Panem et circenses, odnosno „hleba i igara“ jeste latinska izreka kojom su stari Rimljani opisivali tendenciju vladajućih struktura da se kratkoročni interesi i trenutne želje obezbede, kako bi se skrenula pažnja sa određenih bitnih tema. Kako je evropska civilizacija evoluirala sa masovnim medijima tokom 20. veka, primena ovog principa je postala daleko složenija, s obzirom da su obrazovanje, nauka i umetnost postali izrazito neophodni u moru informacija kojima smo okruženi. Za razliku od ostala dva, umetnost je nešto što se daleko teže struktuira i sistematizuje. Obrazovanje se sistematizuje kroz prosvetu dok nauka poseduje svoje postulate i pravila kojima se vodi. Umetnost je suštinski neuhvatljiva uzevši u obzir da je kreativnost i inspiraciju umetnika nemoguće predvideti. Samim tim, ona ima sposobnost da nas na čudan način obogati novim životnim perspektivama i ukazuje masama na probleme oko nas, što može predstavljati opasnost za (autoritarnu) vlast. Ona ipak nalazi kompromis u motivisanju neangažovane umetnosti i osudi onih koji kroz svoja dela kritikuju državu i društvo. Očigledan i eklatantan primer za ovo se može naći u jugoslovenskoj rokenrol muzici i njenim odnosom sa komunističkom upravom.
Tokom 60-ih godina, britanska rokenrol eksplozija osetila se u celom svetu, uključujući i drugu stranu „gvozdene zavese“. Iako je bljesak privukao pažnju, podsticanje razvoja ovog muzičkog pravca gledalo se sa podozrenjem zbog same buntovne prirode rokenrola i činjenice da dolazi sa kapitalističkog Zapada. Iz ovih razloga, ova muzika u Istočnoj Evropi nije doživela ozbiljniji proboj sve do kraja 80-ih godina kada se Sovjetski Savez počeo raspadati. Sa druge strane, Jugoslavija je u svetu socijalizma (kao i u mnogim drugim stvarima) predstavljala izuzetak i kompromis. Kao prvo, sistem je zapravo podsticao razvoj zvezda i bendova, a kao drugo, ti muzički akteri su vremenom postali ozbiljni društveni (pa čak i politički) kritičari sa svojim angažovanim tekstovima.
Pozadina prvog razloga leži u potrebama jugoslovenske srednje klase (delimično naviknute na zapadne trendove) dok pozadina drugog razloga nije bio predviđeni efekat. Naime, odluka da se rokenrol „pusti“ u Jugoslaviju, videla se kao „gašenje požara“ mladalačkog nezadovoljstva iznetog 1968. godine. Moderna kultura je postala deo svakodnevnog života ali bez kritičke oštrice (rano Bijelo dugme, Smak, Zdravko Čolić, Leb i sol itd). Na ovaj način su potrebe masa delimično namirene bez opasnosti po suverenost vladajuće strukture. U to vreme, državne produkcijske kuće su finansirale snimanje albuma svojih izvođača u prestižnim zapadnoevropskim studijima. Bendovi kao što su Smak i Leb i sol, predstavljali su tehnički potkovane grupe sa izrazitom muzičkom virtuoznošću i finim dodacima folkornog zvuka ali bez angažovanih tekstova. Treba napomenuti da je Bijelo dugme imalo poseban odnos sa vlašću i stoga predstavlja specifičnu pojavu (više o tome kasnije). Zbog ogromnih tiraža koji su dostizani od prodaje ploča, pojava konzumerizma je bila ironično velika za jednu socijalističku zemlju. Tako je Zdravko Čolić, sa albumom Ako priđeš bliže iz 1978. godine, dostigao dijamantski tiraž od 700 hiljada prodatih ploča. Drugim rečima, muzička scena je čuvala savršenu sliku blagostanja zemlje dok su se pokazatelji paradoksa i licemerja koje je polako nagrizalo sve pore zajednice „stavljali pod tepih“. Društvo je postepeno postajalo potrošačko a njegovo udaljavanje od komunističkih ideala više se nije moglo kriti posle 4. maja 1980. godine.
Smrt predsednika Josipa Broza Tita se vremenski poklopila sa probojem panka i dolaskom „Novog talasa“ (kraj 70-ih i početak 80-ih). Osetila se praznina (za druge sloboda) koja je iskorišćena da se nagomilano nezadovoljstvo intelektualnijih pripadnika zemlje isprazni. Marginalizovani pripadnici društva, mračan život u gradu, masovna migracija ljudi kao i kontradiktornost života komunističke elite tj. crvene buržoazije su na albumima Azre, Riblje čorbe i ostalih novotalasnih bendova bili glavna tema. Desila se potpuna poplava pesama u kojima se rušila dotadašnja „idila“ samoupravnog socijalizma. Umetnost u kontrolisanim uslovima se okrenula protiv režima koji ju je stvorio. I za stariju i noviju generaciju komunista je to bila prilika da potvrde poverenje naroda i pokažu da smrt doživotnog predsednika nije destabilizovala sistem.
Stoga je 1982. godine, posle kraćeg predaha izvršen „kontra napad“ i to na Riblju čorbu i pesmu „Na zapadu ništa novo“ u kojoj se nalazi stih „Za ideale ginu budale“. SUBNOR (Savez boraca narodnooslobodilačkog rata) je u Skoplju zatražio da se album Mrtva priroda u potpunosti zabrani. Zatim je krenula lavina napada od strane medija, javnosti i ostalih socijalističkih organizacija „zbog vređanja tekovina NOR“. Nekoliko koncerata je otkazala policija (ponašanje grupe „nije u skladu sa socijalističkim moralom“) a vrhunac je predstavljao nastup u Sarajevu gde je Bora Đorđević pred početak morao napisati obrazloženje za sve pesme koje će biti izvedene (da će biti odsvirane „na ličnu odgovornost“). Afera je rešena nakon što je frontmen Riblje čorbe primio telefonski poziv u kojem mu je obećano da će se situacija smiriti ako se napišu dve pesme za nepoznatu stariju pevačicu, blisku članovima SUBNOR-a (jedna od tih pesama je „Stani malo kafanski pevaču“). Na kraju je SUBNOR izdao zvanično saopštenje za javnost u kojem je pohvalno istaknuta činjenica da Đorđević priča jezikom svoje generacije i da ukazuje na probleme sa kojima se društvo suočava.
U tom periodu je takođe i novosadska pank grupa Pekinška patka osetila cenzuru. Pored otkazivanja već ugovorenih koncerata (na Dan oslobođenja 1979. godine nastup je prekinut pošto je pevač Nebojša Čonkić Čonta pred viđenim gostima i borcima iz NOB-a duvao u prezervative koje je bacao u publiku), RT Vojvodine je zabranila emitovanje snimljenog koncerta. Grupa je iskorišćena u političkom sukobu Beograda i autonomne Vojvodine koja se odricala benda. Vojvođanski intelektualci poput Mike Antića su svojim komentarima isticali da se Pekinška patka ne uklapa u njihov svet i način razmišljanja. Pevač Nebojša Čonkić Čonta je na kraju izgubio mesto asistenta na fakultetu a grupa je do 1982. prestala da bude aktivna.
Taman kada je delovalo da je pravac Novog talasa opao kao i buntovna atmosfera oko njega, u Sarajevu je (sa malim zakašnjenjem) neočekivano eksplodirao novi pokret, Novi primitivizam. U muzičkom smislu, grupa Zabranjeno pušenje se sa prvim albumom Das ist Walter iz 1984. godine takođe doticala tema tamnije strane svakodnevnice ali uz veliku dozu sarkazma. U pesmama kao što su „Abid“, „Anarhija All Over Baščaršija“ i „Zenica Blues“ pominjani su pomalo zaboravljeni pojedinci koji sačinjavaju masu ali sa neformalnim i spontanim rečnikom koji do tada nije mogao da se čuje u javnosti. U pesmi „Čejeni odlaze“ upotrebljena je metafora indijanskog plemena kako bi se opisao progon Srba sa Kosova i Metohije. Nakon informativnog razgovora na koji je bio pozvan frontmen dr Nele Karajlić (Nenad Janković), vlasti su stavile do znanja bendu da se njihova delatnost prati. Onda se krajem 1984. godine desio koncert u Rijeci u toku kojeg je pojačalo Maršal (eng. Marshall) prestalo da radi, na šta je Karajlić reagovao: „Crk’o nam je Maršal! Ha-ha-ha… mislim na pojačalo“. Zatim je iskoristivši poznatu parolu komunističke Jugoslavije Tuđe nećemo – svoje ne damo, izjavio „Tuđe nećemo – svoje nemamo“. Identičan mehanizam socijalističkih struktura i organizacija je tokom 1985. godine ponovo bio pokrenut, a muzika Zabranjenog pušenja je bila na više radio stanica ukinuta. Nakon negiranja da se izlet uopšte desio, bend je, poput Bijelog dugmeta krenuo putem sviranja na dočecima štafeta i učešćem na radnim akcijama kako bi popravili situaciju, što im je pošlo za rukom.
Kako su 80-e godine odmicale, postajalo je sve jasnije da SFR Jugoslavija neće još dugo izdržati u trenutnom ekonomskom, političkom i društvenom smislu. I osećaj zajedništva je nestajao. Međutim, Goran Bregović nije želeo da se tek tako pomiri sa tim. Da bi se taj stav objasnio, potrebno je opisati kontekst. Za razliku od ostalih aktera jugoslovenske muzičke scene, Bregović je sa Bijelim dugmetom pokazivao izuzetnu proračunatost i snalažljivost u odnosu sa vlašću. Sa prvim albumima nije zadirao u pitanja politike ali je sama scenska popularnost (kao kapitalistička pojava) bila stvar koja im se ozbiljno zamerala ali i torelisala. Po rečima Dušana Vesića, najpoznatijeg biografa Bijelog dugmeta, bend je predstavljao „najbolju reklamu za režim i najveću opasnost za režim“. Drugim rečima, nisu mogli biti uhapšeni iako je policijski aparat to želeo (zbog činjenice šta sve život rok zvezde nosi sa sobom) a nisu mogli ni biti tolerisani. Bregović, čekajući reakciju „sa vrha“ koja nije dolazila zbog složenosti situacije, odlučio je da se ne zamera, pa je povremeno izlazio u susret režimu sa radnom akcijom (Kozara ’76) i članstvom u SKJ (do 1982. godine). Vrhunac predstavlja poziv za nastup pred Titom za Novu 1976. godinu u „Hrvatskom narodnom kazalištu“ (zbog kojeg je regularan beogradski koncert benda otkazan u zadnji čas). Iako su postojale afere, kao što je hapšenje bubnjara Ipeta Ivandića 1978. za posedovanje marihuane i konstanta sitna nagađanja sa produkcijskom kućom Jugoton oko omota i stihova albuma, to nikad nije uticalo na imidž ili funkcionisanje Bijelog dugmeta.
Sa takvim stečenim iskustvom i imidžom, Goran Bregović je 1984. godine odlučio da preuzme stvari u svoje ruke i sa novim pevačima spoji ono što je do tad bilo nezamislivo – rokenrol, narodnu muziku i partizanski mit. Cilj ovoga je bio pokušaj povratka osećaja „jugoslovenstva“ koje je već bilo osuđeno na propast. Naime, sve je krenulo sa albumom Uspavanka za Radmilu M. (1983.), poslednjim sa pevačem Željkom Bebekom, na kojem se našla pesma „Kosovska“ (otpevana na albanskom). Zatim je naredne godine izašao bezimeni album (omot slika Kosovka devojka kao znak podrške Srbima), sa velikim hitom „Lipe cvatu“, preko koje je isticana neraskidiva veza sa narodnom muzikom i himna „Hej, Sloveni“ koja je otvarala album. Rezultat je bilo 360 hiljada prodatih primeraka za 6 meseci. Dolaskom Alena Islamovića, 1986. izlazi Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo, gde je oživljavanje „bratstva i jedinstva“ dovedeno na novi nivo. Na ploči je učestvovao narodni heroj Svetozar Vukmanović Tempo, a na pesmi „Ružica si bila“ trebalo je da peva Vice Vukov, pevač čija je karijera zbog učestvovanja u Hrvatskom proljeću 1971. bila prekinuta. I sam omot je realizovan u partizanskoj atmosferi. Do koje mere je Bregović pokušavao da spoji nespojivo govori činjenica da su se na poslednjem albumu Ćiribiribela (1988.) našli i „Đurđevdan“ i „Lijepa naša“. Iako su u svim republikama, izuzev Slovenije, imali širok odziv publike, sudbina je nemilosrdno gurala u drugom pravcu i politička situacija se nezaustavljivo zaoštravala.
Pred sam kraj decenije su i Riblja čorba i Zabranjeno pušenje, sad već otvorenije, izražavali nezadovoljstvo kroz pesme „Član mafije“ (protiv SKJ) i „Dan republike“ ali je to kasnih 80-ih izgubilo težinu, s obzirom da je Savez komunista bio na kolenima. Ono što je vreme pokazalo, jeste da je zajedno sa političkim telom i zemljom, nestala i stabilna rokenrol scena na ovim prostorima. Dolazi se do paradoksalnog zaključka da je buntovni i društveno angažovani rokenrol bio sudbinski vezan za život autoritarnog sistema koji ga je ograničavao. Na kraju se može postaviti pitanje, da li je sloboda zapravo sloboda ili je ona samo delovanje unutar unapred određenih pravila?
