Опијен сам идејом, можда је нећу најбоље описати или дефинисати али свакако да је она националног, људског па и религијског карактера. Нека буде да је то једна идеја, за коју не знам од када постоји. Чим не знам од када постоји, не вјерујем да ће нестати. Једном сам приликом у старом молитвенику који припада мом ђеду Гојку, а прије тога припадао његовом брату Драгомиру, ког је наслиједио од оца Микајила пронашао једну веома занимљиву и јаку реченицу: „Идеја је шира од васионе, продорнија од муње и бржа од свјетлости“. Урезала ми се у памћење, остала је у сјећању и води ме кроз мој живот, води ме кроз сваку невољу која ми се деси.
Живјети идеју
Моја идеја је јасна, а некада толико магловита да је не схватам, док се упорно водим њом и корачам ка тој коначној станици коју идеја спрема за мене. Уствари коначна станица не постоји, коначност код идеје не постоји јер је идеја бесконачна нема почетка ни краја. Због свега тога схватам да ја идеју морам да живим сваки дан, и живим је. Не најбоље, не како би требало, али на мени је да стичем знање, да радим на себи. Данас, у времену у коме живимо, материјалистичком и потрошачком, људи а посебно млади губе ту идеју, па су тако и од ње направили само још једну ставку која треба да нестане у материјалистичко-потрошачкој утопији.
Вјерујем да би био поборник идеје, бар онај прави поборник да јој мораш бити привржен, да ти идеја буде изнад свега. Па можда срљам, можда ударам главом о зид, можда ћу тек ударати главом о зид и трпити последице своје идеје. Међутим, потпуну слободу своје личности осјећам искључиво када сам предат идеји, а опет се осјећам утамничено јер је моја идеја утамничена. Можда је то права слобода, можда је тамница у којој је идеја заправо слобода?
Идеја = слобода
Да, слобода је име за идеју, идеја се заправо зове слобода. Не треба слободу поистовјетити само са националним питањем, него и са личним питањем.Ја сам своју слободу нашао, додуше у некаквој сети од које покушавам да правим риме, па тако ми некада иде јако добро, а некада веома лоше, али све је то слобода. Слободан сам да ми иде овако или онако, нисам ограничен, уцјењен или условљен да мора бити тако. Не постоји граница или линија до које идем, идем докле год ја желим.Када помињем границу или линију, сјетим се блаженопочившег митрополита Амфилофија, који у неком интервју на постављено питање у вези ДПС, питали су га да се учлани. На то је митрополит рекао ; „Слушај пријатељу мој. Мени је уска васиона, а ти би да ме смјестиш у мали ДПС. „ Невезано за ДПС, биће o њему говора у будућности.Замислите у колико смо сви ми ДПС-ова ушли и осјећамо задовољства, некакву сићу која нам се даје да би били у оквирима уцјењеног или условљеног. Због овога имам огромно дивљење за монаштво, посебно за личности попут митрополита Амфилохија.
Дан примирја или побједе?
За слободу су многи пали, ону националну али и ону личну. Па тако смо ове године обиљежили 104 године још једне слободе у низу. Наиме 11. 11. се прославља Дан примирја у Првом свјетском рату, на тај дан се сјећамо страдања, искушења, прогона, а ја као неко ко долази са западне стране Дрине рећи ћу и процеса, посебно оних за Младу Босну. Тако сјећамо се свега тога, али се сјећамо и побједе и слободе. Дан примирја нам носи и црну и бијелу тачку и таму и свијетло у тунелу. Са тачке таме – страдања до тачке свјетлости-слобода.
Данас смо некако успјели и ово питање да сведемо на нешто ситно, а то је упорна расправа на друштвеним мрежама да ли је Дан примирја или Дан побједе. На све то никако се не осврћемо ни на то примирје 11. 11. 1918. ни на побједу тог 11. 11. 1918., а најмање на слободу тог 11. 11. 1918. Масовна културна је одлучила да поједе и идеју, јер данас се сви осврћемо на ту једну ријеч док и жртву и побједу и слободу никако да поменемо. Ово је само један примјер, разним питањима попут овога се све површније приступа, ту ради некакв инат, који се представља као српски, прави се једна изолација, затварање у простор гдје сте сами. Из тог простора упорно се чује кукњава и жалба како нико не жели да чује и препозна исправност идеје.
Мислим да било каква права, српска, просрпска или национална прича нема пролаз јер се затвара, јер категорички све одбија и не жели да се отвара. Не желим да прихватим и никада то себи нећу допустити , да је она права прича и да је показатељ то што се противи свему. Није, јер тако се показује да вријеме, и сва ова искушења ломе идеју, надилазе је. Идеја је као што рекох бесконачна. Покушаћу да дам савјет, и себи и свима. Национално утемељење, идеју или било шта слично немојмо креирати на основу садржаја коме се плитко приступа, искористимо тај садржај видно националног или просрпског карактера као одскочну даску за стицање знања и утемељења. Како ви тако и ја!
Како нешто може да буде горко и слатко?
Изговара се јасно и кратко.
Има цијену, често високу и скупу.
Људе држи на окупу!
Она је звијезда, водиља живота, а опет је распеће и голгота.
Име је њено свуда, јаче је од свакога суда.
Слобода, Слобода …
