Опште је познато да док студирате Факултет политичких наука требате своју креативност испољити и у некој другој сфери осим низања добрих оцена на испитима или пак на другој страни испијања кафа у оближњим кафићима. Где ћете бољи начин за “укалупљивање” током студија него да будете мали извршилац дужности “великог вође”- како год се он звао.
“Ја сам члан Н.Н. странке.” Колико познајете вршњака који су решили да опробају своје ботовске вештине током студија на факултету? Ја их знам неколико и сваки је апсурдан на свој начин. Да ли због тога што лично знам да исти не мисле као и “врховни командант” или “господарица живота и смрти” или зато што испадају смешни јер са наших двадесетак година причају о суштинским проблемима, а нису видели даље од недођије из које су дошли под светла великога града.
Активизам код нас младих додуше има и великих предности; запослење одмах после добијене дипломе, коју у просеку добијате две године након датог последњег испита, репутацију младог бунтовника до прве фотеље или места у државној служби и општи утисак да уз мало реалног труда добијаш плодове исте као и код мукотрпног рада некога ко није гласник и весник “великога брата” или “велике сестре”.
Свеприсутно је и током трајања студентских дана да се студенти осмеле на један мање радикалан потез од страначког активизма; да буду студентски активисти, односно да спроводе вољу “великог вође” само у оквирима неког факултета. Тарифа мало нижа, али и уложен труд; требате бесомучно делити садржај који ни не разумете у потпуности и замарати људе порукама најразличитијих садржаја зарад репутације академског грађанина, космополите, или ти ‘пак “напредњака”.
Поред друштвеног контекста добијате и по који бесплатни семинар са будућим колегама из Министарства, фондацијама блиским властима или студентима других факултета сличних уверења као и ви сами.
Такође, флаша неког пића гратис уколико испуните норму да доведете пола вашег смера на следећу журку представља својеврсни плус и шлаг на торту за једног младог Миладина из Свилајнца који је од малена маштао да у једном ноћном Београдском клубу испија виски са својим интересним друговима.
Цена свог тог овоземаљског задовољства је релативно ниска; по који подсмех у ходницима и поистовећивање са популарним “ботовима” владајуће странке, што вама не смета јер што каже Слободан Вељковић “Цоби”- “нико не зна шта је истина”, а то је да сте ви светионик слободарске мисли на институцији која представља бедем демократских вредности- ФПН-у. Додуше је “војвоткиња” блиска са влашћу али кога брига, треба се од нечега живети у ово доба инфлације и студентске оскудације.
Поменух пре неки дан на исто једној сасвим објективној и непристрасној телевизији “Хепи” да и јесте проблем нас студената што смо допустили да студентске организације, које требају представљати већински део студентарије са њиховим реалним потребама и захтевима, од круцијалних питања издвајају додатни рок- седми по реду за људе који нису стигли од синоћњег пијанства да изађу на испит, или на другој страни за људе који су се у августу месецу пробудили из хибернације и сетили се да су ипак студенти, а не секретари секретаревог секретара за односе са јавношћу заменика министра- полако, прво диплома.
Пишем овај текст и изражавам револт према било каквом виду активизма из разлога што је он изгубио смисао; уместо да служи да се у политици или студентском животу чује глас већине младих, да се побољша њихов положај у друштву, омогући образовни развој и олакша студирање кроз привилегије током студирања, ми добијамо будуће егзекуторе наређења било ког човека, директора, председника итд. Добијамо људе који ће ићи куда ветар дува, без свог става, мишљења, идеала, принципа и начела, све док нас, као у “Данги”, неки нови лидер не одведе у коначан амбис и безнађе.
