Петар Кочић, велики српски трибун и писац нас је научио много чему. Оно што је речено у периоду најгорег аустроугарског или османског поробљавања, народи у Босни и Херцеговини и даље живе. Колонијализам и империјализам нису нестали, већ промијенили облик. Тај промијењени облик је имплементиран у појединим савременим државама Африке и Азије, али не и у Босни и Херцеговини, овдје је остао непромијењен. За странце, поготово оне који долазе са Запада, овдје живе нецивилизована бића, опасна и необуздана, па сваки и најогољенији колонијализам и страна управа долази као нешто неопходно за преваспитавање. Лектира Петра Кочића била је својеврсна припрема за оно што слиједи, а то што слиједи можда је и горе од оног што је било, а што је борац са Стричића у својим дјелима описао. Смјењивали су се Османлије, Аустроугари, па су у периоду слободе постављени темељи за оне који су дошли данас показавши свим слободарским народима, који одбијају јарам англоамеричке и германске тираније, да су сила и моћ изнад воље народа и изнад било каквог мира.
Од успостављања Канцеларије високог представника (OHR) 1995. године, поготово након увођења Бонских овлашћења 1997. године, на тој позицији су углавном дипломате, политичари и каријеристи из германског дијела Европе. Од њих седам, три су дошла из Њемачке и Аустрије, не рачунајући „љутитог пољопривредника“ Кристијана Шмита, о коме ће бити ријечи нешто касније. Но то што они долазе из бивших нацистичких држава не значи да су Британци или Шпанци били нешто блажи, мање империјални или борци за равноправност конститутивних народа. Напротив, они су били рјешенији да утишају све оне који су говорили и борили се за свој народ. Позната саврeмена „сјеча кнезова“, уочи страшне агресије НАТО пакта на Југославију, извршена је од стране Шпанца Карлоса Вестендорпа. Тада је, поред стотине изабраних представника српског народа, смијењен и предсједник Републике, Никола Поплашен. Ум медиокритета који су постали обласни шерифи, врховни тумачи закона и овлашћења, суверени државе чији су поробљивачи, када је упознао сву моћ овлашћења из Бона, почео је да се иживљава над цивилизацијским достигнућима, над вољом народа и цјелокупном прошлошћу. Од Вестендорпа до Шмита, окупатори нису схватили да су само лоша копија Бењамина Калаја, дошавши овдје са задатком да униште српску слободарску традицију, а да друге народе држе на узици под плаштом „пријатељства“ и искрене сарадње. Са њима на челу државе, Босна и Херцеговина није суверена држава. Легитимно изабрани представници нису крајњи тумачи закона него он, наметнути тиранин. Он има право да укида и успоставља, тумачи и анализира.
Кристијан Шмит, некадашњи министар пољопривреде у влади Ангеле Меркел, послат је у БиХ противно процедурама и формалностима. Овога пута се први пут Русија успротивила западњачкој „каубојској“ ескапади. Ово противљење може се сматрати као спречавање завршавања епизоде приступања Босне и Херцеговине НАТО пакту. Први пут је против политичког галиматијаса била и Кина.
Готово по правилу, високи представници су аутсајдери у својим државама, без ауторитета и посебног угледа. Оваква традиција каријерних дипломата који долазе у БиХ сеже још до 1882. године. Од Бењамина Калаја, Стефана Буријана и Оскара Поћорека, па до Ешдауна, Инцка и Шмита, сви су политичари који нису оставили упечатљив траг у друштву својих држава. Њихова психолошка слика одише карактеристичним цртама понизности и суревњивости према својим надређеним. Они су ту са једним задатком, а то је да извршавају налоге великих сила. Ти налози су дубоко супротстављени народу који је створио БиХ, и више пута кроз историју је ослобађао, а данас представља предводника у скидању империјалног јарма са народа. Србија је била Пијемонт у јужнословенском уједињењу, а данас је, као и деведесетих година, Пијемонт предводник у супротстављању постмодерном феудализму званом неолиберални империјалистички концепт колонијализма.
Кристијана Шмита не признају Република Српска, Русија и Кина. Званичници Србије и Српске православне цркве састали су се са тзв. високим представником. Једна од горих савремених сцена које смо имали прилику да видимо у Бањој Луци, јесте лагана шетња Шмита са градоначелником Драшком Станивуковићем, и прилазак споменику дванаест страдалих беба у току рата у БиХ усљед недостатка кисеоника. Но, ово је већ позната предизборна мантра. У најмногољуднијем српском граду у БиХ, представник колонијалне управе у БиХ се прошетао потпуно слободно, без негодовања грађана, са волшебном градоначелниковом добродошлицом.
Двије идеје – Карл и Кристијан Шмит
„The Economist“ се у новом броју позабавио питањем буђења Њемачке. За све оно што буде услиједило, а можда не буде одговарало естаблишменту у Вашингону, биће крива Русија која је укључила аларм за њемачки милитаризам и уздизање само склоњених идеја са дневног реда, али никако искључених. Већ трећег дана рата на тлу Европе, канцелар Олаф Шолц је наредио потпуно раскидање са пацифизмом и пасивизмом. Више од милијарду евра усмјерено је ка унапређењу Бундесвера, пропаганда је направила темељ за постмодерни милитаризам, изједначен са нацизмом, па је тако све спремно за „ново време“. Њемачка се дипломатски пробудила и прије рата у Украјини. Њемачки изасланици су све чешће почели облетати око конфликтних подручја. Изасланици за Авганистан, Сирију, Либију, па на крају и западни Балкан, и Кристијан Шмит као управник цијелог пројекта квазидејтонске Босне, свједочи ангажованости и враћању филозофије човјека који је проглашен нацистом, па потом оваплоћен као савремени геополитичар, Карла Шмита. Презиме исто, држава иста, прошлост највјероватније слична, али ум другачији, красе двојицу Нијемаца, Кристијана и Карла.
Западна Њемачка је уз помоћ Сједињених Америчких Држава зауставила денацификацију 1948. године. Данас је то коначно заокружено и у остатку Европе. Досада успавана Њемачка активно је радила на имиџу Другог свјетског рата и њиховој улози у њему. Успјели су да ревизионизмом, уз помоћ америчке моћи и утицаја, избришу из сјећања жртве совјетских народа. Тако Летонија са поносом руши сваки спомен на антифашистичку борбу из ере Совјетског савеза.
Но, буђење готово сигурно значи и супротстављање Сједињеним Америчким Државама, као тренутно једином одлучиоцу о судбини узурпиране, несуверене и декултуризоване Европе. Карл Шмит је прије и током Другог свјетског рата писао о неколико важних (гео)политичких ставки које су постале све утемељеније након 11. септембра 2001. године. Међутим, иако је био члан NSDAP-a подржавао је слободу народа више од данашњих либерала који управљају свијетом, или бар овим дијелом.
Империјализам у сваком народу који има тежњу да овлада свијетом од филозофа геополитичара узима оне дијелове теорије који му одговарају. Тако Нијемци дјелимично прихватају Теорију великог простора, али одбацују Теорију номоса земље и Права народа. Да образложим. Теорија великог простора или Grossraum подразумијева природу државе да се шири. Примјер ове теорије јесте Монроова доктрина која је подразумијевала потпуно америчко овладавање западном хемисфером. И да, вишевијековни циљ Нијемаца је управо то, потпуно управљање Европом, а можда и Евроазијом. Наиме, ова теорија подразумијева и прихватање вјере, културе и начела народа који живе у тој великој држави. Тај дио се Берлину никада није свиђао. Када је у питању Номос земље и Право народа, тада говоримо о фундаментима конзервативизма и најоштријег супротстављања либерализму. Право народа или Volksrechte представља универзално право народа на културну сувереност, очување историјског и геополитичког идентитета, које је, попут тезе из теорије о Номосу земље, која каже да је „ријеч о таквом облику организације бића којом се успостављају најскладнији односи унутар друштвене заједнице и гдје се природна и културна обиљежја људског колективитета спајају с природном околином“, готово увијек по правилу забрањена у њемачким окупираним крајевима. Суштински, други народи под Њемачком не смију да постоје, а камоли остварују своја права.
А када говоримо у контексту њемачке дипломатске, али и војне офанзиве на ову „тамницу народа“, не можемо прескочити саме зачетке једне идеје. Калај је дошао са задатком чишћења Босне од Срба и њихове културе. Оскар Поћорек је био присутан када је „српски Гаврош“ усмртио надвојводу и његову супругу у Сарајеву 1914. године. Био је отворен србофоб који је тежио да „Србе баци на кољена“. Од тада, али и много прије тога, се у БиХ протеже идеја апсолутног непријатеља, о којима је писао Карл Шмит у геополитичком смислу, и то посебно за оне поморске либералне силе. На нашем микроплану, ову узурпацију Шмитове идеје о праву народа, можемо веома живописно да видимо код готово сваког високог представника. На самом крају свог више од деценију дугог мандата, корушки аустријанац Валентин Инцко је наметнуо тзв. „Инцков закон“ који нас враћа у период инквизиције и папске цензуре прописујући кажњавање сваког ко негира „геноцид“ у Сребреници. Без имало труда, лако схватамо да је ово империјалистичко наметање вербалног деликта усмјерено искључиво против једног народа, давно означеног као мета и проблем. Никада срећнији нису били они који се боре за унитарну Босну и Херцеговину, тзв. грађанско друштво, и они који тјерају српски народ да се „суочава са прошлошћу“. Инцко је тада хињски напустио државу коју је „јахао“ готово дванаест година, и седло препустио брату по радикализму и прошлости, Кристијану Шмиту, нелегалном високом представнику.
Већ се дуго прича о синтагми „дух Дејтона“, јер је Дејтонски споразум годинама злоупотребљаван, кршен па на крају, тај „дух“ представља пуко сјећање на слободу и аутономију коју је давао 1995. године. Развлашћивање ентитета од стране високих представника створило је антипоредак у Босни и Херцеговини, које иде ка стварању јединствене државе у којој би Бошаци били владајућа елита, а сви други или покорени, или протјерани. Таква идеја нам није непозната. Међутим, након што је „грађаниста“ Жељко Комшић, Хрват кога бирају Бошњаци, изабран на мјесто члана Предсједништва БиХ, Хрватски народ се осјетио потпуно занемареним, мајоризованим и непредстављеним у заједничким институцијама. Тада је идеја о унитарној Босни добила још једног непријатеља.
Изборима у сусрет
Сви непријатељи радикалних и фундаменталистичких идеја које подржава постојећи хегемон бивају apriori окарактерисани антицивилизацијским, конзервативним и једном ријечју супротним европским начелима. У првом реду Срби, а потом и Хрвати, боре се за дослиједно спровођење Дејтонског споразума, оног аутентичног документа којег су потписали представници народа и међународног друштва 1995. године. Народна скупштина Републике Српске усвојила је резолуцију о враћању надлежности ентитета са државне власти. Даље од слова на папиру није постигнуто, али је порука довољно јасна.
Кристијан Шмит је у току ове године искористио Бонска овлашћења и укинуо закон којег је донио највиши законодавни и представнички дом у РС, а тиче се непокретне имовине. Ову одлуку су први поздравили Американци, а потом свита СДА и њихових сателита.
Потпуно је разумљива усхићеност и срећа бошњачких елита када представник колонијалне управе намеће одлуке на штету српског народа, или на штету било ког другог народа осим њиховог. Такви људи су раширених руку дочекали нацисте на тргу у Загребу и другим дијеловима НДХ. Нису се опирали окупатору ни тада ни сада. Све може док је у њихову корист.
Избори су се приближили, па је на дневни ред дошао и проблем нефункционисања Федерације Босне и Херцеговине у којој већ осам година није формирана друга власт нити је испоштована воља грађана из 2018. године. Фадил Новалић је предсједник владе у техничком мандату од прошлог изборног циклуса и о томе се тек сада позабавио Шмит.
Почетком године почели су преговори под патронатом ЕУ између ХДЗ БиХ и СДА са сателитима о реформи Изборног закона зарад боље представљености, тежње да Хрвати бирају свог представника у Предсједништву, и потребе да ФБиХ профункционише. С обзиром на то да било каква реформа не иде у корист Бакиру Изетбеговићу, преговори су пропали. Европски представници су показали своју потпуну немоћ док су Американци из прикрајка само опажали ситуацију, не чинећи ништа. Још једном је приказан ривалитет поражене ЕУ и САД.
Нијемац Шмит је одлучио да наметне измјене Изборног закона, и за разлику од рутине коју практикује када су у питању Срби (наметање без најаве), ово је пак најавио. Страх од могућег супротстављања СДА која иза себе има Америку, Шмит је тражио приједлоге за рјешење овог проблема међу владајућом сарајевском елитом. У улици Емерика Блума врло брзо је дошло до протеста против идеје о наметању Изборног закона и још већих националних подјела. Нападима на Шмита придружио се и познати двојац Сејдић и Финци.
Оно што је изненадило све јесте став амбасадора Израела да се мора спровести изборна реформа ради фер заступљености свих конститутивних народа. Јакоб Финци је први осудио, а онда и Бисера Турковић, министрица спољних послова БиХ. Убрзо су Израелци повукли ту прокламовану идеју послије критика из Тел Авива.
Након демонстрација на којима је изашло око 7.000 људи, махом присталица Изетбеговићеве и Комшићеве „грађанске“ политике, Шмит је одложио наметање и дао рок до септембра за изналажење договора о нацрту измјена Изборног закона. Овако је за сада завршила прва битка дипломате из једне моћне европске државе која жели да оживи свој утицај на Балкану, против СДА и САД.
Њемачки милитаристи пресвучени у идеје зелене политике, једини су гласно осудили било какво наметање измјена Изборног закона, као што су учинили и Америкаци. Двоструки аршини се уопште не скривају. Уједињеност која влада када се сатанизује српски народ и руше цивилизацијске тековине слободе мишљења и говора, брзо је пукла када су у питању Бошњачки народ и искључиво њихови интереси.