Др Јован Рашковић био је психијатар, директор Опште болнице у Шибенику, један од најугледнијих академика у бившој СФРЈ и дефинитивно најугледнији Србин у Хрватској. Оснивач је и први предсједник Српске демократске странке у Хрватској, уједно и лидер Срба у Хрватској. Често називан Српски Ганди, српски трибун и крајишки ћаћа.
Луда земља
Почетком деведесетих година, након деценија сна у социјалистичкој, комунистичкој Југославији долази до буђења национализма, током деценија у назад национална питања или чак неки спорови су тињали, чекали своје рјешење. Децентрализована СФРЈ, са јаким републикама попут Хрватске или Босне и Херцеговине представљале су примјер нерјешених националих питања. Период ратова и злочина, период братства и јединства и још много тога није угасило спорове на одређена национална питања. Вишепартијски систем који је стигао у СФРЈ нудио је нову могућност рјешења националних питања. Брзо су се формирале националне странке које су буђење национализма народа и народности требале да преусмјере у демократски ток. Међутим сама сложеност вишенационалне СФРЈ и њених републике, а и ране из прошлости којих су се сви сјећали довели су до додатног заоштравања односа. У том моменту Хрватска је Србе на бруталан начин избацила из устава, изгубивши статус конститутивног народа. Нова хрватска политика створила је Српску демократску странку, гурнула је Србе у отпор. Др Јован Рашковић као један од најугледнијих људи тога времена основао је СДС и био на њеном челу.
Мало слово о СДС
Српску демократску странку 1990. године оснива Др Јован Рашковић. СДС је у периоду демократизације СФРЈ у Хрватској требао да брани и чува српске националне интересе. На првим изборима СДС је ушао у Хрватски сабор, а однос СДС са Хрватском временом постаће све напетији и напетији. Хрватско непризнавање Срба као конститутивног народа натјераће СДС да замрзне односе са сабором. Однос Хрватске и СДС ће се све више заоштравати, посебно након што радикалнија фракција вођена Миланом Бабиће не преузма СДС од Рашковића. СДС ће у Хрватској постојати све до пада РСК и протјеривања Срба са Кордуна, Даламције, Лике, Баније, Западне Славоније.
Идеја СДС јесте да странка представља организацију Срба да се на демократски начин боре за свој опстанак, зато ће Др Радован Караџић формирати СДС у БиХ. СДС у БиХ, тачније Републици Српској постоји и дан данас, током година рата 1992. – 1995. биће на власти. После рата у пар наврата СДС ће бити такође на власти. Занимљивост везана за СДС је то да су њени функционери пролазили различите тортуре, мучења, отмице или блаже притиске као што су смјене са позиција ( смјена кадрова СДС у Републици Српској након рата, од стране ОХР).
Српски трибун и крајишки ћаћа
Почетак деведесетих, демократизација, страх од могућих сукоба, тензије испрофилисале су Др Јована Рашковића и поставиле га на мјесто српског лидера у Хрватској. Лудило које је захватило цијелу земљу тражило је снажне лидере, али не оне које одликује претјерана нарцисоидност и уживање у култу вође. Док се будио национализам, народ је падао у неки вид транса. У том трансу Срби су слушали Јована Рашковић и управо њега означили и видјели као свог заштитника и лидера. Најупечатљивија Рашковићева реченица је „ Ја нисам ваш вођа, него слуга“ !Заиста за Рашковића можемо рећи да је био српски трибун. Дигао је глас против угрожавања Срба, први је дигао побуну против антисрпске политике у Хрватској. Добрица Ћосић је за Рашковића рекао да је у бездушну политику унио душу, а у националну идеологију хуманизам. Можда најзначајнија ставка јесте та да је Рашковић у српско-хрватски однос унио дух споразума, договора или разговора. Дух једног цивилизованог и реалистичког приступа проблемима. Јован Рашковић је разумио хрватски народ, управо зато да би неко други, па и сами Хрвати разумјели српски народ. Први се супроставио агресији, шовинизму и један такав приступ замјенио за демократски, миротворски. У цијелом том лудилу, Рашковић је понио надимак Српски Ганди или можда боље да кажем остао је упамћен као Српски Ганди. Др Јован Рашковић био је протагониста нове српске политике. Био је и вођа и слуга свом народу и највећи политички изазов данашње Хрватске. Вјерујем да се Хрватска ни дан данас није срела са већим политичким изазовом. Још један надимак који се везује за Јована Рашковића јесте крајишки ћаћа. Крајишници свог оца називају ћаћа. То произилази из тога да дјеца још у колијевци тепају ћаћа, док још ћапћу мајчино млијеко.Фигура оца веома је важна код Срба. Рашковић у свом есеју „О епидалном, кастративном и ректалном карактеру“ Србе види као епидалце. Основна карактеристика епидалног карактера јесте та да исказује оданост и послушност ауторитету. Несумњиво да је код Срба у породици отац ауторитет, глава куће. Из свега тога пристиче да за Јована Рашковића Крајишници кажу да им је ћаћа.
Срби и Хрвати
На самом почетку своје књиге Луда земља Јован Рашковић говори о свом дјетинству, трагедији коју доживљава породица Рашковић почетком Другог свјетског рата. Јованов отац Душан Рашковић био је угледни адвокат у Шибенику. Из Шибеника 1941. године породица Рашковић се склања у Кистање, као и многоборјне српске породице. Кистање је било у италијанској окупационој зони, тиме представљало уточиште за Србе од усташког геноцида.
Дјетинство у НДХ које описује, његово одрастање у манастиру Крка са игуманом Никодимом јесте препуно сусретања са усташким злочинима. Јован Рашковић говори о геноциду над Србима као најјачем елементу идентитета код српског народа, посебно оног у Крајини.
Поново ћемо се вратити на Рашковићев есеј „О епидалном, кастративном и ректалном карактеру“. Овде се описују Срби, муслимани и Хрвати. Кључни за покушај разумјевања хрватског неприхватања усташког геноцида Рашковић описује у свом есеју. Као што смо већ видјели Рашковић Србе види као епидалце, а Хрвате као кастрате. Говори о карактеру и једних и других, али и о могућем заједничком животу оба карактера.
Срби имају епидални карактер, одликује га оданост и послушност ауторитету (отац/ћаћа), такође епидални карактер има нешто израженији елемент агресивности. Па би Рашковић рекао да Срби у себи имају неку агресивну и отворену црту. Код епидалаца постоје само два елемента, а то су све или ништа. Помиње и велику везаност за мајку. Хрвате већ види као кастрате, код тог елемента постоји поштовање ауторитета (оца), али све док ауторитет не почне да смета синовима. Па тако синови буду спремни да уклоне ауторитет који више не желе да признају. Теже да приграбе власт и задовољство. Основни елемент код кастрата јесте страх, да ће бити кастриран, односно да ће му нешто бити одузето.
Разлике између карактера постоје, бројне су па тако из свега извиру разлике, раздори, неповјерења, сукоби и на крају крајева неспремност за признање кривице учињене према другом карактеру.
Рашковић је специфичан српски представник у Хрватској баш зато што је истакао да разумије хрватске потребе. То нас доводи до тога да је вјеровао у могућност заједничког живота оба народа. Кроз епидални и кастрактивни каратер објашњава да је заједнички живот могућ, а мене наводи до закључка да је веома ризичан. Заједички живот је могућ ако кастрат прихвати епидалца као готову чињеницу, па чак и да му се подвргне. Ризичан је управо зато што је кастрат неповјерљив, и брзо је спреман да уђе у сукоб са епидалцем. Рашковић овде говори о том сукобу Срба и Хрвата и тога да дио Хрвата нема осјећај кривице или улази у непризнавање усташког геноцида. Тај међунационални сукоб два народа протистиче из различитости карактера више него религијских разлика. Узети у обзир да су Срби православци, а Хрвати римоктолици.
Српска православна црква
Јован Рашковић је аутентични Србин баш због своје личне везе са црквом, када кажем личне везе мислим искључиво на приврженост цркви и православној религији. На тренутак ћемо се вратити на књигу Луда земља, гдје Рашковић говори о свом одрастању у манастиру Крка током Другог свјетског рата. Ово је вјероватно један од важних момената, када се управо изграђује та лична веза са црквом.
Рашковић говори такође о томе како је црква та која је један од темеља српске државности, наравно узети у обзир да су Срби и прије цркве имали државу. Међутим потпуно профилисање српске државности засигурно јесте уско повезано са црквом. Црква је у српској историји играла веома важну улогу, представаљала ослонац српској држави и наорду. Важан моменат јесте османлијско освајање Србије, тај период у коме српска држава није постојала обиљежава постојање цркве. Српска православна црква након укидања Патријаршије и даље наставља да постоји, без тог централног нивоа Српска православна црква постоји и представља последњу линију очувања српског идентитета и генерално Срба као народа. Не смијем да заборавим да поменем Карловачку и Цетињску митрополију, њихов рад. Могао бих да кажем да је СПЦ без тог централног нивоа наставила да живи у форми неких заграничних цркава. Јачина цркве је толика да је изградила државу у Црној Гори. Ово се потврђује тиме да су владари Црне Горе уједно били и њени духовни владари. Сигурно да су два најпознатија Петар први и Петар други Петровић Његош.
Рашковић говори чак да је српска нација па и држава изашла са олтара Српске православне цркве. Период СПЦ у СФРЈ и почетак деведестих Рашковић описује ; „Српски народ се својој цркви враћа у оној мјери у којој се национално освјешћује. Неправда коју је српски народ, под диктатуром бољшевизма и култа личности, учинио својој цркви је огромна. Српска православна црква била је последњих педесет година бескрајно усамљено биће. Ја се не либим рећи да је она била најусамљенији створ не само на овим просторима, него можда и на цијелој планети“ .
Српски народ има огромну везу са СПЦ, повезаност Срба са црквом је дубоко уткана у прошлост и све недаће и искушења које су Срби прошли кроз историју. Рашковић као један од својих политичких циљева у обнови националне политике код Срба говори да СДС жели да обнови духовност код народа, да СПЦ приђе народу, а исти тај народ да приђе СПЦ.
После свега ништа или ипак нешто
Војно тужилаштво у Сплиту је против Рашковића поднијело оптужницу за ратне злочине. Јован Рашковић је одговорио на ове отужбе, упознавајући се са Јованом Рашковићем и његовим уносом хуманизма у политику, мирнодопским приступом рјешењу проблема јасно је да је једна оваква оптужница страшно погодила личност попут Рашковића. Рашковић је 1992. године преминуо у Општој болници „Свети Сава“ у Београду од срчаног удара.Велики је гријех Срба што су др Јована Рашковића гурнули са политичке сцене, што је СДС пала у друге руке. Радикалнија опција попут Милана Бабића, али и многи други политички актери на српској политичкој сцени тог времена нису дорасли задатку који се стављао пред њих. Задатак је био јасан, а то је борба за српско питање.Личност Јована Рашковића је гурнута са сцене, о њему се не пише и не говори. На жалост Срби у Хрватској су највише осјетили погрешну политику тадашње политичке елите. Увјерен сам да је Јован Рашковић остао слуга тог народа, да не би имали избјегличке колоне са Кордуна, Баније, Лике, Далмације и Западне Славоније.Можда је Јован Рашковић преминуо те 1992. године да не би гледао избјегличке колоне које су се кретале ка Бања Луци и Београду. Великани не могу бити заборављни, о њима можете причати или ћутати.
