УВОДНА НАПОМЕНА:
Текст је писан на захтјев пољског портала „Wirtualna Polska“ (Виртуелна Пољска) 15. маја 2022. године, три мјесеца од почетка рата на истоку Европе и ескалације руско-ускрајинског сукоба. Редакција наведеног портала одбила је текст наглашавајући необјективност у сагледавању чињеница и околности који се тичу рата у Украјини и агресије колективног запада на Србију деведесетих година XX вијека.
Иако је писан прије пет мјесеци, текст карактерише актуелност и предвидивост ситуације која се развила на међународном плану у времену турбулентних свеобухватних промјена односа снага. А на читаоцу је да просуди да ли је текст објективан или не.
Албер Ками у свом роману “Куга”, који је пророчки осликао и предвидео понашање људи у пандемији, истиче: „ Да бисмо се упознали са неким градом, треба да сазнамо како његови становници раде, како воде љубав и како умиру “. За потребе овог текста нам је неопходно сагледавање ширег простора од града, иако ће град бити суштински за поједина предвиђања. Попут Камија, текст ћемо поделити у три тематске целине: историју дипломатских и културолошких односа између наше земље и зараћених страна (Русије и Украјине), осврт на политички систем у целини и формирање јавног мнења у Србији.
Историја односа са истоком и западом
Рат у Украјини почео је док још ране од агресије НАТО савеза на Савезну Републику Југославију, поготово на њен тадашњи дио – Србију, нису зарасле. “Милосрдни анђео” из 1999. и “специјална операција” из фебруара 2022. имају много тога сличног, али Србија и Срби увиђају и многе разлике.
Бројни медији, поготово проевропски, дуго су ишчекивали обраћање предсједника Србије, Александра Вучића, након почетка рата на истоку Европе, док су пак они проруски стрепили од званичног става Србије и подсјећали на то да Русија није признала самопроглашену Републику Косово и да је спријечила да Срби постану “геноцидан народ”. У току тог интермеца, двије стране које, у војно неутралној Србији, имају пуно право слободно да пишу, бориле су се за наклоност не само власти него грађана Србије који су ускоро требали да изађу на опште изборе.
Предсједник Србије Александар Вучић, у свом обраћању након сједнице Савјета за националну безбједност (02.03.2022), изнио је став Србије којег се званичници и данас, након одржаних општих избора (03.04.2022), придржавају без обзира на бројне притиске, готово и не скривене. Од 15 тачака које је Савјет донио, најважније се тичу приврженог поштовања “начела територијалног интегритета и политичке независности држава, као једног од основних принципа међународног права садржаног у Повељи Уједињених нација и Завршном акту из Хелсинкија из 1975. године”, а у овом контексту, Србија истиче поштовање територијалног интегритера Украјине. Поред овог, предсједник Србије истакао је и обавезу државних власти да осигурају благостање грађана, сматрајући да би увођење санкција Руској Федерацији наштетило цјелокупној српској економији. Србија је одлучила да не посеже за истим мјерама којима је цијели свијет, осим Кине и Зимбабвеа, онемогућио нормалан живот грађана Југославије 1992. године, увођењем свеопштег економског ембарга. Закључак се завршава тачкама којим се одгађају војне вјежбе са свим партнерима, забрањује подстрекивање од стране званичника и заузимање било чије стране у сукобу, и, разумије се, омогућава хуманитарна помоћ украјинским избјеглицама.
Србија се нашла у тешкој позицији. Тежња да води независну и самосталну међународну политику и жонглира са ЕУ, Русијом и Кином, ствара само веће притиске, али на дуге стазе, испоставља се исправном, поготово у кризним ситуацијама каква је била пандемија коронавируса.
Прозападни медији, не само у Србији, овај потез званичног Београда назвали су веома лошим и уназађујућим када су у питању европске интеграције. Но, није први пут Србија прозвана “малом Русијом”, тако да је реакција на овакав став била потпуно очекивана.
Када је у питању однос Србије и Русије, од првих историјских веза, па до данас, почивао је прије свега на вјерској и културолошкој основи, па тек онда на економској и политичкој. Као припадници словенских народа и као православни хришћани, Срби и Руси имају културолошке споне какве немају са Западом. Многи еминентни историчари ће тврдити како је Русија изгубила царство у Првом свјетском рату да би одбранила малу Србију од солдатеске империја, а Црвена армија у Другом свјетском ослободила Београд од нацизма и фашизма, као уосталом и огроман дио Европе. Они ту неће много погријешити. А неће погријешити ни онда када кажу да су државе западне Европе само српску престоницу три пута бомбародвале у XX вијеку, а над српским народом у истом вијеку починиле и геноцид. Дана 6. априла 1941. године, Трећи рајх је започео Операцију одмазда, као освету за пуч из марта исте године којим су грађани Југославије и војска свргнули постојећи режим који је потписао споразум за приступање Тројном пакту. Београд је готово срављен са земљом, а окупирана Југославија подијељена на неколико дијелова. Највећи дио заузимала је Независна Држава Хрватска која је до 1945. година била мјесто највећег страдања Срба у њиховој дугој историји. Методама мучења и убијања које су примјењивале Усташе, гадили су се и највећи нацистички и фашистички злочинци. Други пут када је Запад “сасуо” бомбе на главни град био је Ускрс 1944. године. Савезници су бомбардовали њемачке и италијанске положаје у главном граду и однијели око 4.000 живота цивила. Односи између двије социјалистичке државе (СССР и СФРЈ) се замрзавају на самом почетку Хладног рата. Резолуција Информбироа којом се осуђују политике југословенске Комунистичке партије од стране Комунистичке партије СССР, односно директно Стаљина, посијала је сјеме раздора које траје до средине педесетих година XX вијека. Падом Берлинског зида и распадом СССР-а, Србија је изгубила природног савезника на којег се вијековима ослањала. Власт Бориса Јељцина из политичких разлога, али и разлога рата у Чеченији којег је Запад подржавао, није обраћала пажњу на положај Срба у новоствореној Републици Хрватској или Републици Босни и Херцеговини. Оно што ће данас истицати бројни проевропски медији и аналитичари јесте сарадња Москве и Загреба у раним деведесетим када су обе федералне јединице великих држава тежиле да разбију тај савез и домогну се независности. Присталице Русије обично покушавају да забораве тренутке када је Русија окренула леђа Србији, али то се, истини за вољу десило само неколико пута у историји добрих односа ове двије државе. Трећи пут када је бомбардован главни град, често називан и град Победник, била је 1999. година. НАТО савез убио је више од 80 дјеце, и укупно око 2.500 цивила. За 78 дана, срушио је многе школе, болнице, мостове, зграде институција, оштетио чак и сједиште Радио телевизије Србије и кинеске амбасаде при чему је погинуло 16 новинара и радника. У тим тренуцима, једино је бјелоруски предсједник Александар Лукашенко посјетио Србију и тиме освојио срца великог броја Срба. Русија је у периоду бомбародвања тежила да испослује мирно рјешавање сукоба који је почео због тежњи власти у Београду да униште терористичка упоришта у јужној покрајини Косово и Метохији, на дефацто и дејуре својој територији. Случај Рачак који се показао исценираним и лажним, био је повод за тромјесечно бомбардовање Србије. Но, поред рата у рату, рат је вођен и у миру. Бројне америчке и европске медијске куће, Србе су приказале монструмима, а све то на основу лажних доказа и исценираних масовних злочина. Руси су од доласка Владимира Путина на власт показали истинску жељу за одбраном Србије и Републике Српске као исто тако бомбардованог ентитета БиХ од стране НАТОа 1995. године. Инсистирање на поштовању Резолуције СБУН 1244, територијалног интегритета Србије и очувању Дејтонског мировног споразума у БиХ, само су неке од чињеница које су разлог зашто Србија вјерује Русији, а велики број грађана Србије виде ову државу као своју „мајку“.
Но без обзира на ове историјске тренутке у односима двије државе, нерадо се гледа на моћ садашњег тренутка. 44% грађана Србије који су, према посљедњим истраживањима Ипсоса, против уласка Србије у ЕУ, занемарује чињеницу да Србија добија огромну количину новца из ЕУ фондова, да Србија суштински припада реду европских народа и да као таква дијели оне принципе слободе, правде и људских права које дијеле све чланице. ЕУ је у више наврата исказала своју забринутост када је у питању усклађивање спољне политике Србије са ЕУ. Неувођење санкција Русији и Бјелорусији, блиско савезништво са Кином и појединим блискоисточним државама ствара конфузију када је у питању опредјељеност власти Србије за европске интеграције. Оно што је предсједник Србије истицао на дуго ишчекиваној конференцији, јесте економска зависност од ЕУ, поготово Њемачке од које увози 12,9% укупних добара, али и од Италије, Мађарске, Пољске, Румуније, Француске и Аустрије. Бројна неповратна средства која су дошла из европских фондова данас се представљају као резултати заједничке сарадње и бржег напретка на пољу интеграција. Оно што додатно ствара јаз између грађана Србије и ЕУ јесте заправо магловити датум уласка у Унију. Често најављивани термини пали су у воду када је француски предсједник најавио својеврсни мораторијум на чланства у ЕУ док се у истој не изврше нужне реформе.
Са друге стране, Србија и Украјина су државе које имају пријатељски однос, однос узајамног поштовања територијалног интегритета и суверенитета, однос који почива исто тако на културолошким и вјерским основама. Медији у Србији често спомињу тренутак из 1999. године, када је украјински предсједник Леонид Кучма међу првим, и веома ријетким, државницима осудио агресију НАТО на Савезну Републику Југославију и понудио хуманитарну помоћ.
Регулисан аутократски политички систем крхке равнотеже
Општи избори у Србији, парламентарни избори у Мађарској и предсједнички избори у Француској, пали су под сјену ратних разарања у Украјини. Од 11 политичких партија које су ушле у српски парламент, њих 5 се залаже за тјешњу сарадњу са Русијом и противи увођењу санкција. У ових 5 партија, налази се Српска напредна странка, највећа, владајућа и странка реизабраног предсједника Александра Вучића. У почетку владавине СНС-а Србија је била компетитивно ауторитарни режим, док сада пак поприма облике политичког капитализма. Наиме, да би се разумела сва политичка вештина тренутног председника Александра Вучића за некога ко није упућен толико у историју политичких борби и развитка демократије у нашој земљи неопходно је да се вратимо двадесетак година уназад. Преломни догађај за разумевање и садашње ситуације везано за руско-украјинску кризу је чувени „Пети октобар 2000 године“. Наранџаста револуција, која је требало да значи коначну победу над свим аутократским и недемократским тенденцијама српског друштва, економски просперитет и бољи животни стандард сваког грађанина уз развитак демократских институција. Дакле, очекивала се демократија и улазак у ЕУ који би значио коначно повезивање са светом и животни стандард развијених западних земаља. Очекивања су врло брзо била проневерена, уместо демократије, Србија је добила гангстерски капитализам на периферији светског капиталистичког система. Мере шок терапије примењиване су и код нас, упркос десетогодишњем катастрофалном искуству у другим земљама источне Европе. Приватизација у комбинацији са либерализацијом спољне трговине (у одсуству инвестиција и било каквог социјалног програма) избацује на улице стотине хиљада радника, обуставља производњу, повећава јаз између увоза и извоза, драстично обара стандард живота запослених. Стотине хиљада радника без посла, би требало да произведе вид класне свести и окретања ка левим политичким партијама у Србији. Међутим, Социјалистичка партија Србије као поражена снага у наранџастој револуцији, које су спровеле еврофанатичне партије окупљене у коалицији ДОС, није била опција. Класни бунт се претоворио у национални и већина грађана се окренула ка евроскептичним и екстремнијим опцијама оличеним у Српској радикалној странци. Чији је члан председништва био садашњи председник Србије, Александар Вучић. Српска радикална странка, чији је лидер Војислав Шешељ био у Хашком трибуналу, поред тога што је имала готово увек највећи број гласова на парламентарним и првом кругу председничких избора, није вршила готово никакву реалну власт. Годинама је доживљавала исту судбину, због готово никаквог коалиционог потенцијала остале партије су правиле непопуларне коалиције само да СРС не би дошла на власт. Дакле, врло поларизовано јавно мњење, са једне стране не може потпуно окренути леђа Европској Унији и њеним интеграцијама а са друге стране, радикална политичка опција одлично препознаје друштвене неправилности на том путу и уз јаку дозу евроскептицизма прикупљају највећи број гласова, за појединачну политички опцију. Ова поларизација у српском друштву се слободно може назвати полазризацијом на проевропско грађанско тело и на проруско (патриотско) грађанско тело.
Епохални тренутак у ком се чини да свака поларизација нестаје је формирање Српске напредне странке, странке тренутног председника Србије Александра Вучића. Разне су шпекулације како је ова партија формирана, њима се овде нећемо бавити, оно што је евидентно и потребно овом тексту је чињеница да су бивши чланови СРС Александар Вучич и Томислав Николић успели да у исто време сачувају гласачко тело које је евроскептично махом проруско, иако је њихова партија гласно заговарала проевропску политику, и да у исто време добију тачно толико проевропских и грађанских гласача у Србији да би коначно могли да врше реалну власт.
Дакле, на маестралан и врло политички вешт начин, проруском грађанском телу су успели да се обрате као патриотска опција, чији гласачи и даље мисле да су они ако не евроскептици, онда Европљани са традиционално чврстим односима са мајком Русијом, док су у очима Међународне заједнице потпуно променили екстремну и евроскептичну политику што је значило зелено светло за вршење власти. Такође, уз помоћ врло агресивне медијске пропаганде, Српска напредна странка је створила дискурс и јасну поларизацију између оних који су довели капитализам и опљачкали читаву државу док су уз све то и издајници националних интереса јер ће се одрећи Косова и Метохије. Док је са друге стране, Српска напредна странка, странка која и даље не мења економски модел капиталистичких односа, али их спроводи без пљачке народа, суверена је и државничка опција која иде ка Европској унији али за разлику од ових оклеветаних не жели да буде еврофанатична већ гаји традиционално стабилне односе са Русијом. Да ли је све то истина? Није, али то није ни важно. Дакле оно што је важно за разумевање српске политичке сцене је, да на економском нивоу за председника Србије је најважнији Запад (највећи број инвестиција, који мењају животни стандард грађана), док је на културолошком и националном нивоу јако важан однос са Русијом јер он чини другу страну медаље његовог гласачког тела и дела странке, која је узгред, највећа у Европи.
Притисци и политички став јавног мњења у Србији
Након састанка у Берлину са Олафом Шолцем и Аналеном Бербок, Александар Вучић се на конференцији за новинаре опет пожалио на “стравичне” притиске којима је изложен посљедњих дана, поготово прије, али и након два гласања против руске инвазије у Генералној скупштини Уједињених нација. Но, Србија је и овог пута полазила од себе, поштујући свој територијални интегритет, испоштовала је и украјински.
Руководство Републике Српске, ентитета у саставу БиХ, исто као и оно у Београду, инсистира на неутралној политици, односно политици не мијешања. Српски члан Предсједништва БиХ, Милорад Додик, у више наврата је истакао како је потребно да БиХ води једну паметну и неутралну политику и не посеже за санкцијама какве су њему и предсједници Републике Српске, Жељки Цвијановић уведене од стране УК и САД. Грађани са обје стране Дрине изражавали су подршку Русији скуповима на трговима већих градова и на друштвеним мрежама, но у Србији није изостала ни подршка Украјини. У Новом Саду се 9. маја на Дан побједе над фашизмон и Дан Европе, одржао скуп подршке Украјини, сличан оном из Београда недуго након покретања “специјалне операције” на истоку Европе.
Политичари из региона, попут Зорана Милановића, предсједника Хрватске, осуђују Русију, али знају и суштину – да ово није сукоб Русије и Украјине, него, како и сам велики амерички политиколог Џон Миршајмер каже, између НАТО савеза и Руске Федерације. Међутим, бројни функционери сусједних држава су здушно осудили Русију и ускладили своје санкције са санкцијама ЕУ.
Многи српски интелектуалци и религијски вјеродостојници, међу којима се издвајају историчар Милош Ковић, историчар књижевности Мило Ломпар, академик Матија Бећковић, режисер Емир Кустурица и други, потписали су петицију против увођења санкција Руској Федерацији и против било којег акта који би угрозио односе двије државе. У петицији се између осталог наводи да је “трајно савезништво Србије са Руском Федерацијом једини гарант очувања Косова и Метохије у саставу Србије, као и дејтонске уставне позиције Републике Српске”.
У посљедњем обраћању предсједника Србије, потврђена је агенда интеграције у ЕУ и војне неутралности. Он је истакао како га јавно мњење не занима, и како је пут на који је Србија кренула ка чланству у Европској унији неупитан. Србија и даље није увела нити једну санкцију Русији. Српски авиони су једини из овог дијела свијета који лете за Москву и друге градове, руски медији слободно извјештавају и не цензуришу се, не нападају се Руси и Бјелоруси, и са таквом неутралном позицијом Србија пожртвовано иде у ЕУ.
Као што смо овде покушали да представимо, манир владавине Александра Вучића је хаотично и врло вешто пласирање разних политичких порука, које треба да прочитају разни сегменти гласачког тела и Међународне заједнице која га подржава на власти. Подршка Међународне заједнице (Запад) се види као тас на ваги за политичке опције у Србији, дакле јаснији утицај западних сила за опстанак и долазак на власти. Без обзира на ту детерминанту, Александар Вучић успева да на разне начине себе и своју странку представи као евроскептичну проевропску партију која је за социјалистички облик капитализма.
У таквим условима, за аналитичара, што ми у овом тексту претендујемо да будемо, мора се читати између редова и тражити ситница или маргинална појава која треба да буде суштинска. Пре те саме оцене, желимо да заокружимо читаву анализу. Дакле, проевропске политичке снаге које је пропагандно успео да уобличи режим Александра Вучића, су за увођење санкција Русији и за врло јасну подршку Украјини. Међутим, те политичке снаге и њихови гласачи не представљају већински део грађана наше земље. Они су чак врло непопуларни у укупности политичког система, јер као што је већ речено, Александар Вучић је успео да их веже уз све проблеме транзиције и готово све неуспешне потезе који се тичу евроинтеграција. Већински део гласачког тела и грађана наше земље је успео да обухвати, врло вешт политичар Александар Вучић. Он је успео да обједини оне који имају евроскептични сентимент и вољнији однос према Русији у односу на Европску унију, али који не желе да се одрекне западњачког начина живота у виду пренаглашеног конзумеризма и корпоративног стила живота у обиљу избора, које капиталистичка култура нуди.
Чини се да ни председник Србије неће да се одрекне капиталистичких економских односа који доносе, најбоље речено, промене и више могућности грађанима Србије, које он кроз разне инвестиције представља као личне политичке победе. Може се претпоставити да је на делу политички моменат у ком ће по други пут председник Србије Александар Вучић успети да убеди и дисциплинује евроскептични и проруски део становништва да је заправо економски модел Запада нешто што нас хлебом храни, док нас сентимент према мајци Русији „само греје“. И да у односу хлеба и грејања, морамо да изаберемо хлеб. Те тврдње се могу препознати и због тога што десничарске партије које су ушле у парламент гласније говоре о споменику Дражи Михаиловићу него ли о односу Србије према Русији. Подсетимо, када је Српска радикална странка била у позицији критике еврофанатизма, врло је била моћна, гласна и екстремна па је опет њен главни део променио страну и изабрао пут европских интеграција. Такође, председник Србије је пристао да се понове градски избори у нашем главном граду Београду, што је врло неуобичајена појава а у исто време јасан политички мигавац да би радије сарађивао са еврофанатичним опцијама, него ли формирао традиционалне коалиције са патриотским и евроскептичнијим партијама.
