Saturday, December 3, 2022
Politika Gledišta Апсолутизација националног наратива у Републици Српској

Апсолутизација националног наратива у Републици Српској

Од избора у Републици Српској и БиХ прошло је више од мјесец дана и, нажалост, тек сада се са сигурношћу може рећи да су се стишале политичке страсти које су кулминирале у изборној ноћи и цијелом колоплету догађаја након ње.

Није лако коментарисати све аспекте изборног процеса, лош резултат опозиције, питање крађе и друго, тиме ће се бавити странке у свом даљем раду. Мене овдје ипак занима други аспект приче који је првенствено идеолошки.

То је напросто чињеница да је у Републици Српској дошло до апсолутизације националног наратива и самим тим до програмског и идејног сужавања стремљења цијелог једног друштва. Отуд овај исјечак из емисије са Милом Ломпаром гдје он непогрешивим интелектуалним осјећајем за стварност запажа да у тој спрези појединца и заједнице која би требала да буде кружна у Републици Српској све мање постаје битно повратно дејство власти.

Наиме, ја не желим рећи да тога дејства нема, наравно да има и увијек је у некој мјери било. Моја теза је да то повратно дејство заједнице ка појединцу постаје све мање битно и суштински се изопштава из јавног говора у медијима, а нарочито у интелектуалној елити. То у коначници доводи до господарења крупних националних тема јавним простором и до свођења комплетне политичке агенде једног народа на узак број питања.

Као потврду тога издвојио бих један говор Жељке Цвијановић из изборне ноћи. Наиме, на новинарско питање како ће се понашати у новој улози члана Предсједништва она одговара да ће ефикасно користити право вета. Дакле ни једне једине ријечи о широком спектру политика које се на том нивоу воде (царинска, трговинска, спољна…), никаквог приједлога било чега. Просто најављивање стагнације. То ме подсјећа на бошњачки и грађанистички миље, који такође годинама нема никакву позитивну идеју и план.

Чини ми се да је томе допринио и један поприлично узак приступ национално орјентисаних интелектуалаца из Београда (част изузецима) питању Републике Српске. Не спорим да они имају најбоље намјере, али морам констатовати да су њихови погледи тематски сужени  и да измиче цјелина проблема. То се може разумјети и чињеницом да ти људи просто не живе у РС и на њу имају више поглед стратега него грађанина. Потпуно је иста призма кроз коју се из Бањалуке гледа на режим Александра Вучића, дакле стратегија, спољна политика и ништа више.

Поглед грађанина је много шири и много живљи. Његов садржај обухвата цјелину националне егзистенције на једном простору, а не њене спољне манифестације према политичком Сарајеву, Бриселу, Вашингтону или пак Москви. А та национална егзистенција почива и на питању правде и социјалног благостања која једну заједницу чине кохезивном и одрживом. То су садржаји који се не могу дефинисати негативно као што то може политички однос према Сарајеву. Напротив, за социјално благостање и друштвену правду је потребна идеја, визија, програм, све оно што на овим изборима, а и многим прије нисмо могли да видимо ради онога што сам раније у тексту назвао апсолутизацијом националног наратива.

Дакле, да би политика била истински национална она мора у друштву оживјети снагу за идеје, визије, развој, иновације. Иако смо ми мимо наше воље у системски дефанзивном положају, морамо да превазиђемо ту врсту скучености и несигурности коју он носи и да оживимо друштво кроз иницијативу и политички елан. Само тако се може створити добар друштвени амбијент, амбијент напретка и развоја. Не може партијска држава која и преко мјере мобилише осјећање страха у народу да формира позитиван амбијент.

Већ сада Република Српска залази у један домен ауторитарне власти гдје ће једна партија вршити исту 20 година. То је већ 20 година неприкривеног изопштавања из система свих људи који нису на тој политичкој линији. Требам ли подсјећати на Додикове говоре гдје је то недвосмислено потврђивао. Изостанак реакције друштва у виду оштријег политичког одговора и казне показује да је та ствар нормализована.

Такође, желим напоменути да ја немам ништа против јасне националне политике и чврстог одређивања према пријетњама. Напротив, потпуно је подржавам и то је темељ мога становишта. Али то није доста, политика се не своди само на то, зато сам против апсолутизације тих тема на политичкој агенди. Јер се тиме системски гуши прилика да постанемо боље, праведније, просперитетније друштво. Да би у нечему напредовали о томе морамо причати то мора бити на дневном реду и мора постојати могућност политичке казне везане за те теме. Дакле, не смије социјална правда и просперитет друштва да буде бенигна тема, која ће се успутно провлачити кроз дебате, трибине и сл. У њима мора постојати потенцијал за политичку казну да би се могле водити на прави начин. Нажалост све док теме националног типа буду апсолутна детерминанта односа према политици, све друго ће бити маргинализовано.

Бар је Република Српска друштво у коме постоји консензус око националног питања и која у том смислу изнутра може водити један релаксиранији политички живот нпр. од Србије. То би требао бити потенцијал за прављење здравог амбијента и напредак Српске по другим питањима. Нажалост, то није случај и зато сам се латио писања ових редова да покушам показати да уз дубоко утемељење у националној политици, традицији и чврстом националном ставу треба развити један систем који ће бити демократски, а не партијски, визионарски и храбар, а не дефанзиван и уплашен.

Видео: Мило Ломпар, извор: Нови Стандард

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Mladi bi u psihologe i lekare, a traže se trgovci i ugostitelji

U poslednjih nekoliko godina mladi pokazuju veliko interesovanje za upis na fakultete, ali pitanje je da li zaista imaju priliku da se zaposle...

Момирологија: Здрав систем вриједности, саткан од традиције, историје и културе нашег народа

Политика има много сличности са планинарењем. Постоји нагон који тјера ка врху и ствара утисак да, ако се нисте попели на највећи...

„Обадања“ у Републици Српској: Постоји ли алтернатива?

Инспирација за овај текста долази са конститутивне сједнице Народне скупштине Републике Српске. Најстарија посланица из реда Савеза независних социјалдемократа Наташа Радуловић показала...

Школа мишљења Латинке Перовић у одбрани химеричке Србије

Невладине организације нису само организације, оне су постале чврсте заједнице¹ људи који својом вирулентношћу контаминирају читаве народе. Тако онe стварају левитирајуће², химеричке...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?