Читајући већином опскурне америчке медије наишао сам на текст у Венити Феру (Vanity Fair) под називом “WE’RE WITNESSING THE POST-TRUTH MIDTERMS”. Текст одише хушкачком реториком, екстремизацијом једне стране кроз оптуживање које је још увијек неосновано, али зар су докази у периоду “пост-истине” уопште и неопходни? Презумпција невиности је давно нестала из друштвене праксе, а медији су предводници такве идеје. Искористио сам поменути термин у наслову из само једног разлога: једини је истинит. Америка је, од успостављања представничке демократије и “слободе” постала књишки примjер за све феномене. Примјер је за успостављање институција провјере и кочнице, за веома брз развој класе предузетника, за лош живот нижих класа и радника, у крајњој мјери и за “хладни грађански рат” који је све чешћа констатација у већ поменутим опскурним медијима. Примјер је и моћи медија. Три новине управљају мишљењем надриљевичара њујоршких небодера и холивудских клозета, једна телевизија контролише свјетски дневни ред и попут одбора за испраћај свега вриједног, Волф Блицер, Кристијан Аманпур и Џејк Тапер окупљени око пластичног стола, ликују над увијек свјежим вијестима са свјетског ратишта.
Никадa нећу заборавити Таперову реченицу изречену 6. јануара 2021. године, “забога Америко, Вашингтон нам личи на Боготу”. Све ово нам говори да Америка није сила. Њене вриједности нису проистекле из дуге традиције, до крајности су материјализоване, пластичне, а притом привидне. У њиховим књигама историје не постоји “служилац” народу који је бар једном погријешио. Романтизовање својих предсједника и генерала открива невјероватан степен нарцисоидности и безобзирности. И коначно, она не може да допусти свом начину живота да се мијења и изгуби ексклузиван примат на свјетској сцени. Као размажено дијете које губи – Америка руши све иза и испред себе.
Та империја је као колективитет изградила своју истину, своју слику свијета и своју листу жеља. По други пут у својој историји, Американци ће окусити горчину избора. Након много година потпуне диктатуре “дубоке државе” (читај: Пентагон, ЦИА, нафтни лоби, корпорације,…) постоји снага која се истој супротставља из пет’них жила. Више не постоје двије стране исте медаље. Постоје Демократе и дјелимично Републиканци заробљени у диктатури слободе, и сви други који живе у “мрачној зони постистине”. А на све то један новинар Ен-Би-Си Њуза додаје, “стварност више не може да постоји јер не може да ухвати корак са лажима на интернету”. Након што је опасни Трамп, који притом није срушио системе Ирака, Либије, Сирије, Туниса,… забрањен на свим друштвеним мрежама, Џо Бајден је, штитећи размажено дериште, успоставио Министарство истине. Сваки дан нова истина се пече као свјежи хљеб испод сача.
Два млада Републиканца предвиђају грађански рат
Грађани Америке су наоружани. Једна страна користи полу-аутоматске или аутоматске пушке, а друга страна користи много јаче оружје – медије. Радикални републиканци, потекли из унутрашњости, Сјевене и Јужне Дакоте, Ајдаха, или пак Тексаса и Флориде, више не желе да састав политичке елите у Вашингтону бирају високо урбане средине у којима Демократе имају апослутан примат. Готово сва радничка класа стиснула се уз сам руб естаблишмента Републиканаца и МАГА¹ “револуционарних снага”. Радници су баш ту гдје јесу јер осјећају да их неко слуша. Трамп је протекционистичком економијом више нарушио пословање великих компанија него што сад то покушава Бајден. Трампа су изабрали руралци, Бајдена Пентагон и квазиљевичари холивудског подземља. Трамп је свијету дао један интермецо мира. Бајден је свијету дао рат у Европи. Аргумент против ове мој тврдње је тај да је Трамп наоружавао Украјину. Да, јесте, али није започео рат притишћући је да уђе у НАТО. Његов егоизам и нарцисоидност не би дозволили да у његовом мандату дође до сукоба на ивици НАТО обора.
Пенсилванија је држава због које је Трамп жртвовао своју будућност. Држава која је у посљедњем тренутку пресудила предсједничке изборе 2020. године. Данас је она место у којем живе два младића која мисле да не постоје достојанствени кандидати за функције у Вашингтону, да је Америка отишла далеко од своје идеје те да је нација на коцки. Слично томе рекао је и Џозеф Бајден у посљедњем обраћању пред изборе, додајући да су они (Републиканци) криви за кризу америчке демократије. Младићи су пак додали да је “грађански рат једина опција која може да окупи Американце након ових избора”. Онда су свој промиџбени материјал на којем пише “Мастријано – Делросо – гувернер” спаковали у гепек “Трамп 2024”-џипа и отишли даље. Они су ову оцјену дали кроз сузе. Бајден није. Бајден је учинио то да умјесто плаката, следећи пут у гепек ставе аутоматске пушке које имају у кући. Најопаснија борба је борба за идеале и за власт.
Непопуларно је у свијету постистине стати на страну “неке” истине и уместо посљедица ставити фокус на узроке. Трамп није фашиста² зато што има расизма у себи или зато што жели да учини Америку опет великом, него зато што је рекао шта мисли о свакој држави НАТО пакта, о Русији, Кини и Сјеверној Кореји, Садаму Хусеину и Муамеру Гадафију, и коначно, зато што није заљубљеник у рат. Није политичар него је бизнисмен. Жели капитал за себе и своју државу, а како становници руралних крајева свједоче, њих чује и њима помаже. У суштини, он је класични предузетник који радом, а не империјализмом, жели да оствари своје циљеве. Већина Американаца сматра да није посебно изражен вјерник, што је још један интегративни фактор у његовој “револуционарној”, слободно речено, заједници.
Три сценарија
Са покушаја предикције социо-будућности Сједињених Америчких Држава, прећи ћемо на мало прецизније претпоставке исхода ових међу-избора. Три сценарија су могућа и сваки од њих ћемо накратко обрадити. Гласачко тијело је никад мобилисаније него сада. На председничким изборима 2020. године, свој глас је дало 155 милиона људи. Џозеф Бајден је добио подршку 81 милиона, док Трамп 74. Излазност није била никада већа. Подијељеност у појединим савезним државама (Невада, Аризона, Џорџија, Пенсилванија…) је била застрашујућа. Управо те државе ће и на овим изборима да пресуде већину у Сенату. Дакле, 8. новембра се одржавају избори за оба дома Конгреса (бирају се 35 сенатора и 435 конгресмена) и гувернера 36 савезних држава. Најинтересантнија битка јесте за већину у Сенату – немјерљиво јачем дому Конгреса. У тој бици, шест несигурних и “превртљивих” држава ће одлучити ко ће управљати тим дијелом Конгреса.
Сенат
Невада (идаље неизвјесна), Аризона (предност Демократама), Џорџија (предност Демократама), Пенсилванија (предност Демократама), Висконсин (предност Републиканцима) и у посљедњем часу, Њу Хемпшир (неизвјестан) су савезне државе које су кључне у трци за Сенат САД. Тренутно стање нам говори да су Демократе на једној страни (48+2) и Републиканци (50) на другој, по снази изједначени, не узимајући у обзир потпредсједника САД који у случају изједначености одлучује. У овом изборном циклусу у демократском табору остаје 36 сенатора, док у републиканском 29. Демократама је за већину потребно да од 35 држава освоје 15, а републиканцима 22. Према посљедњим процјенама сигурна побједа Демократа је у 10 држава, а Републиканаца у 19. Од горе наведених шест држава, Републиканцима је неопходно њих 3, а Демократама 5.
Представнички дом
Тренутни однос снага у доњем дому Конгреса указује да неће бити Републиканцима тешко да освоје већину. У актуелном 117. сазиву Демократе имају 220 конгресмена, два више од потребне већине, а Републиканци 212 и 3 упражњена мјеста. Према последњим прогнозама Републиканци су осигурали 216 мјеста, што са 3 упражњена мјеста која би требало бити употпуњена прорепубликанским конгресменима чини већину. Из ових прогноза је изузето 17 округа који су и даље “toss up”. Међутим оно што није неизвјесно јесте 11. округ Калифорније – град Сан Франциско. Ненси Пелоси, 82-годишња кандидаткиња Демократа у том граду јесте главни протагониста горепоменутог текста. Прсти и писаће машине свих водећих медија истрошени су у неколико последњих дана када се други пут у двије године од наоружаног неистомишљеника зачуло питање “Where is Nancy?” Дејвид де Пејп (42) је у поноћ тог октобра упао у кућу Пелоси и чекићем повриједио Пола Пелоси (82). Дошао је са циљем да зароби Ненси Пелоси и док не каже “истину” не би је пустио, а у случају да каже “лаж”, сломио би јој кољена. Ово је дало повод да се присјетимо демонстраната који су у Капитол Хилу тражили Ненси 6.1.2021. године. Као саучесници су означени, иако без јасних доказа: Доналд Трамп, сва његова подршка, али и Илон Маск, нови господар америчке, али и српске агоре у последње вријеме. Умјесто да се јавно призна ниво радикализације појединаца и њихова идеолошка заслијепљеност, Џо Бајден је таргетирао МАГА покрет дајући им коначан повод да крену у рат против Демократа у свакој урбаној средини и Вашингтону. Тиме је јасно саопштио да није предсједник свих грађана и да у преломном тренутку није изабрао опцију стишавања тензија него коначног обрачуна са “отпадницима” од америчког начина живота. Тих “отпадника” је најмање 75 милиона са тенденцијом да тај број расте, што ће и показати ови избори.
Сценарио 1. Демократе контролишу оба дома Конгреса
Ова опција је најмање вјероватна. Оно што би пак у том случају учинили јесте кодификација прецедента “Роу против Вејда” који је од стране Врховног суда поништен овог прољећа. То значи потпуно осигуравање права на абортус на нивоу федерације. Оно што је кључно јесте да су Републиканци од периода обарања овог прецедента изгубили у просјеку 2 сенатора и 4 конгресмена. Поред абортуса, Демократе намјеравају да наставе широко финансирање рата у Украјини и доношење тзв. “PRO Act” закона за боље осигурање права грађана на организовање и дјеловање. Питате се зашто то нису учинили већ? Сенат, без кога ништа не може ступити на снагу, има механизам филибастера. Да би под филибастером прошао неки закон неопходна је већина од 60 сенатора, што очигледно Демократе нису имале.
Сценарио 2. Републиканци контролишу Представнички дом
Од 2010. је однос снага изгледао овако. Републиканци су двије године контролисали само Представнички дом и у том периоду су, наравно, оспоравали све законе које су долазили из Бијеле куће. Међутим, оно што се често практиковало јесу истраге и испитивања од стране одбора. Хилари Клинтон као државни секретар била је умијешана у “Бенгази скандал” те је самим тим била мета разноразних оптужби и истрага. Ни други чланови кабинета Барака Обаме нису поштеђени, као што нису ни Трампови 2019. године. “Debt ceiling” је један од главних проблема које Републиканци желе да учине још већим. Проширење могућности за посуђивање новца од стране владе у Вашингтону је поготово у постојећој кризи кључно, а Републиканци ће користити све механизме да спријече одобравање истог. МАГА Републиканци, којих ће бити више у овом сазиву Представничког дома, готово да уопште неће бити спремни на компромис, што значи да ни беспоговорна помоћ Украјини неће бити свршена ствар. Да подсјетим, овај сценарио је највјероватнији.
Сценарио 3. Републиканци контролишу оба дома Конгреса
Контрола Сената значи и контрола судске власти (бар у области именовања). Наиме, без већине у Сенату предсједник не може да именује нове судије на упражњена мјеста у Врховном суду. Најбољи примјер јесте већина која је контролисала Сенат за вријеме Барака Обаме. Године 2015. републикански Сенат није хтио да потврди четири кандидата за упражњена мјеста у Врховном суду и апелационим судовима. Када је дошао на власт Трамп, врло лако и брзо су попуњена мјеста. Такође, Републиканци би у Сенату могли да прошире заштиту “светог” другог амандмана и слободу ношења оружја у име њиховог највећег обожаватеља, младића са аутоматском пушком, Кајла Ритенхауса. Овај сценарио није фаворит, али га не треба одбацити.
¹ “Make Amerika great again” је већ етаблиран покрет унутар Републиканске странке, али и шире, а карактерише га свесрдна подршка Доналду Трампу.
² Џорџ Орвел: “ријеч фашизам сада нема никакво значење осим у оној мјери у којој означава “нешто што није пожељно””.
