzo su se proširili i po većim gradovima Srbije. To će biti još jedna stavka ovog rada; razlog izbijanja protesta, kao i to kroz kakve momente i dešavanja su demonstranti prolazili u godinama protesta i ono najvažnije- koji je bio cilj izbijanja i krajnji rezultat. Centralno pitanje kojim ću se baviti jeste da li su ovi protesti stvorili Kulturu protesta u Srbiji- što ujedno predstavlja i istraživačko pitanje. Takođe bih kroz rad objasnila šta je to politička kultura i kakva je veza između nje i protesta. To ću pokušati da objasnim kroz tipologiju političke kulture na parohijalnu, podaničku i participativnu, gde ću Studentske proteste posmatrati iz ugla participativne političke kulture. Smatram da je ova tema bitna u vreme sve masovnijih protesta koji su kratkog veka. Ljudi se često pozivaju na Studentske proteste koji su ostali zapamćeni kao neukaljani, masovni s ostvarenjem zamišljenog cilja.
O političkoj kulturi
Ovaj rad započinjem analizom i određenjem političke kulture. Kako je kultura uređenje ljudskog života, tako je politička kultura uvođenje javnog to jest političkog života u red ( Čupić, 2009, str. 339). „ Političku kulturu čine vrednosti, uverenja, ubeđenja, stavovi, simboli, stilovi u obrasci političkog delovanja i ponašanja pojedinca i društva. Ona utiče na izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, društvo i država kreće i razvijaju“. ( Čupić, 2009, str. 339). Za političku kulturu pojedinca bitno je da ona bude razvijenija, jer je u suprotnom moguća veća uzurpacija i manipulacija i kada je ona razvijenija tada je i politička zajednica uređenija ( Čupić, 2009, str. 340). Elite, kao i mediji igraju veliku ulogu u formiranju političke kulture i način na koji one odrede strategiju društva i države u tom pravcu će biti određena i politička kultura ( Čupić, 2009, str. 340).
Tipovi političke kulture
Postoji različita tipologija političke kulture. Podela Almonda jeste na podaničku, participativnu i parohijalnu, pri čemu je ova podela značajna za moj rad koji ću proučavati iz ugla participativne političke kulture. Kako Čupić navodi: „ U demokratskim vladavinama dominira participativna politička kultura. Ona je proizvod razvoja građanske svesti kod pojedinca. Ta svest proizilazi iz saznanja, usvajanja i življenja slobode, prava i dužnosti građana. Na osnovu nje, građanin je svestan značaja političkog života i njegovog života i života zajednice i društva. Zbog toga on aktivno učestvuje u političkom životu, odnosno bira ili je spreman da bude biran. Na taj način nije podanik i poslušnik, već slobodno biće koje se ne miri da drugi za njega odlučuje i uzima u ruke njegovu slobodu i sudbinu. Ta svest i spremnost na aktivizam formiraju demokratsku političku kulturu pojedinaca a preko njih i celokupnog društva „( Čupić, 2009, str. 341). Kada govorimo o demokratskoj političkoj kulturi s obzirom da svakodnevno rešavanje problema ne određuje političku kulturu, već isključivo trajne vrednosti, u okviru nje javljaju se univerzalne vrednosti na osnovu kojih pojedinci delaju u političkom životu ( Čupić, 2009, str. 341).
Politička kultura devedesetih godina
Građane Srbije prema Stojiljkoviću dugo godina karakterisala je podanička politička kultura, gde navodi da su građani bili usmereni na širenje, kreiranje i odbranu autoritarnih vrednosti ( Stojiljković, 2016, str. 172). Kako bismo proverili validnost takve izjave, osvrćemo se na Čupića koji navodi da je podanička kultura karakteristična za autoritarne vladavine, za vladare koji svoj narod drže u podređenom položaju i kao takvi podanici se prema vlasti ponašaju tako da je ili obožavaju ili su ravnodušni prema njoj ( Čupić, 2009, str. 340). Stav Stojiljkovića bi se mogao opravdati opisom Miloševića i njegove vladavine. Bio je neko ko je uživao veliku podršku naroda još od izbora i koju je uspeo donekle da održi bez obzira na neuspehe koje je njegova vladavina doživljavala ( Stojiljković, 2017, str. 91-92).Stranku je između ostalog stvorio kao polugu za ostvarenje ličnih interesa i bio je svestan činjenice da svoj položaj na partijskoj sceni može da obezbedi onda kada uspe da prikupi masovnu podršku naroda ( Stojiljković, 2017, str. 91). U takvim uslovima pružanja bespogovorne podrške Miloševiću od strane naroda može biti opravdan njegov stav.Međutim, kada govorimo o političkoj kulturi i građanima, to jest protestima iz 1996. / 1997., o petooktobraskoj revoluciji i ponašanju građana, može se reći da se pronalaze tragovi demokratije. S tim u vezi, tokom 5. oktobra bila je dominantna participativna politička kultura i Stojiljković je rekao da su građanski i studentski protesti stvorili mogućnost naseljavanja demokratije u Srbiju ( Stojiljković, 2016, str. 96). Ono što ovde aludira na participativnu političku kulturu jeste upravo entuzijazam i svest građana, uzvici u ime demokratije i studenti i građani su u tom trenutku bili politički aktivni, izlazili na izbore želeći da sruše Miloševićev režim.Zapravo participativna politička kultura jeste tip kulture u kom se građani orijentišu prema sistemu u celini i svim aspektima političkog sistema ( Almond i Verba, 2000, str. 24). Individue takve zajednice imaju pozitivne ili negativne orjentacije prema političkim objektima i takođe aktivističku ulogu ( Almond i Verba, 2000, str. 24). Kada govorimo o participativnoj političkoj kulturi ona se može kombinovati sa parohijalnom i podaničkom kulturom i na neki način predstavlja nadograđeni sloj i pripadnici participativne zajednice su podvrgnuti zakonu i autoritetu ( Almond i Verba, 2000, str. 24)
Protest i vrste protesta
Kada govorimo o protestima oni predstavljaju javnu pobunu i iznošenje stavova naroda protiv nekih neprihvatljivih odluka ili postupaka vlasti. Narod se diže i udružuje se stvarajući proteste koji mogu biti različite prirode poput: političkih, kulturnih, verskih, ekonomskih…
Isto tako postoje i različiti oblici protesta kao što su: demonstracije, štrajkovi, parade, blokade, bojkoti…
Postoje različite osnove uz pomoć kojih se prave klasifikacije protesta, pa su neke od njih: da li su protesti nasilni ili nenasilni? Da li su protesti individualni ili kolektivni? Da li su usmereni na konkretnu akciju ili samo utiču na odluke vlasti? Da li imaju i koja sredstva za realizaciju ciljeva?…
Literatura:
Almond, G. A. i Verba, S. (2000) Civilna kultura- politički stavovi i demokracija u pet zemalja. Zagreb: Politička kultura
Čupić, Č. (2009) Politička kultura i mediji. Godišnjak Fakulteta Političkih Nauka, (03), str. 339. – 351.
Stojiljković, Z. (2016) Građani ili podanici: ogledi o socijalnom kapitalu i političkom kapitalu građana Srbije. Beograd: Zavod za udžbenike
