Rođen sam 1998. godine. U vreme turbulentno k’o i svako; ni previše teško, ni suviše lako. Na ’brdovitom Balkanu’, u jugoistočnoj Evropi: u eri opšteg bespuća, prvih motorola, prednovogodišnjih pesama na ružičastoj televiziji i Grandovih narodnih veselja. U doba prvih zahvata postkomunističkog žutog; kad krst ponovo oslobodiše, pa ti i zvezde odjednom poskidaše. I sve beše dobro veoma (Post. 1, 31). A na zapadu i Alpima!? – U onom periodu, na zalasku druge trećine Elizabetine 70-ogodišnje ’celine’, rođeni smo… U vreme Tarantinovog poremećajnog vrhunca, Kjubrikovih završetaka, Nolanovih i Sorentinovih početaka. U doba postpsihodelične kulture i, kažu, poslednjih trzaja dobre muzike. U periodu preuzimanja primata animiranih filmova sa drugačijim od dotad uobičajenih tematika, koji su našim matorcima u detinjstvu dopunjavali svakodnevnicu. U vreme Klinton-Buš prelaza i raspleta, pape Vojtile i ’Habl’-a u vasioni. U eri milenijalizma; u eri profesionalnih teniskih početaka Rodžera Federera…
…
Odrastali smo kao mlađi osnovnoškolci uz američko rvanje i Jugio. Skupljali samolepljive sličice, tapkali se i lemali po odmorima, imitirajući poteze naših junaka koje su nam Tešanović i Milićević nekonvencionalno, ali vešto približavali, sve dok učiteljice nisu skovale zaveru sa jasnim i nedvosmislenim ciljem: konfiskovati nam, čak i od matoraca skrivanu i teško stečenu imovinu kao najstrožije čuvanu tajnu kako u privatnom, porodičnom ambijentu, tako i u javnoj sferi. U vizuelno-čulnom nedostatku preokupacije kakvo je bilo američko rvanje, a usled zabrane skupljanja sličica sa, za odeljenske starešine, upitnim etičkim ishodištima i načelima, odvažismo se na sličan, ali znatno civilizovaniji potez, sa kategoričkim imperativom: „Tapkanje mora opstati!“ A onda – magija. Odlučili smo. ’Top tenis’ sličice i album. A unutra: David Ferer, Nikolaj Davidenko, Tomaš Berdih, Tomi Has, Fernando Gonzales, Džejms Blejk, Endi Rodik, Rafael Nadal, Novak Đoković i Rodžer Federer. Naredni potez bio je neskriveno lobiranje matorcima u cilju kupovine teniskog reketa, a u svrhu pikanja tenisa istim rekvizitom na košarkaškom, ali improvizacijom solidno uobličenom teniskom terenu: sa sajlom koja je predstavljala mrežu, a koju bi nevešte kopije jedinstvenog i dotad neviđenog jednoručnog bekhenda preskakale, asocirajući na novog idola klinaca iz novog albuma. Skupljanje sličica je opstalo, a opsesiju tapkanjem je zamenila ljubav prema tenisu, koji smo uglavnom posmatrali kroz prizmu tadašnjeg svetskog broja 1. Rodžer Federer bio je sinonim za tenis, a tenis u svom svom veličanstvu podrazumevao je Rodžera Federera ’s one strane mreže’. Tešanović i Milićević su u međuvremenu prešli na daleki istok, a klinci koji su ih sporadično i dalje pratili zbog vrsnog poznavanja i japanskog jezika na koji niko nije ostajao imun, ipak su veći deo svoje pažnje i koncentracije s poverenjem ostavili na staranje Mijaljeviću, Kovinjalu, a kasnije i Viškoviću i Ozmu.
…
Ovo je redak slučaj u kojem se neću baviti činjenicama i istorijskim Rodžerom. Dovoljno je taj sâm učinio za istoriju do te mere da mu statističari više nisu potrebni. Ali, biću mu žrec i odaću mu metafizičku počast pri ovom oproštaju. Toliko mu dugujem i mogu.
Ličnost zbog koje ulaziš u klinč sa najbližim ljudima, samim tim gestom nesvesno se uzdiže na rang svojevrsne apoteoze od strane fanatika koji je vatreno zastupa. Ona postaje tvoj idol i istovremeno subjekt idolatrije u kojoj si ti samo žrec koji rečju (o njoj) dodatno materijalizuje njena transcendentna svojstva. Dostojan kulta, ne? – Ma, čuj kulta, religije! Dakle…lepešavost na terenu, gospodstveno i uglađeno držanje van njega na kojem bi mu i članovi nekih od vladarskih dinastija pozavideli govore da se jednom rečju radi o specifičnom čoveku sa izraženim stilom i šlifom za najveću svetsku smotru i pozornicu i van oblasti koju profesionalno predstavlja. I dok se u zapadnom establišmentu prepoznat talenat u ranoj fazi gura ka napred, isto toliko je amblem ’RF’ u jugoistočnom delu Evrope postao simbol omraze, čak i gneva. Neću u detalje, ali moglo bi se reći i opravdano, s obzirom na konkurenciju i pretendente na presto koji je dugo bio zauzet. S druge strane, jasno je i pogledima neopterećenim inteligencijom kakav uticaj na svet ima određena individua sa kvalitetima koja samom svojom egzistencijom podstiče na gnev kod određene skupine ljudi. Ipak, do dana današnjeg ostao je bog tenisa. Umetnik! I hteli mi to da priznamo ili ne, u čitavom svetu: od Madrida, preko Johanezburga do Beograda, sa čitavim zapadom i istokom. I toga smo svi vrlo svesni. Taj svet će, ipak, nakon petka biti konačno i trajno uskraćen za hirurški precizne, harmonične simfonije bazelskog maestra. Njegovi simpatizeri postaće zauvek udovi i ’ničiji’. Uz njegove performanse i manevre, ostaćemo večno uskraćeni i za simultanu participaciju ’velike četvorke’ na turu. Dva, i to kakva razloga za biti uz male ekrane u petak. I ako kojim slučajem uz to što ne volite Rodžera ipak niste ljubitelji ni svežih penzionera, ne propustite videti još uvek profesionalce, ali veterane koji će uskoro istim putem. Na samom kraju, hvala i Sereni. Konačno, zaključimo u stilu Homera: „Ako ikad budu pitali za vreme u kojem sam živeo, recite im da sam živeo u eri Rodžera Federera, krotitelja žutih loptica – bazelskog princa i kralja belog sporta.“ Kraj jedne ere. Gasi svetla. Spuštaj zavese.
Hvala, deda
