Септембра 15. обиљежавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, установљен 2020. године, а као подсјетник на 15. септембар 1918. када је пробијен Солунски фронт. Дан када Срби из Републике Српске и Србије размјењују посебну љубав и повезаност.
Но, да ли је то само тога дана и какав је однос међу Србима заправо? Имамо ли ми то јединство, које смо имали 1918?
Срби се вијековима воде мудрим ријечима Светог Саве, који каже „Само Слога Србина Спасава“. Кроз исте те вијекове недостатак слоге довео је до тога да државе у којима живе Срби буду државе са релативно ниским бројем становништва и државе са великим бројем подијељених страна.
Окренимо се историји. Да не залазимо даље, довољно је да погледамо у прошли вијек када су се Срби дијелили на монархисте и републиканце, на комунисте и четнике. „За краља и отаџбину“ или „Демократијом до Европе“, Дража или Тито, и остала бирања. Два брата, од исте мајке, из исте куће, а заступници два сукобљена блока и два супротна мишљења, али оба заступници категоричног става „Ја сам на исправном путу, а ти си издајник“. Некако прође то тешко раздобље по Србе, звано 20. вијек, те дође још теже – 21. вијек.
Брат комуниста и брат четник се помирише, но дође до нове подијеле, а то је којој ћеш политичкој струји, а онда и којој политичкој партији да се прикључиш? Нови раскол, нове свађе, ново пребацивање, ко је у праву, а ко не. Позиција и опозиција дебате више не воде на ТВ дуелима, него за породичним ручковима. Ближе се избори, а међу Србима опет тензија, опет подјела.
Управо овај 15. септембар честиташе нам сви политички представници са тенденцијом такмичења чија честитка ће бити боља. На тај дан бар се потрудимо не бити обојени, као што наши преци из тог чувеног 15. септембра нису били. Они нису били окарактерисани разним бојама, црвеном или плавом, него само једном – српском.
Много мање крви и много мање гробова би било на српској територији, да не би подјела, боја, увјерења, идеологија… разних. Отровани са свих страна, никада уједињени против правог непријатеља, којег ни једна ни друга, а понекад ни трећа страна не примијети. Сви су већ упућени у детаљ – ако хоћеш да кренеш на Србе (из било ког разога) само се води оном „завади, па владај“.
Опште је познато да се сви српски непријатељи више уздају у српску неслогу него наоружање. Сви српски неуспјеси у ратовима и губици преприсују се опет, погодите … неслози.
Поред ових већ поменутих подјела које су можда чак и битније, Срби су кадри подијелити се и на основу опет „боје“ дреса којег ће носити на утакмици, те тако није ријетка појава да навијачи ових или оних изгубе живот због уличних тучњава.
Кадри смо подијелити се и на „ваксере“ и „антиваксере“. Опет, вођени истим, категоричним ставом, са недовољном информисаношћу, често дезинформисаношћу, као и недовољном количином знања.
Свједоци смо и тога да актуелна дешавања често изазивају свађе, а тренутно имамо подјелу на „литијаше“ и „ове за Европрајд“. Обје стране Срби, обје шетају, некуда… негдје… недокле. И обје се боре за нека своја стопосто исправна права, често угрожавајући другу страну.
Хоћемо поштовање, а не поштујемо се ни ми међу собом. Када почистимо своја дворишта и брата загрлимо, комшију поздравимо иако су на „другој страни“ тек тада ћемо кренути на пут за боље сутра. А до тада … гледајмо како се цијели свијет слаже против нас несложних.
Придошлице, другосрбијанци и остале подјеле у низу, које је бесмислено наводити. Бесмислено је и дијелити се, али ми не одустајемо. Да ли би требало да постоји Дан када обиљежавамо српску слогу? Требало би када бисмо се договорили и сложили који дан од понуђених 365 то да буде? А можда је одговор онај 366.
