Thursday, February 22, 2024
GledištaАнтисрпска хистерија у Босни и Херцеговини

Антисрпска хистерија у Босни и Херцеговини

Антисрпска хистерија је однос према Србима и свему ономе што их чини оним што јесу, на начин да су они кривци, злочинци и да представљају фактор дестабилизације на простору на коме живе. Антисрпска хистерија датира још из доба Османлија. Османлије су се трудиле да на најбруталнији начин казне Србе због њиховом слободарског духа и тежње да се одбране од зулума. Аутстро-Угарска окупација БиХ ће довести до кулминације и тачке кључања антисрпске хистерије, посебно након што Гаврило Принцип убије Франца Фердинанда на Видовдан у Сарајеву 1914. године. Однос Великих сила према Србима и Србији ће често имати антисрпски карактер. Посебно у Другом свјетском рату, нацистича Њемачка и Независна држава Хрватска ће као званичну политику имати „коначно рјешење српског питања“ (трећину протјерати, трећину покатоличити и трећину побити), након рата и успоставе нове комунистичке власти у Југославији, однос власти према српском питању ће бити такође негативан, па и однос према српским комунистима. Коначна кулминација јесте деведесетих година, када  НАТО бомбардује Републику Српску (1995.) и СР Југославију (1999.) . Након рата антисрпска хистерија биће елемент који гради политике широм бивше СФРЈ, од Загреба, преко Подгорице, Сарајева па све до Приштине и Тиране.

Бечка кухиња

Бенјамин Калај аустријски и мађарски политичар који је од 1882. године, па све до своје смрти 1903. године обаваљао функцију министра финансија (под овај ресор спадало је надгледање и управа над Босном и Херцеговином) у свом политичком дјеловању настојао је на сузбијању народних покрета, како српских тако и хрватских. Рјешење овог „проблема“ је видио у стварању интегралне босанске нације, чему су се Срби и Хрвати противили. Политика Аустро-Угарске на челу са Бенјамином Калајем приступила је стварању бошњачке нације, оваква политика ће тек заживјети 1993. године, када Муслимани постају Бошњаци. Разбијање српског националног корпуса и сијање мржње међу Србима и Хрватима јесте резултат настанка антисрпске хистерије у Босни и Херцеговини. Слободно могу рећи да се последице овакве политике осјећају и дан данас. Током Првог и Другог свјетског рата читаве идеологије, државе и политике су биле инспирисане србофобијом, а врло често користиле наратив антисрпске хистерије за креирање своје политике. Свој врхунац доживљава за вријеме рата у БиХ (1992. – 1995.) Муслимански/бошњачки и западни медији током читавог рата сатанизовали су Србе, водили су кампању приказивајући Србе као злочинце и монструме. Случај „Маркале“ је чист примјер сатанизације Срба. Маркале је стржница у Сарајеву на коју су наводно припадници Војске Републике Српске (ВРС) бацили гранате и убили цивиле. Годинама после овог догађаја доказаће се да су „Маркале“ биле осмишљена акција како би се против Републике Српске повела медијска кампања. Резултат оваквог потеза било је НАТО бомбардовање Републике Српске 1995. године. Током НАТО агресије мета су положаји ВРС око Сарајева. Приликом агресије страдали су многи недужни људи, а код становника сарајевско-романијске регије и дан данас присутна су малигна обољења.

Дејтонска БиХ

Након постизања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, познатијег као Дејтонски мировни соразум Република Српска постаје међународно признат ентитет у саставу Босне и Херцеговине. Само постојање Републике Српске, степен аутономије коју има су непресушни извор антисрпске хистерије у Босни и Херцеговине. Веома често је државно уређење БиХ мотив за креирање антисрпске политике која траје већ више од двадесет година. Један мали детаљ код самог уређења БиХ који бих навео јесте постојање институције Високог представника за Босну и Херцеговину (ОХР). Високи представник у Републици Српској ужива веома лошу репутацију, ко год он био. Прије свега због својих „бонских овлаштења“ које је употребио више пута и то да смјењује представнике Републике Српске. Република Српска је од 1995. године и постизања мировног договора изгубила много и то можемо протумачити као наставак антисрпске хистерије. Првобитни грб Републике Српске (традиционални српски грб, двоглави орао Немањића са штитом на коме је крст и четири слова „С“) је промјењен, боље речено укинут. Поред грба, српска химна „Боже правде“ је такође укинута, као примјер могу да наведем преименовање Српског Сарајева у Источно Сарајево. Војска Републике Српске чије постојање је предвиђено Дејтонским мировним споразумом интегрисана је у Оружане снаге БиХ 2006. године, а пар година раније 2000. године подручије предратне општине Брчко је претворено у Брчко дистрикт, као посебну аутономну област у Босни и Херцеговини. Оваква одлука договорена 1999. године, а спроведена идуће године прекинула је цјеловитост територије Републике Српске. ОХР је пренио низ овлаштења Републике Српске на ниво Босне и Херцеговине, чему се и дан данас тежи.

Извор: Интернет

Спорадични случајеви 2022. године

Антисрпска хистерија се најбоље осликава кроз различите случајеве, медијске наслове, забране уласка у БиХ, различите политичке и судске процесе како у БиХ тако и ван ње.

9. јануара обиљежава се Дан Републике Српске, из године у годину сарајевски медији се упорно тркају ко ће више да оцрни Републику Српску и њен дан. Ове године у Источном Сарајеву, Лукавици раширена је застава РС дужине 512 метара. Убрзо пар дана после тога, кроз исто мјесто непозната лица из Сарајева су се возила са истакнутим ратним заставама Републике БиХ. Овакав догађај не може бити став цијелог народа, али свакако на најбољи начин осликава стање у БиХ и дефинитивно је последица политике која се заснива на србофобији, а чије средство јесте антисрпска хистерија. Исте године 13. марта према рјешењу донјетом 28. фебруара 2022. године проф. др Милошу Ковићу забрањен је улаз у БиХ. Гранична полиција није дозволила улазак Ковића у БиХ. Како Ковић наводи без јасног образложења забрањен му је улазак у државу. Знајући какав је академски рад просефора Ковића, какав је његов став из истоијског угла и прије свега знајући да је био свједок одбране генерала Ратка Младића у Хагу доводи нас до закључка да је академски рад, став професора Ковића непожељан у БиХ.Свакако да се за нешто овако нико из Републике Српске не би сложио. Мали податак, Ковић је требао да учетствује на трибини на Палама, на Филозофском факултету, универзитета у Источном Сарајеву. Истог мјесеца на Сокоцу, општини у граду Источно Сарајево припадници ЕУФР-а су након патролирања одлучили да се паркирају код основне и средње школе. На овај начин ЕУФОР је хтио да пошаље поруку да у Сокоцу влада ред и мир. Међутим знајући какве су све акције изводили представници војних мисија које су претходиле ЕУФОР-у или боље речено које су постале исти. Присутство ових снага у Сокоцу је увијек наилазило на негодовање грађана. Припадници војних мисија СФОР-а су 2004. године ухапсиле актуелног начелника оптине Милована Бјелицу, подвргли га отмици, мучењу. Како Бјелица наводи држали су га затвореног у некаквом контејнеру тражећи да призна гдје се крије др Радован Караџић. Такође НАТО је током 1998. године извео показну вјжбу на Сокоцу, она је код народа дочекана веома оштро и са великим негодовањем и противљењем.

Овакви спорадични случајеви како сам их назвао најбоље осликавају стварно стање у Босни и Херцеговини и не чуди што дају инспирацију политичким странакама у Републици Српској да заступају став о одвајању Републике Српске или њеном присаједињењу Србији. Популарно названом „RS EXIT“.

Извор: www.opstinasokolac.net
Извор: www.aloonline.ba

Филмско платно

Антисрпска хистерија своје мјесто налази и у кинематографији. Често у страној кинематографији Србепредстављају као антагонисте. Велики број филмова у одређеном дјелу помиње Србе као злочинце, негативце и слично. Рат у БиХ 1992. – 1995. године није изостао са филмског платна. Имамо филмове чија радња се управо бави ратом. Неки од филмова су „Добродошли у Сарајево“ (1997.) , „Спасилац“ (1998.) , „Нафака“ (2006.), „У земљи крви и меда“ (2012.) , „Куда идеш Аида?“ (2020.) и најновији документарни филм „Сарајево сафари“ (2022.). Сваком од ових филмова би смо могли посветити посебну пажњу и видјети како су приказани Срби у рату. „Сарајево сафари“ ћу издвојити овог пута. Радња филма се дешава у околини Сарајева, свјетски богаташи плаћају Србима да са положаја ВРС лове Бошњаке у Сарајеву. Овај документарни филм говори о томе како су ти богаташи организовано долазили у Београд, потом хеликоптерима Војске Југославије слијетали на Пале, а одатле би их ВРС водила на своје положаје око Сарајева. Овакав филм који нам долази у изборној години пун је „наводног“, сам аутор сценариста Марин Зупанич није изнио прецизне податке о умјешаности политичкког и војног руководства СР Југославије и Републике Српске. Досадашња пракса је показала да има искључиво за циљ цртање жига једној страни и утврђивање кривца за сву несрећу која прати Босну и Херцеговину.

Жртве – и камен темељац и камен спотицања

Није страно политичарима у БиХ да форсирају причу о жртвама из протеклих сукоба на овом простору. Свака страна има веома сличан приступ.Бошњачка страна као основу покретања антисрпске хистерије види у српским злочинима за вријеме рата деведесетих. Не постоји ништа спорно код тога да је свака страна

починила злочине, међутим однос према свим жртвама није једнак. Често ћемо од нових грађанистичких опција у БиХ и највише од ткз. међуанродне заједнице чути да жртве не гледамо по имену и презимену, по вјерској или националној припадности. Међутим ти који су најгласнији, баш они жртве гледају по имену и презимену, вјерској и националној одредници.

Сваке године се 2. јула обиљежава дан сјећања на страдале Србе из Сребренице и околине. У периоду од почетка ратних сукоба 1992. године па све до априла 1995. године бошњачке снаге под командом Насера Орића су починиле низ злочина над српским становништвом, ради се о константим злочинима који су трајали у подручију које није било под контролом ВРС. Данас немамо пресуду за Насера Орића, а са друге стране бошњачке жртве уживају потпуно поштовање ткз. међународне заједнице. Актуелни начелник Братунца Срђан Ранкић је позвао стране амбасадоре да присуствују овиљежавању сјећања на страдале Србе. Нико страних амбасадора се није појавио. 11. јула сви су били у Поточарима да одају почаст страдалим Бошњацима. Један од догађаја који је ове године обиљежио 2. јул било је постављање 3.267 фотографија страдалих Срба на путу ка Поточарима. Идеја постављања фотографија била је да се укаже на српске жртве, да они који их преко двадесет година не примјећују виде и другу страну приче у Сребреници и околини. Сарајевски медији су лансирали низ наслова и чланака у којима су навели да су Срби поставили фотографије војника, да би испровоцирали Бошњаке. Тако да су по логици сарајевских медија један Слободан Стојановић, Александар Ђорђић, Владимир Гајић, Биљана Николић и многи други приказани вјероватно као некакав дјечији корпус ВРС.

Извор: www.rcirz.org

Антисрпска хистерија саставни дио предизборне кампање

Политичарима у БиХ није страно да фокус стављају на националне или националситичке теме. Често и ван кампање грађани Републике Српске и Федерације БиХ слушају ко је главни кривац за све, ко се то брани, ко се одваја а ко као неће допустити никакво одвајање.

Најупечатљивија личност оваквих кампања јесте Бакир Изетбеговић, предсједник Странке демократске акције (СДА). У свом политичком ангажовању често је обећевао око 100.000 радних мјеста.У скорије вријеме и роботизацију Босне и Херцеговине. Међутим због недостатка економских рјешења, тражење рјешења за економске проблеме грађана проналази се у константним оптужбама Републике Српске. Простије речено бошњачке бираче не занима економски програм и рјешења, већ ко је крив за лоше стање. У избороној кампањи 2022. године имали смо прилику да чујемо Изетеговића како је Република Српска кочница екомоског развоја, наводно би БиХ без Републике Српске била економски напредна, стабилна и јака земља. Што се Изетбеговића тиче, његов политички стил није ништа друго него низ пријетњи, подсјећање на рат и његовог оца Алију Изетбеговића. Од Бакира смо често могли да чујемо код кога се налазе фабрике оружија, кога има више, пребројавања, дронове и слично. Наратив антисрпске хистерије постао је и симбол грађанистичких опција попут Демократске фронте Жељка Комшића.

Антисрпска хистерија у предизборној кампањи у Федерацији БиХ отвара врата наставку богађења бошњачких политичких елита, јер се фокус грађана потпуно скреће са низа малверзација, афера, криминалних радњи и лошег животног стандарда.

Шта је коначно ?

Ако некада дођемо до „коначног“ , сумњам да ће антисрпска хистерија утопити Републику Српску у унитарну БиХ пристанком српског народа. Политика српских странака о отцјепљењу имаће све јачу подршку у народу, а убрзано мијењање униполарног свијета ће можда у неком тренутку поставити „RS EXIT“ као одговор на питање; Шта је коначно ?


Извори:

Чедомир Антић & Ненад Кецмановић (2016). Историја Републике Српске. Београд: НИП Недељник, Београд.

https://balkans.aljazeera.net/teme/2022/8/29/bogati-stranci-su-sa-polozaja-vrs-a-ubijali-civile-u-slobodnom-dijelu-sarajeva

https://rs.n1info.com/region/fotografije-ubijenih-srba-na-putu-ka-potocarima/
https://vecernjenovosti.ba/2618/vijesti/istocno-sarajevo-decanskom-ulicom-pruzena-najduza-zastava-u-evropi/

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?