Успостављање ауторитарног режима Слободана Милошевића, ратно стање, инфлација, вишегодишње лутање након петооктобарских промена подстакли су многе појединце да крену у потрагу за одговором на питање шта је то што, већ дуже време, стоји на путу прогреса и демократизације наше земље. Многи узроке оваквог стања налазе дубоко у прошлости оптужујући некадашњи комунистички режим за затвореност за позитивне промене које би можда дале шансу опстанку Југославије. Сматра се да “убијање” и оно мало предратне демократске политичке културе, вишепартизма и колико-толико независних институција оставило велике последице по наше друштво. СФРЈ се у то време ипак разликовала од оних класичних источноевропских комунистичких земаља. Наизглед типична тоталитарна и комунистичка земља, Југославија је била “најаутономнија и најотворенија не-комунистичка комунистичка земља на свету”, како је о њој писао амерички магазин “Тајм”. У таквој земљи, повремено су на површину могли испливати људи модерног размишљања који би, макар и на кратко, придобили велику пажњу и подршку јавности за своје напоре да једно затворено друштво учине отвореним за нове идеје. Једна таква струја појавиће се у Савезу Комуниста (СК) Србије крајем шездесетих година, а њени припадници биће пежоративно названи “либералима” премда с класичним либерализмом нису имали превише додирних тачака.
Тих шездесетих година двадесетог века, на унутрашњој политичкој сцени, као и на међународној, збивали су се бурни догађаји: од погибије председника Извршног већа Скупштине СР Србије Слободана Пенезића Крцуна у сумњивој саобраћајној несрећи (1964), преко пада једног од најзначајнијих српских политичара Александра Леке Ранковића (1966), до до студентских и албанских демонстрација (1968). На економском плану, удаљавање од СССР-а значило је истовремено зближавање са западним капиталистичким земљама које су Југославији пружале озбиљну финансијску помоћ, у виду повратних и бесповратних кредита, који су се мерили милијардама долара. Ипак, како је почетком шездесетих година дошло до економске стагнације и проблема са сервисирањем страних кредита, тадашње државно руководство почиње да разматра одређена привредна решења западних земаља. Носиоци ове реформе у Србији биће чланови новог руководства СК Србије који ће своје функције преузети 1968. године. Пошто Јосип Броз Тито није био задовољан ангажовањем Петра Стамболића и његових сарадника по питању спречавања студентских демонстрација у Београду 1968. године, њихова смена била је неминовна. Иако смењен са функције, Стамболић је још увек имао довољно моћи да одреди свог наследника који ће на републичком партијском конгресу поразити конзервативнијег кандидата. Био је то Марко Никезић, дугогодишњи амбасадор Југославије у Египту, Чехословачкој, Сједињеним Државама, заменик министра спољних послова и министар поменутог ресора. Никезићева биографија и те како је битна за његова идеолошка уверења. Рођен је у браку Францускиње и Србина из Црне Горе који се бавио трговином. Због природе очевог посла живео је у различитим земљама а тридесетих година боравио је у Паризу што је битно утицало на његово “западњаштво”. Поред тога, он се преко оца који је једно време живео у Русији, заинтересовао за Совјетски савез па је убрзо уочио опасност у коју је монополистичка партија својим терором довела друштво у СССР-у. Све то је битно утицало на изградњу његове космополитске нарави и њега као политичара европског формата. Може се рећи и да је његова одбојност према СССР-у била из чисто прагматичних разлога. Позната је његова изјава: “Да сам Мексиканац за мене би ђаво биле САД, да сам Вијетнамац сматрао бих да је највећи империјалиста Кина, али пошто сам Балканац, логично је да ми прва опасност буде СССР”. Поред њега, значајне фигуре у српској партији били су још Латинка Перовић (секретар СКС) и Бора Павловић (секретар ГК СК Београда). Било је ту и млађих руководилаца попут Милоша Синђића, Мирослава Печујлића, Милосава Прелића али и оних старог кова попут Коче Поповића, Мирка Тепавца и Мијалка Тодоровића. Након ступања на функцију, Никезић са својим сарадницима задобија велики публицитет. Знајући Никезића као врсног друштвено-политичког радника, код многих је пробуђена нада за промене и бољу будућност. Био је све што његови претходници нису: човек који схвата време у којем живи, модеран, а у исто време и веза са старом ратном генерацијом којој је и сам припадао. Основне идеје за које су се залагали тадашњи високи функционери СКС су:
- Тржишна економија;
- Модерна Србија;
- Одбацивање унитаризма и централизма;
- Технократија;
- Сарадња са другим републикама СФРЈ (и минимум функција на савезном нивоу).
Суштински, њихов главни циљ била је модернизација Србије у сваком смислу те речи. Пре свега требало је смањити велики утицај партије у сфери економије, створити једну менаџерску класу од образованих и стручних људи који ће у српску и југословенску привреду постепено увести елементе тржишне економије. Никезић је на време увидео да совјетски модел државе није ефикасан и да је питање дана када ће се једна таква творевина расути у комаде и то је оно због чега је сматрао да су Србији реформе и те како потребне. Његова идеја била је стварање модерне, европске Србије, изградња грађанског друштва које ће бити привржено вредностима западноевропске цивилизације што не би било нимало лако с обзиром на менталитет нашег народа. Једном приликом је рекао: “Ми тражимо новац од запада, а не учење. То је психологија сиромаха који никад не каже ‘када бих имао памет газде’ него мисли да је газда глуп и да има само новац. Не види да је његово сиромаштво последица његове духовне неразвијености”. Ипак, његова визија боље Србије, његове прогресивне идеје нису наишле на разумевање Ј.Б.Тита и других челних људи комунистичке партије. Људи стагнације, као и увек до сада, биће препрека напретку и модернизацији. Њихове превише напредне идеје за то време биће њихов највећи грех. За љубав је потребно двоје, а у овом случају очигледно да друга страна није била превише заинтересована за боље сутра. Смена је извршена као део политичке комбинаторике услед слома МАСПОК-а али и из практичних разлога – а то је страх од смањења власти. Оптужени су за анархолиберализам, удаљавање од званичне идеологије СКЈ, технократију (која је потискивала партију) итд. Оптужбе су биле и превише тешке да би руководство и даље опстало на челу СКС. На партијском састанку одржаном у Београду, расправљало се о неповерењу Никезићу и његовим најближим сарадницима. Тим састанком је председавао лично Ј.Б.Тито. Иако је свега неколико партијских функционера устало да критикује Никезића, на крају је, као и обично, Титов утицај био пресудан за смену. Под притиском су 26. октобра 1972. године своје оставке поднели Марко Никезић, Латинка Перовић и Бора Павловић. Поред њих оставке су дали и Коча Поповић и Мирко Тепавац. У духу стаљинизма, чистка се није завршила на томе. Смењено је, по мишљењу неких, и до 10.000 руководилаца широм земље. Били су то изузетно стручни и способни људи из сфере политике, привреде, културе. Замењени су верним партијским апаратчицима чија је једина препорука била слепа послушност. Број смењених довољно говори о томе колико је ова група била масовна. Може се рећи да је Србија после овога упала дубоко у амбис незнања, нестручности, медиокритетства. Иако тада можда није изгледало тако, чистка “српских либерала” била је практично увертира у догађаје око Осме седнице па и каснијих ратних сукоба када су хаос и безумље преовладали над здравим разумом.
