Од свог последњег текста „Малодушност студената и канцерогени активизам младих“, који је доживео незапамћени успех и читаност у једној микрозаједници, прошло је доста времена и мој живот се прилично изменио. Пре пар дана сам размишљао да ли бих читаност тог текста жртвовао за боље разумевање главних теза које сам покушао да пласирам, јер је доста младих који су предмет критике врло ентузијастично делило мој текст, самим тим и моју критичку позицију не због слагања са мном, већ из сопствених интереса. Међутим, потпуно сам се дистанцирао од факултета који још нисам завршио, иако сам скрцао у гузицу двадесет пет година. Та иста гузица ми је много више у шанку пуном прљавих судова и цикличном кретању при услуживању гостију него у академским и делиберативним круговима. Без обзира на сваку изопштеност, остаје жеља да овај текст који се порађа, не подели и не разуме погрешно нико ко је предмет критике.
Како мали Перица разуме политику и сопствену заједницу?
Заборавио сам да је родно коректни империјализам постао ствар ноблеса и доминантног дистинктивног профилисања од осталих који нису прихватили дух овог времена и тоталитарну агенду. Ја ћу прихватити у корист овог пасуса родну коректност и исправићу себе – како мала Марица разуме политику? Мала Марица, архетипски пример особе (роднонеутралне) која има премало интелигенције да би надвладала сопствену сујету, која је нагна да учествује по сваку цену у активизму у сопственој друштвеној заједници коју презире. Прилично апсурдна позиција, али врло заступљена. Та мала Марица мисли, јер је прочитала у разним нвоагендашким уџбеницима, да је грађанско новинарство, цивилни сектор и остали појмови који немају претераног значаја за српски културни контекст, заправо одређујући за њену заједницу, коју напомињем поново – презире. У свом опијеном стању, мала Марица мисли да политика функционише на овај начин: без обзира на инфлацију, несразмерно богаћење хохштаплера на рачун сопственог народа због рата који претендује да буде светски, а нарочито због тешке позиције власти да се избори са заиста реалним притисцима који могу да имају разне опипљиве последице сасвим случајно долази на јавни линч неки силоватељ, чије сам име заборавио.
Дакле, Марица изопшти све те компоненте и помисли – сада је коначно нека храбра жена ушла у врло поверљиве податке институција, јер у своје слободно време прати све силоватеље који издржавају вишедеценијске казне и жели да алармира окружење да се пази. Та активистички настројена грађанка, сасвим случајно има поред свог занимљивог активистичког хобија и мрежу дигиталног утицаја да ти њени подаци савршено допру до огромног броја људи и да баш тај њен активизам постане главна тема безмало седам дана. Јер у уџбеницима које мала Марица чита, друштвене појаве функционишу баш на тај линеарни начин. Зашто би мала Марица помислила да је Служба безбедности или владајућа олигархија потурила коску да је активисткиње глођу и да оне, самоиницијативно, додатно продубљују хоризонтални сукоб против патријархалне заједнице, која узгред буди речено, осећа исти ефекат наддетерминанте- инфлације као и оне. Зашто би мала Марица помислила да се класни потенцијал читаве заједнице у периоду инфлације повећао и да је много кохерентније да се на дневни ред ставе врло јасна и неваспитано очигледна класна питања – како је могуће да су цене домаћег млека скупље у Србији него у Аустрији? По ком основу станодавци тако дижу цене у небеса? Како је могуће да произвођачи пелета имају толику дозу самовоље? Етц, етц…
Мала Марица не жели то да помисли, јер је пар недеља пре тог линча одржана шетња такође маргинализоване групе, која је уз помоћ америчког амбасадора суспендовала све законе које њена држава прописује, обрисала свој империјални полни орган о одлуке Уставног и Управног суда. Можда мала Марица није баш шетала са маргинализованом и обесправљеном групом на чијем је челу курчевито стајао амерички амбасадор, који их је као разредни старешина на екскурзији спровео до споменика Милице Ракић, на ком није баш попут разредног старешине објаснио разлог постојања тог споменика. Вероватно није рекао да је његова земља одговорна за њену смрт, нити да је он двадесет три године касније као империјални изасланик суспендовао законе њихове државе да би се оправдали буџети етничких предузетника и само погоршао њихов положај. Сигурно је славодобитно ћутао, док су панталоне у пределу белих бубрега почеле да га стежу и жуљају. Такође сам сигуран да феминисткиње из претходних векова никада не би делиле њихове позиције. Да ли неко може да замисли Мери Вулстонкрафт или Олимп де Гуж да се тако понизи? Извињавам се малој Марици што помињем феминистичке ауторке за које можда није ни чула.
Та маргинализована група у америчког амбасадора гледа баш попут средњошколаца у строгог разредног старешину од чије добре воље зависе њихове оцене. Оцене које не доносе њима добробит, већ само појединцима на врху хијерархијске лествице као што је између осталог природа сваког класног устројства као што је и разред у средњој школи. Зашто та маргинализована група мора да гура прст у око заједници? Зашто је тако милитантна иза леђа страног амбасадора?
Зашто, примера ради, та маргинализована заједница није изнела саопштење:
„ Врло нам је јасна позиција нашег народа, видимо да нас инфлација све подједнако погађа. Без обзира на сво неразумевање које ми трпимо од заједнице, спремни смо да гламурозну свечаност одложимо за неки срећнији период, јер не желимо да шака нас класно привилегованих хомосексуалаца парадира, јер ми класно привилеговани хомосексуалци нисмо идеални репрезент ове маргинализоване групе. Такође нам је мука да пропали глумци и посрнули певачи зарад сопственог профита нас подржавају само на овај дан”. И ја бих био мали Перица када бих тако разумевао политику. Без обзира на моје утопијско перичарење, оно што је беспрекорно очигледно, родни активизам у ова два случаја је само послужио империји на два нивоа, спољном и унутрашњем. На унутрашњем нивоу узалудно је потрошен активистички потенцијал и додатно продубљен хоризонтални сукоб што владајућој класи савршено одговара. Врло јефтиним удбашким штосом је не само протраћена енергија активисткиња, него је и показана сувереност владајуће класе јер је она због тужби у сопственим редовима додатно санкционисала силоватеља и тако нас све сачувала од игре коју је сама покренула и сама завршила. На спољашњем плану, родни активизам је додатно подебљао колонијалну позицију земље која је на периферији светског капиталистичког система, што њих претерано не интересује јер су они ТНКК¹. Међутим, мала Марица то никада неће разумети.
Како смо дошли у позицију да мала Марица оспорава лиценцу за филозофирање Чаславу Копривици?
Предугачак увод је покушај да овај текст не буде само одбрана једног часног професора, већ и да покушам да у шири контекст можда и одбраним малу Марицу² јер није она искључиво сопственим избором улазила из логичке грешке у логичку грешку. Да се одмах разумемо, не стајем у одбрану професора зато што он сам не уме да се брани, нити мислим да сам достојан да браним професора Копривицу. Међутим, постоје два разлога због којих ипак то чиним, први је твит у ком нека мала Марица коментарише трибину на којој је професор учествовао и она, парафразирам, каже: „Некада се у амфитеатру ФПН-а филозофирало о филмовима и уметности а сада се слушају гусле“. Други разлог је однос професора Копривице према свим студентима, нарочито према једном врло упечатљивом родном активисти који је похађао курс из филозофије код професора Копривице заједно са мном.
Острашћена активисткиња чији је физички изглед естетски идеал ренесансног периода у сликарству у односу на њене когнитивне способности је нашла за сходно да спочитава професору Копривици способност за филозофску расправу у амфитеатру Факултета политичких наука.. Као ехо ми одзвањају професорове речи „Свако има право на мишљење, уколико је мишљење“. Мала Марица вероватно није послушала секунд трибине на којој је професор учествовао, а она искритиковала. Зашто тако мислим? Прилично сам сигуран да када би горепоменута активисткиња била дуже од петнаест минута на предавању професора ком оспорава лиценцу за филозофирање, добила би хронично и учестало крварење из носа изазвано напрезањем да испрати једну професорову синтаксичку целину. Међутим, њој није потребно да чује нити да покуша да разуме друштвене појаве око себе, њој је искључиво потребна догматска фемицидна позиција као априорни категоријални апарат за разумевање свих збивања. Колико познајем професора, он би јако волео да чује конструктивну критику у односу на његово излагање и врло радо би одговорио на академски начин. Али мала Марица то не жели, она жели да темељно искритикује професора о ком не зна ништа и да оде. Ја ћу вас овом приликом мало упознати са професором Копривицом. Професор толико систематично и беспрекорно припрема своја предавања без обзира на број студената у амфитеатру; не постоји студент новинарства или било ког смера који је послао мејл професору Копривици а да није добио жељени одговор, не постоји студент ком професор није одговорио и употпунио истраживачки рад којим се бави. Студенти који намерно или не, носе српску иконографију покушавајући да буду сродни његовим идеолошким становиштима и добију пролазне или највише оцене, прођу много горе јер од њих очекује можда чак и више знања од неупадљивих студената. О његовим реторичким, логичким, етичким, перфекционистичким особинама је сувишно и писати. Али оно што није сувишно, а чему сам ја био сведок је његов однос према једном родном активисти. Професор је приметио очигледну бистрину и интелигенцију тог студента који има идеолошка становишта дијаметрално супротна од њега. На сваком предавању професор му је на најуљуднији и најакадемскији могући начин одговарао на сва питања и у својој глави, њега поставио као кандидата за највишу оцену. Тај родно активистички настројен студент није желео највишу оцену, желео је само пролазну оцену и да положи тај предмет, што је професора излуђивало јер је у њему видео интелектуални потенцијал. Професор ни у једном једином тренутку није желео да дигне руке од идеје да тај студент има највишу оцену, чак га је и молио да поништи оцену са колоквијума и на испиту одговара целокупно градиво са колоквијума само да би га мотивисао да учи.
За крај овог текста ћу поново бити мали Перица – ја имам доста другачија становишта од Часлава Копривице у многим питањима, фокус ми је критиковање капитализма и прихватам да будем левичар, комуњара, бољшевик. Свестан сам да капитализам има инхерентну особеност да суштинске ствари тера на маргину, а маргиналне ствари чини суштинским. Можда сам и ја прилично маргиналне и небитне појаве ставио као суштинске али без обзира и на моје грешке, ако желите да учествујете у академским дијалозима, постоје одређени предуслови који морају бити испуњени. Ти услови су компликовани, тичу се познавања материје и јасног деконструисања теза које неко износи, пожељном граматичком предзнању и наравно слободном времену да се у тим академским дебатама учествује.
¹ Транснационална капиталистичка класа
² Мала Марица, је архетипска позиција и парадигматски приказ деловања феминистичких активисткиња на челу са Јеленом Ризнић
