Friday, March 29, 2024
IntervjuРазговор са београдским надбискупом Хочеваром: Љубав се увек изражава у највећој могућој...

Разговор са београдским надбискупом Хочеваром: Љубав се увек изражава у највећој могућој комплементираности

Апостолска нунцијатура у Републици Србији је саопштила да је папа Фрања именовао новог београдског надбискупа. Зрењанински бискуп монс. др Ладислав Немет је именован за београдског надбискупа и метрополита. Он ће наследити монс. Станислава Хочевара, који је пуне две деценије провео на београдској катедри. Тим поводом Вам преносимо интервју са монс. Станиславом Хочеваром, који је за портал Компас урадио Милан Веселица октобра 2021. године.

Монсињор Станислав Хочевар је рођен 1945. године у селу Јелендол, код Новог Места у Републици Словенији. Као петнаестогодишњак придружује се Дон Босковом реду салезијанаца. Свештеничко ређење је примио 1973. године. Основне и магистарске студије теологије је завршио у Љубљани; одбранио је магистарску тезу Лични грех у данашњој хамартологији (сло. Osebni greh v današnji hamartologiji). Обављао је одговорне дужности у салезијанском провинцијалу у Словенији и истовремено писао и уређивао књиге (Peter s PoljskeOdpri srceVeliko znamenjeLeta velikega dozorevanja). За време НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, покренуо је иницијативу „Мир теби, Балкане“ и фондацију за помоћ породицама с више деце „Анин склад“. Године 2000, прима бискупско ређење и постаје надбискуп коадјутор у Београду. Годину дана касније, од др Франца Перка преузима службу београдског надбискупа и метрополита. До 2011. године је био председавајући Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија, а од 2002. године је члан Папског већа за унапређење јединства хришћана. Мото његове бискупске службе гласи: Servite Domino in laetitia (срп. Служите Господу с љубављу).

Године 2020, са навршених 75 година живота, сходно канонским прописима је затражио разрешење надбискупске службе, али му је папа Фрања продужио мандат до 2022. године.

Света миса за државу, служена пред Дан државности Србије 2020. године (Фото: Београдска надбискупија)

Преузвишени оче надбискупе, недавно сте ступили у трећу деценију служења Цркви на положају београдског надбискупа. За све то време сигурно сте добро упознали српски народ и прилике у земљи. Шта се променило у животу римокатолика у Србији од Вашег доласка у Београд до данас? Је ли клима у држави и друштву данас повољнија за развој духовног живота?

Хвала Вам на пажњи указаној мени и нашој предрагој Надбискупији; хвала Вам на питањима…

Да, по Божјој доброти овде сам већ прилично дуго. Ипак, не бих ни смео нити могао да тврдим да »добро« познајем »српски народ« који толико волим и за њега се непрестано молим.

Свакако, свима је познато да сам ту у Београду ипак првенствено за вернике Католичке Цркве, а они претежно припадају националним мањинама. Али та чињеница само додатно увећава важност суживота с већинским народом и мој однос према њему. А сама историја већинског, то јест српског народа не само што је дугачка и комплексна – он је увек био разапет између Истока и Запада – тако да, по мом скромном мишљењу, никад није довољно дефинисана и увек је премало свестрано интерпретирана.

Већ због тих неколико наведених чињеница, а у овом разговору другачије и не може да буде, нужно следи да српски народ у себи носи праве океане различитих искустава и могућности, читав спектар лирско-епских димензија, нужност борбености и пркоса, а изнад свега харизму уметности која произилази управо из бола. Ко би све то уопште могао интегрално да упозна?

На Србију и српски народ ја гледам као на народ којем су Бог и историја дали посебну прилику да постане снажан иницијатор повезивања Истока и Запада; да свом снагом дише с »оба плућна крила«, а да воли само једним срцем, то јест срцем Јеванђеља. Зато ми није драго када се претерано бави само једностраним питањима или не дише довољно универзалним ваздухом. У својим духовним настојањима откривам колико је Свевишњи Господ дао духовног богатства српском народу и жарко се молим да то богатство служи на опште добро свих (сваком човеку), а не дај Боже само селективно!

Шта се то »променило у животу римокатолика«, питате? Будући да и ми католици живимо – према Диогнету – »у овоме свету«, на први поглед – или социолошко казано – ништа ново није се десило с обзиром на све остале житеље земље. Осећамо све особености нашег времена.

Па ипак, може се рећи да је дошло до наше потпуније идентификације; да расте општа одговорност за напредак Цркве и унапређење јединства хришћана. Поготово смо прилично порасли у каритативној делатности и сензибилизовању за општу културу, посебно сакралну, и за откривање аутентичних историјских чињеница. Клима у држави свакако помаже да напредујемо у структуралној области, а за духовни напредак вазда и свугде потребни су наша лична духовна снага и подвизништво. Наше молитвене заједнице дају тиме достојан допринос…

У интервјуу за Хрватски католички радио рекли сте да ће свако ко буде надбискуп у Београду бити разапет на крсту. Шта је чинило Ваш крст током протеклих двеју деценија? Јесте ли задовољни стањем у Надбискупији које остављате свом наследнику и на које нерешене проблеме бисте му одмах скренули пажњу као на горуће?

Из претходно датог описа наше ситуације нужно следи да београдски надбискуп мора да буде на крсту. И јао њему ако није тако! Струне Истока и Запада увек морају да буду правилно натегнуте да би се сачувала хармонија. Повезивати пак Небо и Земљу у време секуларизације и глобализације није баш лако! Тим пре јер је међу нама мноштво различитих визија јединства у различитости, дијалога, односа Истока и Запада, нашег места у географији, историји, духовности, култури…

Будући пак да сам по природи и по свом духовном усмерењу у знатној мери идеалистичан, никад не могу да будем потпуно задовољан постигнутим. Свакако, јасно чујем шта ми све говоре наши добри верници као и толики људи добре воље у Србији. Али бар у томе слажем се с нашим словеначким писцем Иваном Цанкаром (не треба заборавити да је његов рођени брат горљиво служио као свештеник у Босни и Херцеговини): срце зна за грехе које не познаје ни најстрожи катехизис Цркве! Моје срце зна да сам можда ипак премало живео снагу Јеванђеља. Иначе, треба решити још много проблема: од нереализоване реституције до уређења наших цркава и боље катехизације свих верника.

Отварање Првог синода Београдске надбискупије 2018. године (Фото: КМС)

У закључцима Првог синода Београдске надбискупије речено је да ће Црква чувати идентитет свакога, али ће уједно бити отворена за друге. У данашњем свету тзв. »постмодерних вредности« сви идентитети представљени су као релативни, флуидни, а неретко и непотребни. Такви гласови у последње време могу да се чују и од теолога и клерика, као што је случај с »квир теологијом«. Које идентитете ће Римокатоличка Црква наставити да подржава и подстиче, а које ће одбацити као супротне хришћанском погледу на свет?

Ту треба да будем кратак и јасан; ми говоримо само о националном и конфесионалном идентитету. У нашој надбискупији живе верници који припадају многим националностима: на пример, само у Бору су због рада у руднику традиционално живели припадници преко двадесет националности. Надаље, јасно је да се бракови све више »мешају«. Тако имамо и католике не само различитих језика, култура и традиција, него и различитих литургијских обреда. Наша жеља је да у том смислу свима омогућимо напредак, али исто тако захтевамо да сви пуном снагом прихватају и воле идентитет земље у којој по Провиђењу Божјем живе… Сви смо свесни да је, већ и ако се гледа само 20. век, међу нашим народима било много тензија. За све нâс то је – што је другима иначе теже доступно и мање познато искуство – такође велики изазов; традиционално, наиме, у српском језику нема католичке терминологије, што нам налаже велику креативност у тражењу решења. Боли нас и то што у Србији постоје појединци који се боје да би, ако проговоримо у духу своје потпуне инкултурације у српску културу, то показивало нашу наводну жељу за провођењем прозелитизма. Али треба одмах рећи да ниједна Црква у том погледу није тако принципијелна и обзирна као што је наша. Што се тиче других питања, не треба ни помињати да ми у потпуности прихватамо Творчев програм, на пример: »мушко и женско створи их«… Сва наша доктрина у вези с тим више је него јасна и транспарентна. Управо због те доследности замислима Творца често смо предмет напада у медијима. Породица има прво и средишње место у нашим пасторалним делатностима. Међу нама живи релативно леп број оних који дају пример аутентичног брачног живота прихватајући мноштво деце (чак по десет!), што данас није увек лако. Уверен сам да је то један од наших лепших доприноса Србији.

За време своје дводеценијске службе у Београду имали сте сусрете и сталну комуникацију са српским патријарсима. Таква пракса настављена је и с новим поглаваром СПЦ-а патријархом Порфиријем. Какве утиске носите са сусрета с патријархом Порфиријем, како гледате на његову досадашњу делатност и борбу с проблемима који разарају јединство Цркве?

Из најдубљих теолошких и антрополошких разлога увек промовишем добре односе и аутентичне сусрете. То нас надахњује, тако да смо и Кућу наше надбискупије, илити »седиште« београдског надбискупа, назвали »Кућом сусрета« и у том духу дуго смо је обнављали и опремали. Зато ме, уопште речено, веома радују сви сусрети с људима. Потпуно логично је да тако буде првенствено с »главом« већинске Цркве у Србији, то јест с патријархом Српске православне Цркве. Али док то тврдим и тако поступам, нисам позван да било кога просуђујем или пре времена интерпретирам његова дела. Захвалан сам Господу и његовој светости г. г. Порфирију за спремност на разговор, за сусрете, за размену мишљења и погледа. Ми црквени људи – тако сам убеђен – не сматрамо се протагонистима историје, него само службеницима Божјих величанствених планова. Ја сâм о свему томе много промишљам; пажљиво мотрим на »знакове времена«; радо се спуштам у дубоке подруме историје да бих могао да узимам и »старо« и »ново« вино мудрости. Свестан сам да поделе међу нама нису плод Божје благодети, али исто тако знам да је само Свети Дух уметник јединства, лепоте, хармоније, наде и помирења. Мој живот зато је постао један јединствени велики вапај »Ономе коме је све могуће«. И то је разлог што живим у великој радости.

Надбискуп Хочевар са патријархом Павлом у Суботици (Фото: архива Београдске надбискупије/Хаџи Марко Вујчић)

Једном приликом изјавили сте да сте се у детињству с мајком молили за убицу свог оца. Савремена политичка струјања на нашим просторима најчешће су само наставак рата мирнодопским средствима. Може ли да буде истинског мира без молитве за убице свих наших очева и мајки ? Може ли и треба ли политика да помогне Цркви у остварењу тог циља?

Посебно хвала на овом питању, али и на Вашој сугестији! Помислите какву страшну одговорност носимо сви ми хришћани – па кад смо се сви ми бискупи и епископи с подручја некадашње Југославије окупили и у Божјем миру сагледали свеколику стварност 20. века?! Јесмо ли проучили ‒ као некада краљ Давид ‒ свој удео у свему и кроз танано духовно разликовање открили шта нам је чинити сада и овде?! Смемо ли искрено да проповедамо Јеванђеље ако се пре тога и као заједница нисмо покајали, загрлили, опростили и успоставили мостове међусобне помоћи и солидарности?! То је још један крст на који је разапет београдски надбискуп.

Ту у Београду је сјајан видиковац за такву перспективу – па ипак, многи је не признају. Али то не значи да ћу престати да говорим. Доћи ће и време за спознају…

Да! Увелико сте у праву: сви би требало искрено да се укључе у овај процес: сви политичари, амбасадори, апостолски нунцији, медији, научници, антрополози… Али док не буде тако, млади ће одлазити и одлазити… Млади свакако имају право на чист ваздух.

Уместо екуменизма увек говорите о јединству хришћана. Шта чини разлику између екуменизма и јединства? Како да се очувају традиција и предања који су се током историје развијали у различитим правцима, а да на крају нико од хришћана не зачује страшне Христове речи: »…не познајем вас«?

Питање је врло једноставно: сваки »изам« израз је нашег људског волунтаристичког става, израз наших визија или чак идеологија. Пионири »екуменизма« желели су, свакако крајње добронамерно, да представе нужност да се све хришћанске деноминације ‒ Цркве интензивно укључе у тај процес и својом конкретном делатношћу. Нехотично је био претерано наглашен наш волонтерски приступ и допринос, пречесто се заборављало да пре свега треба да се ставимо на располагање Божјем Духу (по среди је, дакле, питање духовности), да Он ствара по нама како хоће и када хоће. Али ми људи у свему желимо да будемо протагонисти! Ако, наиме, сви будемо живели у искреном јединству и заједништву с Богом и људима, Свети Дух ће по нама чинити невиђена чудеса! Јединство није униформисаност или дисциплина, него вечна снага љубави која у створеном свету сама по себи тражи безброј боја, стилова, музике и поетика… Љубав се увек изражава у највећој могућој комплементираности.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?