Saturday, December 3, 2022
Nauka Društvene Лева и десна Фукоова деца

Лева и десна Фукоова деца

Био је то догађај на нивоу пресудног историјског меча, својеврсни филозофски Фрејзер-Али 1971. године. Поређењу не одмаже ни случајност да се одиграо исте године. У препуној сали на Универзитету за технологију у Ајднховену, француски филозоф Мишел Фуко и амерички лингвиста Ноам Чомски укрстили су појмовне песнице у једном од највећих питања модернизма: постоји ли људска природа. Меч је био уједначен и благ све до тренутка кад се из чисте филозофије прешло на политичка питања друштвене моћи и сукоба.Моралистички настројен Чомски (Фрејзер), са срцем на правој страни али стопалима чврсто закованим у векове доминације западног просветитељства, задаје ударце Фукоу (Алију) великим речима попут “Истине” и “Правде”. Фуко, верујући погрешно да је још чист марксиста, страствено своди борбу за правду на борбу за моћ: не постоје опште вредности, велике речи немају никакво значење по себи, све је само однос моћи. Публици је већ тад било јасно да се ради о сукобу два суштински супротна и неускладива светоназора, која данас обично називамо модернизмом и постмодернизмом.Долазимо до преломног тренутка. Чомски тврди да пролетеријат, тада још важан термин, води класни рат из моралног убеђења, односно зарад испуњења социјалне правде. Фуко му чувено одговара: рат се води да би се победило, а не зато што је праведан. То је могао бити тај тако прижељкивани нокаут. Али година је 1971. и постмодернизам се тек стидљиво помаља, а меч се наизглед завршава, слично свом боксерском пандану, привременом и већ тад не у потпуности убедљивом победом Чомског. Педесет и једну годину касније, међутим, Алија многи сматрају највећим боксером свих времена, а ми живимо такозване ужасе постмодерне.

Почео као критика Запада

Шта пак постмодернизам у конкретној друштвеној стварности заправо значи је незахвално питање са различитим одговорима. Но, око две ствари се, чини се, сви слажу: настао је из радикалне сумње према објективности, науци и универзалности истине, док истовремено подразумева јак културни и историјски релативизам. У својим почецима, могао је деловати као добродошла критика хегемоног западног погледа на свет, заснованог на рационализму и просветитељству, али с временом и услед различитих околности прерастао је у чудовиште спрам којег његов модернистички претходник изгледа као пристојни и благонаклони пријатељ.Наиме, оног тренутка када је укинута чак и претпоставка универзалног сазнања и могућност постојања објективне перспективе, отворена су врата пакла. Политика идентитета настала у релативизму завршава у највулгарнијим облицима есенцијализма, јавља се култура поништавања (cancel culture) којој би и шпанска инквизиција позавидела, феномен “мањинарења” (стављање акцента на права мањина, што мањих и што опскурнијих, и претпостављање њихове аутоматске угрожености), и коначно, wоке култура (они који се сматрају “пробуђеним”, “освешћеним”, за разлику од масе која је успавана и несвесна) и њени такозвани борци за социјалну правду (Social Justice Warriors). Све ово се може назвати левим постмодернизмом.Амерички аутори Хелен Плакроуз и Џејмс Линдзи, који себе називају непријатељима постмодернизма, уочили су још једну његову важну карактеристику: по много чему, леви постмодернизам има структуру теорије завере. Претпоставка да “иза кулиса” друштва стоје моћне структуре и системи опресије (патријархат, расизам, класизам, и др.) из којих нема бега, и да се само они освешћени који су се тајним путевима некако пробудили налазе на привилегованој позицији истине (иако, додуше, према њима истина не постоји), по својој логици неодољиво личи на теорију завере.Речима Плакроуз и Линдзи, једина разлика између постмодернизма и традиционалних теорија завере лежи у његовом безличном карактеру, односно у томе што имамо заверу без конкретних завереника – све је у системима опресије, у језику, у културама. Зато и не чуди што се као наводна алтернатива оваквом левом постмодернизму појавио неоконзервативизам и такозвана alt-right (алтернативна десница) позиција, и сама уздуж и попреко саздана од теорија завере, додуше углавном са јасно дефинисаним непријатељима.

Ужасно у ужасима постмодернизма

Иако се, због мучења и прогањања коју woke култура с годинама све јаче врши у западном свету, та конзервативна десна позиција може учинити исправном и пожељном, ова два љута непријатеља имају много више заједничког него што се на први поглед чини. Наиме, и десна позиција уме да дели радикалну сумњу у науку, скепсу према институцијама, есенцијалистичко схватање субјективитета, а да друштвене неједнакости и сама своди на политику идентитета. Сукоб између њих не лежи у суштинским питањима, него у естетици и вредносним предзнацима, а у борби против чудовишта какав је постмодернизам његова десна конзервативна верзија неће много помоћи.Занимљиво је присетити се да су амерички борци за социјалну правду пребацивали Трампу и његовим присталицама одговорност за настанак такозваног доба пост-истине, заборавивши да су они ти који су се истине први одавно одрекли. Десни постмодернизам се и рађа као реакција на леви, усвојивши његове бројне претпоставке и стратегије, у прилично неуcпешним покушајима да га свргне са позиције хегемоније. И тако долазимо до суштине онога што је “ужасно” у ужасима постмодернизма: ако све може бити све, онда и све може да иде са свим, а ако не постоји универзална логика, онда су и контрадикције могуће, и вероватно пожељне.Ако је наука објективна када се леви постмодернисти расправљају са антиваксерским табором десног постмодернизма, то не значи да ће наука важити и онда када уђу у питање биолошког пола. Ако је пак људско право на одлучивање о питањима сопственог тела недодирљиво када антиваксерски табор треба да образложи свој став, оно престаје да важи уколико се примени на питање репродуктивних права.Истовремено, женска права морају бити универзална и непоништива јер су жене угњетавана мањина која се мора заштити, само је проблем што у табору левог постмодернизма већ неко време не успевају да се договоре шта је тачно “жена”, па онда имамо и ситуације где ће се у том питању делови левог и десног наћи на истој позицији, у борби против тог “новог левог”. Онда опет, то ново лево, које презире биологизам и свођење жене на орган, у сваком новом #metoo случају захтеваће бескомпромисно априорно поверење према жени, независно од доказа, везано само за чињеницу њеног биолошког пола. Сулудо и сумануто за испратити? Свакако, али то је и суштина ужаса постмодерне.Можда Фуко као велики антидогмата заиста није веровао у вођење рата зарад апстрактних вредности и моралне победе, али је, за разлику од свог вољеног пролетеријата, у овом рату на крају ипак победио и тиме наметнуо један читав нови вредносни систем. Иронија историје је међутим била невероватно сурова према њему: почело је са фундаменталним одбацивањем идеје социјалне правде и великих универзалних истина, а у свом најразвијенијем облику постало је ултимативна борба за социјалну правду, и то једну једину, онакву каквом је у датом тренутку дефинишу освешћени, са сталном претњом друштвеног остракизма за све оне који се усуде да доведу неку од догми у питање.Вредно и неопходно преиспитивање постојећих неједнакости унутар друштвених односа претворило се у своју сушту супротност, а револуција је овог пута појела своје очеве. Све против чега су се Фуко и други зачетници постмодернизма борили, њихова идеолошка деца су данас одвела до екстрема и преокренула наопачке. Уосталом, шта је Стаљин, кога је Фуко презирао, у поређењу са једном просечном освешћеном феминисткињом из Сједињених Држава – демократа и либерал меког срца! С друге стране, десни постмодернизам, ма колико се извештио последњих година и ма колико на емотивном и здраворазумском нивоу успева да искомуницира са народом, никада неће моћи да победи на том терену – постмодерна је, ипак, дете левице, па било оно и непланирано.

Ко је највећи губитник?

Кључно питање сада лежи у следећем: ко је овде заправо највећи губитник? Одговор је, као и све што долази из ере превазиђеног модернизма, наиван и досадан: “обичан” народ. Радничка класа односно некада такозвани пролетеријат. Данас, услед нових организација и поделе рада, као и доминације постмодернизама у културној сфери, никада више подељен, никада више зараћен, никада више одвојен. Без својих представника у стварности и у класном рату, а сада деценијама и без теорије која се тим феноменом уопште бави.Насупрот томе, на Западу само у једном ништа никада није ново: капитал може са свима. Може и са “традиционалном” породицом и са “савременом” породицом, може вероватно и без породице. Може са половима и родовима, са два или са 62 рода, са геј прајдовима или са забраном прајдова. Наравно, у складу са духом времена и историјско-културолошким контекстима, понекад му једно одговара више него друго или треће. И са левим и са десним постмодернизмом. И са левим и са десним империјализмом. Небитно је у шта се верује, јер се, за разлику од бокса, “победник” одувек зна, не мора да се прогласи јер није морао ни да уђе у ринг.Овакав закључак могућ је само из позиције модернизма. Његова вера у сазнатљивост света науком, у могућност долажења до објективне истине неког феномена, у разликовање нужног од случајног, логичног од емпиријског, такав модернизам, кроз историју арогантан, опресиван и пречесто погрешан, ипак остаје најбоље могуће оруђе које имамо за разумевање света и друштва. Између осталог, баш зато што и познаје разлику између исправног и погрешног. Треба га критиковати, унапређивати и мењати. Али на крају дана, он је једини који може да стане на црту лудилу постмодернизма: и левог, и десног. Па, да почнемо

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Mladi bi u psihologe i lekare, a traže se trgovci i ugostitelji

U poslednjih nekoliko godina mladi pokazuju veliko interesovanje za upis na fakultete, ali pitanje je da li zaista imaju priliku da se zaposle...

Момирологија: Здрав систем вриједности, саткан од традиције, историје и културе нашег народа

Политика има много сличности са планинарењем. Постоји нагон који тјера ка врху и ствара утисак да, ако се нисте попели на највећи...

„Обадања“ у Републици Српској: Постоји ли алтернатива?

Инспирација за овај текста долази са конститутивне сједнице Народне скупштине Републике Српске. Најстарија посланица из реда Савеза независних социјалдемократа Наташа Радуловић показала...

Школа мишљења Латинке Перовић у одбрани химеричке Србије

Невладине организације нису само организације, оне су постале чврсте заједнице¹ људи који својом вирулентношћу контаминирају читаве народе. Тако онe стварају левитирајуће², химеричке...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?