Папа Фрања је Лули да Силви, током Лулиног боравка у затвору 2018. године, упутио дубоку поруку: „За Луиса Инасија Лулу да Силву са благословом, уз молбу да се моли за мене, Франциско“. У стилу Достојевсковљевог јунака старца Зосиме, који ничице пада пред Димитрија Карамазова, папа Фрања се овом поруком поклонио патњи коју је поднео бразилски председник. Патња којој су се поклонили и старац Зосима и папа Фрања није индивидуална, већ свеколика патња обесправљених, поробљених, гладних, намучених… оних које систем не толерише. Зашто је папа баш у Лули препознао носиоца патње овог дела човечанства?
Папина усмереност на лаикe
Латинска Америка се, традиционално, посматра као католички континент још од 15. века. Према проценама Пју истраживачког центра, очекује се пораст броја хришћана у региону Латинске Америке и Кариба на 666 милиона до 2050. године. Али, међу хришћанима све је мање римокатолика, а све више припадника бројних протестантских заједница. У Бразилу је ова промена најочигледнија: 1970. године римокатолици су чинили 92% становништва, да би се у 2010. години тек 65% становника изјаснило као припадници Римокатоличке цркве. Истовремено, протестанти су доживели процват, јер су са 5% (1970) дошли до 22% (2010) становника Бразила. Напослетку, нимало мање важна промена је пораст броја верски неопредељених и припадника других религија и народних веровања.
Упркос овим променама, католичанство је и даље најбројније ван Европе. Како то препознаје и подноси центар римокатоличког света – Ватикан? Све до скорашње папине реформе, Ватикан је био предоминантно европски и бео, што је нарочито видљиво у збору кардинала. Папа је учинио неопходну диверзификацију, те је од 83 нова кардинала, која су проглашена ове године, 20% из Латинске Америке. Ипак, и даље је највише нових кардинала дошло из Европе. У укупном збиру, проценат латиноамеричких кардинала је порастао са 16% (2013) на 18% (2022). Иако је значајно повећао проценат кардинала из Азије и Пацифика (са 9 на 17%) и супсахарске Африке (са 9 на 12%), Европа је остала најзаступљенија. То је у сукобу са реалношћу: тек једна четвртина светске католичке популације живи у Европи.
Али, за папу Фрању клер уопште није у центру пажње. Губитак верника у целом свету највећи је проблем за Римокатоличку цркву. Зато је опсежну реформу Римске курије папа започео проглашењем Апостолске конституције Praedicate Evangelium (2022). Овим документом је направљен заокрет ка лаицима. Конкретно, лаици (верници који нису део клера) добили су могућност да постану део Римске курије, јер је једини предуслов њихова веза са Апостолском столицом, а не место у хијерархији или свештенички чин. Већ је један лаик постављен на место префекта Дикастеријума за комуникације, а у будућности ће их бити све више без обзира на пол, етницитет, године. Оснаживање лаика је опсежан процес који подразумева хватање у коштац са главним проблемима који највише погађају „обичан“ народ: егзистенцијалним, виталним и свакодневни
Лулина борба са народним проблемима
Лула да Силва, изабрани председник Бразила у трећем мандату, потекао је из најнижег слоја радништва. Позната му је оскудица, немаштина и борба за опстанак. У политику је ушао као противник диктатуре и, потом, целу каријеру посветио социјалним питањима. Окосницу његовог програма чине политике сузбијања сиромаштва и глади, праведније расподеле ресурса и прогресивног опорезивања, као и заштите животне средине.
Лула је социјалиста. На његовој агенди важно место заузима и заштита мањина, само што се списак мањина у последње време проширио од етно-религијских до родно-сексуалних. Бразил је у популарној култури заступљен као место отворености према различитим испољавањима сексуалног и родног идентитета. Ситуација на терену је унеколико другачија, јер у Бразилу постоји снажан импулс против ових идентитета. Узроке томе аутори проналазе у огромној друштвеној неједнакости и политичком утицају евангеличких протестантских заједница. Управо се конзервативни и фундаментални евангелици повезују са десницом и Жаиром Болсонаром.
Лула је католик. Иако није противник ЛГБТ+ права, у кампањи пред овогодишње изборе је уздрмао део свог гласачког тела изјавом против абортуса. Лула је одувек раздвајао лични став од функције коју обавља, што је најјасније у следећој изјави из 2016. године: „Ја сам католик, ја сам хришћанин, а чак сам и конзервативан. С времена на време ме питају: Лула, јеси ли за или против абортуса? Одговарам: Ја, супруг Доне Марисе, отац петоро деце, јесам против абортуса, али ћу као председник Републике то третирати као питање јавног здравља“. Као питање јавног здравља, Лула сматра да абортус треба да буде легалан, јер сиромашне жене умиру током абортуса у нехигијенским и неконтролисаним условима када је он забрањен
Папа и Лула: сличан приступ, исти циљ
По изласку из затвора, Лула је написао твит захвалности папи за писмо подршке током затвора. Уследила је Лулина посета Ватикану пре две године. Посети је претходилa папина молитва за Амазон и порука: „Хришћани треба да престану да буду предатори“. Тако се, као главна тема њиховог разговора иза затворених врата, наметнуло уништавање животне средине, неједнакост и глад. Обојица су целе каријере посветили овим питањима и у њима, досад, оставили важан допринос. Али, много важније, обојица сматрају да су ова питања дубља од политичких подела и законских одлука. Зато их никада не раздвајају.
У Латинској Америци су у току два паралелна процеса: успон левице (тзв. „ружичаста плима“) и опоравак теологије ослобођења. Не постоји шанса да се ови процеси у једном тренутку стопе, јер левичари снажно заговарају одвајање цркве од државе. Али, њихове полазне основе су неретко исте. Иако му се спочитава ћутање за време диктатуре у Аргентини, папини ставови су временом скренули ка теологији ослобођења, нарочито када су у питању права угрожених социјалних, економских и етничких група и свих којима систем не обезбеђује основна права.
У Лули је папа препознао саборца. То видимо из њихове блискости (писама, твитова и рођенданских честитки), приступа и циља. Интегрални људски развој, којем је папа посветио важан део своје енциклике Laudato si и посебан дикастеријум у Римској курији, почива на претпоставци хармоније природе, човечанства и Творца. За левичаре који заговарају антиклерикалне и атеистичке ставове овај приступ је незамислив. Али, за Лулу који за себе каже да је католик и који се саветује са папом о овим питањима, овај приступ, у начелу, није стран (иако спомињање Творца, свакако, не би нашло своје место у законским актима).
Конкретне политике у којима ће Лула и папа Фрања, на међународном плану, заступати слична или иста гледишта, тицаће се:
- борбе против климатских промена, зелене трансформације привреде и девастације екосистема;
- заштите животне средине и угрожених биљних и животињских врста;
- заштите аутохтоних народа који су највише погођени климатским променама и девастацијом Амазона и других природних подручја;
- борбе против глобалног сиромаштва, спречавања „идолопоклонства над новцем“ (папин израз) и крупног капитала који додатно осиромашује сиромашне;
- борбе против глобалне неједнакости, глади, дечијег рада, злостављања жена и насиља у породици;
- праведније расподела ресурса и хуманости.
Списак се може ширити, али циљ остаје исти: повећање квалитета живота за све. Не сумњам да је Болсонаро имао исте намере. Али, папа Фрања и Лула да Силва се не би сложили са његовим приступом. Зато сам одлучио да истакнем сличност њихових гледишта, нарочито након што је Лула изборни програм засновао управо на зеленој агенди. „Лулизам“ је у Фрањиним еколошким ставовима добио важну антрополошку допуну. Фрањини еколошки ставови би у Лулиној интерпретацији могли да добију практичну примену. Зато верујем да је папа у Лули препознао борца против патње коју смо сами себи створили. Време ће показати да ли ће Лула знати да се политички носи са њом.
Аутор је члан Центра за студије Латинске Америке ФПН (ставови изнети у тексту припадају искључиво аутору).
