Thursday, February 22, 2024
NaukaDruštveneKultura protesta u Srbiji - drugi deo

Kultura protesta u Srbiji – drugi deo

Društveno- politički kontekst 1990 – 2000.

Kao što sam već navela predmet mog rada jesu studentski protesti 1996./ 1997. U okviru čitavog perioda od 1990. – 2000. trebalo bi ispitati kakvo je bilo to vreme? Zašto su ljudi demonstrirali i koji su bili njihovi ciljevi?

Slobodan Milošević bio je prvi lider nakon Josipa Broza Tita i njegova vlast bila je uspostavljena u jednopartijskom sistemu i on, uz veliku podršku naroda započinje društvene promene početkom 1990. ( Stojiljković, 2017, str. 90. – 91.). Kada je reč o autoritarnoj vladavini začete promene odnosile su se na prelazak iz jednopartijskog u višepartijski sistem, otvaranje pitanja Ustava Srbije i Kosova, narušavanje ekonomskog sistema, krčenje puta radi bogaćenja elite, i sve te promene dešavale su se u teškim ekonomskim i političkim uslovima ( Stojiljković, 2017, str. 92). Slobodan Milošević smatrao je da je jako bitna podrška naroda kako bi njegov položaj u političkom životu bio još više učvršćen i bio je lider koji se zalagao za komunistička uverenja, ali se istovremeno pozivao i na nacionalna osećanja iako nije bio na čelu nacionalnog pokreta ( Stojiljković, 2017, str. 93). Zloupotrebljavao je nacionalna osećanja koja su već bila izuzetno narušena raspadom bivše Jugoslavije i koristio ih je kako bi svoju vlast i moć učvrstio i pored toga, podsticao je među etničkeratove u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i na taj način unazadio društvo i čitavu zemlju ( Golubović, 2003, str. 25). Socijalistička partija je pobeđivala kako zbog harizme Miloševića, tako i zbog izborne krađe i toga što je stranku provlačio kroz sve segmente društva ( Stojiljković, 2017, str. 96). Njegova vladavina propraćena je brojnim krizamaiz kojih je uspeo vešto da se izvuče injegova vladavina povezana je sa kriminalom i bogaćenjem njemu bliskih ljudi što je rezultiralo porastom kriminalnih obračuna i ubistava poput ubistva Pavla Bulatovića ( ministra odbrane SRJ); Radomira Markovića ( šefe tajne policije); kao i Željka Ražnatovića Arkana ( vođe paravojnih jedinica na ratištima u Bosni) ( Stojiljković, 2017, str. 99). Način na koji je Milošević ’90. – ih jačao autokratski režim i transformisao ekonomiju i politiku je bio surov ( Golubović, 2003, str. 26). Stavio je ekonomiju i politiku u svoje ruke, pretvorio društvenu u državnu svojinu, sve ostale institucije unutar sistema takođe su stavljene državnu vlast i na taj način je došlo do transformacije sistema koji je obuhvatio sve instance unutar države koja je imala zadatak da određuje sudbine svih institucija ( Golubović, 2003, str. 26). U takvim uslovima stvara se osiromašeno društvo i dolazi do narastajuće socijalne i fizičke nesigurnosti, do toga da je Milošević uz pomoć nacionalizma stvarao ratničku atmosferu i podržavao etnomobilizaciju stanovništva budući da je smatrao da Srbima nije potreban život s drugim narodima ( Golubović, 2003, str. 26. – 27.). Opozicija je u to vreme bila izuzetno slaba i nije bila faktor koji bi san mogao da sruši režim Miloševića, opozicione partije nisu imale većinu u Parlamentu, kao ni jasne stavove prema ratnoj politici Slobodana Miloševića ( Golubović, 2003, str. 28). Struktura stanovništva u takvim uslovima okarakterisana je zatvorenim krugom koji je podržavao autoritarni režim, takođe za reč individualno nije postojao prostor već je sve bilo zamenjeno kolektivizmom, koji je zauzeo prvo mesto ( Golubović, 2003, str. 28. – 29.). Masovne demonstracije i studentski protesti, o kojima slede opisi, nisu doveli do pobede, iako je tada došlo do pobede demokratske opozicije , ali ni to nije bilo dovoljno već je trebalo stvoriti atmosferu u kojoj se nalazi aktivno civilno društvo, NVO, pokreti ( poput pokreta Otpor), kao i strategija opozicije, i u takvim uslovima budi se svest naroda da bi ulaganje truda i napora imalo smisla ( Golubović, 2003, str. 29). 1999. bila je prelomna godina u kojoj se nazirala propast i rušenje režima Miloševića gde se 2000. godine dolazi do ostvarenja ciljeva ( Golubović, 2003, str. 29).

Tok studentskih protesta ’96 – ’97.

Treba napomenuti da je bilo više talasa studentskih protesta, ali su svi manje više imali isti cilj, a neki od njih bili su: 1. Rušenje Slobodana Miloševića; 2. Ukidanje kontrole medija; 3. Akt kojim će se Univerzitetu garantovati autonomija (Tomić, 2009, str. 193) … i 8 jun 1992. uzima se kao dan započinjanja studentskih protesta, održanih ispred Pravnog fakulteta u Beogradu na kome student prodekan Snežana Rajić čita Proglas u kome navode da oni, studenti moraju brinuti i biti odgovorni za budućnost, da bi trebalo da se izbore da normalan život kao i da Srbiji vrate izgubljeni ugled, ponos i dostojanstvo (Tomić, 2009, str. 193- 194). Do drugog talasa studentskih protesta dolazi 1996. Godine usled ne priznavanja izbornih rezultata na lokalnim izborima, kao i neadekvatnog predstavljanja studenata od strane uprave Univerziteta (Tomić, 2009, str. 196). Takođe, značajna 1996. U okviru koje je startna pozicija bio Niš, a kada su u pitanju učesnici protesta označavaju se kao relativno homogeni pri čemu postoji grupacija: visoko obrazovani pripadnici srednje klase, ljudi srednjih godina kao i mladi, dok je radnika bilo izuzetno malo jer su bili najugroženiji (Petrović Trifunović, 2017, str. 478).  Kada je u pitanju organizacija studentskih protesta, što je jedno od bitnijih pitanja, Đorđe Tomić smatra da su od 1992. – 1997. bili prilično dobro organizovani, što opravdava činjenicom da su postojali upravni odbori, stvorene su različite službe za medicinsku pomoć, obezbeđenje, služba za informisanje, prikupljanje hrane i pića, zatim postojanje računarskih centara, studentskih radio stanica poput „ Index“ i „ B92“ pa su tako stvorili dobro povezanu mrežu i tako omogućili uslove za dobro funkcionisanje i uspeh uz šta autor navodi i pozitivnu energiju, nezadovoljstvo (Tomić, 2009, str. 199- 202 ).  S druge strane, kao začetak onoga što se pri protestima javlja danas kao bitan faktor, a na šta Milošević u to vreme nije mogao da utiče, niti ga kontroliše jeste internet koji je služio za protok informacija i na taj način postojala su dva prostora na kojima su se održavali protesti s jedne strane ulica, a sa druge strane internet stranice (Tomić, 2009, str. 203- 204). Međutim, treba napomenuti da internet u to vreme iako je postojao, nije bio popularan, pa tako ni  deo online  prostora nije doprineo protestima.  Bitan činilac koji je apsolutno bio na strani demonstranata mediji,  koji se identifikuju kao kritičari Miloševićevog režima, često kao i sami učesnici protesta koji su objavljivali govore vođa protesta i razgovore sa demonstrantima zbog čega bi se i neki deo medijskog izveštavanja mogao shvatiti pristrasno (Petrović Trifunović, 2017, str. 481).

Posle famozne 1996. I niza studentskih protesta, imamo 1999. godinu kada dolazi do bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO- a ( Spasić, 2003, str. 136)

Nije trebalo da se uništava ceo narod zbog zbacivanja sa vlasti jednog čoveka… Tu je najviše stradao onaj ko je imao najmanju odgovornost. A onaj ko je imao najveću odgovornost, taj nije bio tu… To su ipak bili dvostruki aršini“ ( SU-BJ-3)( Spasić, 2003, str. 136).

 Konačni obrt dešava se 24. septembra 2000. godine kada Milošević nije hteo da prizna poraz na izborima i pobedu „ Demokratske opozicije Srbije“- Vojislava Koštunice i tada se stanovništvo opredelilo da postane kritično i opredeljuju se za rušenje nedemokratskog režima ( Golubović, 2003, str. 30), nakon čega se 5. oktobra okuplja veliki broj građana širom Beogradskih ulica i nakon više talasa demonstracija dolazi do ostvarenja cilja- Milošević je svrgnut sa vlasti i 6. Oktobra 2000 godine obraća se narodu i kaže:

„ Poštovani građani, upravo sam dobio službenu informaciju da je Vojislav Koštunica pobedio na predsedničkim izborima. Tu odluku doneo je organ koji po Ustavu ima pravo i smatram da ona mora da se poštuje. Želim da se zahvalim svima koji su mi ukazali poverenje i na ovim izborima za mene glasali, ali i da se zahvalim svima koji za mene nisu glasali jer su mi sa duše skinuli jedan veliki teret odgovornosti koji nosim već punih 10 godina“ ( Aleblok70, 2015)

Pokret Otpor- slogan „ Gotov je!“

Kako su bili bitni studentski protesti, tako veliku ulogu ima i Pokret Otpor. Prihvatao je one učesnike protesta za koje se smatralo da imaju zajednički cilj- rušenje režima. Kada se govori o njegovom značaju treba napomenuti angažman pokreta pri čemu se izdvaja prisustvovanje sastancima opozicionih partija i vršenjem pritiska kako bi se opredelili. Saradnjom koju su uspostavili sa gotovo svim bitnim segmentima u društvu ( mediji, javne ličnosti, partije opozicije) doprineli su ostvarenju želje svih demonstranata (Pudar Draško & Delibašić, 2020, str. 82). Unutar ovog opisa prepoznaje se još jedna instanca koja je bitna da bi protesti imali veći uspeh, a to su upravo pokreti. U okviru 1990.- ih godina, kao što sam navela, to je bio pokret Otpor koji prilikom svog nastajanja mora biti stvoren na taj način da ima potencijal da uništi jedan režim, a njega bi mogao dobiti zapravo izvršavanjem zahteva ljudi koji mu se priključuju, stvaranjem veza sa bitnim institucijama unutar zemlje ako je njihov cilj zajednički/ isti. Bez obzira na čitavu organizaciju i mrežu koju su stvorili demonstranti tek je 2000. godina bila ključna za postizanje željenog cilja. Nakon odbijanja Miloševića da prizna izborne rezultate, narod ionako već uigran od mnogobrojnih protesta koji su zadesili Srbiju, demonstrira.  Ključni momenat i kulminiranje uspeha protesta ogleda se u odbijanju vojske, policije i pristalica režima (vlasti) da izvrše zahteve koje je Milošević naložio, a zahtevi su se odnosili na nasilje i represiju na ulicama Beograda i s druge strane ojačana opozicija, koja je ojačani karakter dobila uz pomoć velike podrške građana tokom godina rata (Vladisavljević, 2010, str. 20- 22).

Dva paralelna sveta

„Ovih dan u Srbiji postoje dva paralelna sveta. Jedan je svet nasmejanih ljudi. To je svet pevanja i bubnjeva, pištaljki i truba. To je zemlja zdravih i odlučnih građana, šetača, svesnih snage koju imaju. To je, možda ponajpre  svet mladih ljudi u kojem vlada i ne zauzima neko značajno mesto, a u kojem se država prostire mnogo dalje od Horgoša i Dragaša. U toj državi samosvesne omladine i studentarije vladaju pravo i istina (…) Onaj drugi svet je svet ugojenih i proćelavih vladara, policijske države i vladarsko- državne tiranije. U njemu se namrštena lica staraca žale na buku i nered iz paralelnog sveta, ljubomorni su na tuđu radost, sa završiću gledaju na karneval koji pored njih promiče. Njihova država budi u njima ono najniže, njihova vlada insistira na najgorem.“ ( Petrović Trifunović, 2017, str. 482; citat iz Slavković, 1996, str.8).

U okviru opisa daju se dva sveta „ mi“ i  „ oni“, gde se svet „ Mi“ karakteriše:

„  Učesnici protesta koji je postao oslobodilački pokret u Srbiji izvlače iz sebe samo ono najbolje, samo maštu, veselost, ljubaznost, solidarnost, odgovornost i prosto je teško zamisliti da neko od njih, kada se vrati kući, tuče decu ili se svađa sa komšilukom. Kao da se svakodnevno demonstriranje zbog nepriznavanja izborne pobede pretvorilo u neobično efikasan ritual isterivanja zlih duhova. Trg Republike i ulice Beograda i ostalih gradova postali su ogromna čistilišta na kojima ljudi, složno i svako za sebe, cede i odbacuju sav godinama taložen otrov sačinjen od laži, mržnje i gluposti.“ (  Petrović Trifunović, 2017, str. 482; citat iz Cerović, 1997, str. 10 – 11.).

Dakle, 2 paralelna sveta od kojih je onaj građanski okarakterisan isključivo čistim i lepim karakteristikama, prožet vedrinom, jedan zdrav i odlučan svet, i onaj drugi nezdravi, namrgođeni i ljubomorni ( Petrović Trifunović, 2017, str. 482). Svetovi karakterišu dve krajnje linije unutar države, pristalice režima Miloševića i narod koji ima želju da se oslobodi od istog, u okviru ovih opisa demonstrantima, ali i samim protestima su davani samo pozitivni epiteti, dok je drugoj strani prepisana negativna konotacija ( Petrović Trifunović, 2017, str. 481).

Kako građani rezonuju o važnosti događaja 5. oktobra

Ono što se nakon ovih opisa javlja kao bitno pitanje jeste zapravo- Kako su 2000. godine građani postali osetljivi na izborne krađe kada se to dešava godinama unazad i nijedna od pobuna koje su bile nisu rezultirale uspehom? Odgovori građana su bili  – „ Mera je bila prevršena i narod je rekao „ dosta!“ „. Nalazili su se na liniji biti ili ne biti, na granici da ne mogu više da trpe, niti bilo šta čekaju ( Golubović, 2003, str. 31).

U okviru građana možemo reći da se javljaju tri tabora kada su u pitanju mišljenja o 5. oktobru, a to su: oni koji su s ushićenjem dočekali 5. oktobar verujući da on predstavlja rađanje nove Srbije, istorijski trenutak, rasterećenje od okova  kao i vraćanje vere u život, pri čemu jedna studentkinja kaže: „ Impresionirana sam što je narod sam odlučio da nešto menja i što je kolektivna energija iznedrila dobru volju.“ ( Golubović, 2003, str. 32. – 33.). U drugi tabor spadaju oni koji su bili za promene, ali nisu sigurni kakva će situacija u zemlji dalje biti, i u okviru trećeg tabora su pristalice bivšeg režima, razočarani što je došlo do rušenja sistema, verujući da će doći do nazadovanja i degradacije društva ( Golubović, 2003, str. 33).

Na pitanje zašto demonstracije, postoje mnogobrojni razlozi, među kojima se navodi da život u okviru režima Miloševića nije bio normalan, nije bila obezbeđena materijalna egzistencija i nije se moglo živeti od posla koji se radi ( Golubović, 2003, str. 34). Građani su demonstrirali  kako bi stvorili osećaj sigurnosti i boljitka poput socijalnog mira, smatraju da su sada slobodni i oslobođeni okova autoritarnog lidera i vlasti, imaju više poverenja u vlast i odluke koje vlast donosi, ali napominju i to da se sve rešava putem pregovora ( Golubović, 2003, str. 37). Takođe se u okviru istraživanja među razlozima za priključenju protesta javljaju želje za izgradnjom novog društva, rušenje komunizma, pa se iz toga izvlači da su demonstranti težili promenom opšteg karaktera društva iz socijalizma u kapitalizam i demokratiju ( Petrović Trifunović, 2017, str. 479). Iz ugla ovih ljudi koji su godinama unazad demonstrirali, 5. oktobar označen je kao istorijski trenutak propraćen euforijom nakon kog su ljudi napokon oslobođeni okova koji su im stavljeni za vreme Miloševića ( Golubović, 2003, str. 32).

Zaključak

U Srbiji, kao i u celom svetu uvek će postojati jedan deo naroda koji nije u potpunosti zadovoljan. Razlozi za nezadovoljstvo mogu biti različiti od političkih, ekonomskih ali i ličnih. Samim tim javljaju se različiti vidovi bunta.

U okviru rada pokušala sam da približim situaciju i napravim retrospektivu kroz ’90. godinu 20. veka koja je bila poprilično burna. Stanovništvo čitave Srbije ispaštalo je zbog odluka jednog čoveka čija je želja bila- stvoriti autoritarnu vladavinu. Zbog te odluke čitavo društvo je stavljeno na margine propasti, loša ekonomska situacija unutar zemlje, visok stepen kriminala i korupcije, strah naroda, kao i visok stepen nepoverenja u vlast sve je to rezultiralo odlukama naroda da se pobune i dignu proteste. Ovi protesti osim toga sto se mogu okarakterisati kao studentski, mogu se označiti i kao građanski jer su u to i prešli upravo odlukama demonstranata da pokušaju da sruše režim Slobodana Miloševića.Nakon više godina demonstriranja, uigrani demonstranti spremni su za akciju, gde je tačka pucanja bio 5. oktobar gde program „ Radio Slobodna Evropa“ daje izveštaje sa demonstracija:

Pristalice Demokratske Opozicije Srbije zauzele su Saveznu Skupštinu u Beogradu, a Vojislav Koštunica najavio održavanje konstitutivne sednice Parlamenta nakon koje će biti izvršena primopredaja vlasti u Saveznoj Republici Jugoslaviji…

Patrone suzavaca bacaju se kroz razbijene prozore unutar Skupštine…

Velika grupa ljudi ulazi kroz prozore i kroz vrata u Skupštinu, ne znam da li ih može zadržati policija koja i dalje izbacuje suzavac prema parku…

Doktor je hitno potreban!…

… Demonstranti su takođe zapalili zgradu Radia Televizije Srbije. Nalazimo se u Takovskoj ulici, zgrada Radia Televizije  Srbije obavijena je gustim crnim dimom. Prvi sprat i prizemlje potpuno su izgoreli…  Slavlje u centru Jagodine još uvek traje. Negde oko 20h je počelo okupljanje Kraljevčana na centralnom gradskom trgu. Na ulicama Majdanpeka gotovo 10 000 ljudi, Majdanpek ovo nije video. U Leskovcu je blizu 30 000 ljudi slavilo pobedu DOS- a.

… za novog gradonačelnika Beograda izabran je Milan St. Protić: Od danas imamo demokratskog predsednika, nema više onog uzurpatora, nema ga nigde!…

… predsednički kandidat Vojislav Koštunica obratio se nešto pre ponoći građanima Srbije: „ nema više Srbije u kojoj smo živeli. Počinje život u jednoj novoj normalnoj demokratskoj Srbiji“….

…Predsednik Demokratske Stranke Zoran Đinđić: „ Čini se da se ta kula karata zvana Miloševićev režim polako raspada, ali veliki je posao da se uspostavi ponovo red i da narod ponovo dobije vlast kakvu zaslužuje“…“ ( Karabeg, 2010).

Na osnovu izveštajaRadia Slobodna Evropa, možemo videti da su demonstracije 5.oktobra 2000. godine bile izuzetno burne i da se mogu označiti kao nasilne zbog  postupaka demonstranata poput razbijanja razbijanja prozora, ulaska u Skupštinu… iako se za godine za građanskih i studentskih protesta to ne može reći jer su se kako navodi Tamara P. Trifunović oni sastojali od protestnih šetnji, od govora i raznih akcija oslikanih humorom koje su primenjivali na poteze vlasti ( Petrović Trifunović, 2017, str.479). Kada bismo postavili pitanje kako je serija ovih protesta obeležila Srbiju i kakve su standarde uspostavili, zapravo bismo mogli da kažemo da se današnji protesti nikako ne mogu uporediti sa protestima ’90.- ih godina koji su imali jasno definisane ciljeve i kroz istoriju ostali upamćeni kao masovni, neukaljani, idealni. Smatram da se ljudi pozivaju na proteste 1990. godine možda sa željom da se oni danas ponove i da ljudi pokušaju da sruše režim sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića, ali karakter protesta tada i sada mislim da nikako ne bi mogao da se usaglasi. Oni zasigurno jesu ostavili dubok trag u našoj istoriji i zbog tolike upornosti demonstranata, ali i uspeha da se stvori jasan cilj, da se stvori kolektivni identitet što smatram da je jako bitno kako bi bilo koji protest imao smisla, a što bi se danas, verovatno, teško moglo stvoriti.Ti protesti su dokazali da je moguće promeniti režim koji jedno društvo i državu vuče nizbrdo i da bi mi, kada bismo to želeli mogli da ponovimo 5. oktobar i danas. Oni jesu uspostavili standarde i zadali zadatak našem narodu da ne treba živeti nesrećno, da ne treba dati mogućnost pojedincu da apsolutno odlučuje o životima svih nas, ali smo mi danas opet dozvolili da se nađemo u podređenom položaju u odnosu na vlast. Protesti 1990. – 2000. jesu stvorili Kulturu protesta u Srbiji koja danas, nažalost ne postoji. Svedoci smo sve oštrijih odluka vlasti s jedne strane, i sve masovnijih i češćih protesta s druge strane koji nemaju ni jasno definisan cilj, niti precizno definisanog lidera, a ni stvoreni kolektivni identitet koji će pomoći da protesti uspeju. Zbog toga  i zbog trenutne situacije u državi treba što više pominjati proteste ’90. – ih godina, jer bi se tako narodu probudila svest da smo „ MI“ ti koji menjamo svet i da bismo ujedinjenjem uspeli da ponovimo 5. oktobar.


Literatura

Aleblok70 ( 30. Mart, 2015.) Slobodan Milošević priznaje izborni poraz . Preuzeto sa: https://m.youtube.com/watch?v=Qyu6NLdUQvI .

Almond, G. A. i Verba, S. (2000) Civilna kultura- politički stavovi i demokracija u pet zemalja. Zagreb: Politička kultura

Čupić, Č. (2009) Politička kultura i mediji. Godišnjak Fakulteta Političkih Nauka, (03), str. 339. – 351.

Golubović, Z. (2003) Promene u Srbiji 2000. godine: uzroci, očekivanja, postignuća. U: Spasić, I., Golubović, Z. & Pavićević, Đ. ur. Politika i svakodnevni život, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 25- 53.

Omer Karabeg (3. Oktobar, 2010) Video o petooktobarskim demonstracijama 2000. godine u Beogradu . Preuzeto sa: https://www.slobodnaevropa.org/a/most_koliko_se_srbija_udaljila_od_Milosevica/2167935.html .

Pudar Draško, G. & Delibašić, B. (2020) Otpor ka politici. U: Orlović, S. & Kovačević, D. ur. Dvadeset godina 5. oktobra, Beograd: Univerzitet u BeograduFakultet političkih nauka Centar za demokratiju, HannsSeidelStiftung, str. 71- 88.

Spasić, I. (2003)  Sećanje na nedavnu prošlost.U: Golubović, Z., Spasić, I. &Pavićević, Đ. ur. Politika i svakodnevni život, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str.99- 141.

Stojiljković, Z. (2016) Građani ili podanici: ogledi o socijalnom kapitalu i političkom kapitalu građana Srbije. Beograd: Zavod za udžbenike

Stojiljković, Z. (2017) Srbija traži vođu. Beograd: Vukotić media

Tomić, Đ. (2009)  Ulične studije- odsek: protest! Studentski protesti tokom „Ere Milošević“. U: Tomić, Đ. & Atanacković, P. ur. Društvo u pokretu Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Novi Sad: Cenzura,str. 184- 231.

Trifunović Petrović,  T. (2017) Artikulacija otpora u diskursu o protestima 1996/97 u Srbiji: politička borba vođena jezikom kulture i simboličke geografije. Sociologija, 59(4), str. 476- 496.

Vladisavljević, N. (2010) Mešoviti režimi, protesti i 5. oktobar. U: Pavlović, D. ur.  Razvoj demokratskih ustanova u Srbiji- deset godina posle, Beograd: Fondacija HeinrichBöll, Regionalna kancelarija za Jugoistočnu Evropu u Beogradu.str. 13- 24.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?