Monday, January 30, 2023
Kultura Dečko iz poslednje klupe: nagrada Nikoli Mijatoviću za najboljeg mladog glumca!

Dečko iz poslednje klupe: nagrada Nikoli Mijatoviću za najboljeg mladog glumca!

Održan je deseti po redu Festival proizvedenih predstava u Aleksincu u periodu od 22. do 27. novembra na kom je izvedeno 6 predstava, od kojih se 5 takmičilo za prestižne nagrade u raznim kategorijama.

Festival se održava od 1992. pa sve do 1995. godine, kada zbog političkih dešavanja u zemlji pauzira sa radom i od 2012. nastavlja da se održava uspešno sve do danas.

Na ovogodišnjem festivalu, nagrada “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca dodeljena je Nikoli Mijatoviću za ulogu Klaudia u predstavi “Dečko iz poslednje klupe“, Huana Majorge u režiji Tijane Vasić, Narodno pozorište “Toša Jovanović” iz Zrenjanina. Kako stručan žiri navodi “Nikola Mijatović je demonstrirao izuzetnu osetljivost za sve nijanse kompleksnog lika učenika Klaudia“.

Predstava je inspirisana činjenicom da današnjeg čoveka sve više zanima šta drugi rade „iza zatvorenih vrata“, a tome je doprinelo to što danas živimo u vremenu sve više prikazivanja rijaliti programa. Predstavu prati glavni lik dečak Klaudio, koji je odbačen od društva i dolazi iz disfunkcionalne porodice. On posmatra svet iz svoje poslednje klupe i želi da nedostatak svoje ljubavi pronađe u drugoj porodici. Često mašta da uđe u tuđe živote i kuće i bude deo nečije sreće. Kroz celu predstavu on to radi na intrigantne načine. Ovaj komad takođe govori o određenoj poziciji moći i odgovornosti, u ovom slučaju profesora, za kog se zaboravlja da osim obrazovne ima i vaspitnu funkciju.

Međutim, predstavu publika tumači na više načina, a o samoj predstavi i glavnom liku dečaku Klaudiu pričali smo sa mladim glumcem Nikolom Mijatovićem, dobitnikom prestižne nagrade.

– Predstava se bavi različitim stvarima. Recimo, ljudi iz Aleksinca su uvideli pitanje položaja srednje klase. Dakle šta je ona, kako nestaje, objašnjava kako ona ne postoji više nego je danas neko bogat, a neko siromašan. Drugo, neko priča priču o profesoru koji je neostvareni talenat i kog muče njegove ambicije, koji nije tu svojom voljom i koji je očekivao više od života, ali nije uspeo. On je profesor književnosti u srednjoj školi i to ga jako boli. Međutim, malog sebe vidi u Klaudiu i želi da ga oblikuje u svemu onome što on nije mogao da bude. I na kraju imamo Klaudievu priču usamljenog dečaka koji komunicira sve vreme sa publikom kao jedinim njegovim prijateljima. On želi da razgovara sa nekim, hoće da bude deo nečega, da negde pripada i tako da kad pričamo priču o usamljenosti dečaka, pričamo priču o propaloj ambiciji i o nestanku srednje klase – objašnjava Nikola.

Usamljenost kao društvena anomalija

Foto: Narodno pozorište “Toša Jovanović” Zrenjanin

– Dosta je izazovno podstaći publiku da se saoseti sa likom, jer Klaudio može da upadne u zamku negativca i način na koji ga pravdam i predstavljam je samoća – kaže Nikola.

Klaudio je jedan ostavljeni usamljeni dečak koji nema nigde nikoga i njegove životne okolnosti su jako nesrećne i dovele su ga do usamljenosti.

– On je apsolutno odbačen u svojoj generaciji i ne zanimaju ga stvari koje zanimaju njegove vršnjake, ne zanima ga sport, ne zanima ga druženje, nekako je starmali, jer mu je to nametnuto od života. Nema drugare i uglavnom je sam i morao je da nađe nešto što će ga zanimati i što će mu okupirati vreme, a to je pisanje – ističe Nikola.

Veoma je teško pravdati njegove postupke jer su otvoreno loši prema ljudima koji su tu za njega.

– Ja imam mnogo razumevanja za njegovu samoću i usamljenost, za sve ono što mu se desilo u životu. Jedino kako mogu da se saosetim sa njim i da ga približim publici i da ih podstaknem da vide da je on usamljen, tako je što on u njima kroz razgovor traži prijatelje. Celu predstavu razgovaram sa publikom i podstičem njih da budu deo priče, a to činim tako što hoću nekome nešto da kažem jer sam usamljen, a ne zato što sam zao i želim nekome loše, već tražim prijatelje – objašnjava Nikola.

Pisanje kao izlaz iz stvarnosti

Foto: aleksinac.net

Cela predstava kreće od njegovog pisanja, jer je veoma talentovan, a njegov profesor to i primećuje. On kroz školsku temu „Šta sam radio za vikend” pokušava da se otvori nekome, da priča sa nekim i njegov profesor je oduševljen tim talentom koji vidi i oni stupaju u neki prisniji odnos.

– Klaudio je sociopata, mnogo on tu razume gde su ljudske mane, gde su greške, gde su ljudi ranjivi i lepo vlada time i to je jako inteligentno za dečaka njegovih godina. Međutim, razumevanje za to leži u njegovoj usamljenosti, a neko kome se on otvara je taj papir koji sluša šta on vidi. Dakle, on ima veliki talenat da primećuje ljude i šta oni rade. Sitan vez pravi oko njih, kako bi izvukao što više informacija od njih, da se ne bi osetio usamljeno – kaže Nikola.

Klaudio je dosta zahtevan lik i stapanje sa tinejdžerom nije bio veliki problem.

– Mislim da zapravo nisam izašao još iz tinejdžerskog doba i nije mi bilo teško da igram lik Klaudia. Dosta je on jak lik i ja ga mnogo volim. Bilo je veoma teško u tom procesu predstave uhvatiti ga i pronaći ga. Probao sam dosta stvari i na dosta načina sam ga tražio dok nisam uhvatio neku njegovu crtu i psihologiju koja meni odgovara. Nije mi bilo zahtevno igrati ga, potrebno je dosta koncentracije, ali ja ga volim i osećam se svaki put lepo kad ga igram – objašnjava Nikola.

Trud i upornost su uvek bili recept za uspeh.

– Drago mi je što se taj rad vidi, što smo pozvani na taj festival i što je to vreme koje smo uložili u tu predstavu svima značilo i da se ljudima dopalo. Pravimo to da bi ljudi uživali i drago mi je što je publika koja je gledala učitavala predstavu i likove i veoma mi je drago što sam bio deo tog festivala i što sam dobio svoju prvu profesionalnu nagradu u ovoj ulozi i na ovom festivalu – ističe Nikola.

O uspehu ove predstave govori i činjenica da je još jedna nagrada za najboljeg glumca dodeljena Danijelu Kovačeviću za ulogu Hermana, odnosno čuvenog profesora iz ove predstave. Žiri je naveo da „Gradeći ulogu profesora Hermana, Danijel Kovačević je vešto uspeo da izbegne zamke neodoljivog stereotipa koji nameću uloge moćnih i autoritativnih likova.“

Zrenjaninsko narodno pozorište „Toša Jovanović“ i te kako ima razloga da se ponosi ovom predstavom i glumcima. Ukoliko vas put nanese u Zrenjanin, a topla preporuka je da odete i uživate u lepoti grada i predstavi, čije izvedbe možete pratiti na sledećem linku https://www.tosajovanovic.org.rs/repertoar-pozorista/

Foto: Narodno pozorište “Toša Jovanović” Zrenjanin

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Траг у бескрају

Желим одавно написати један текст као аларм друговима и другарицама о остављању нашег трага у бескрају времена. Мислим да већина нас није...

9. јануар: минимум опстанка и илузије са друге стране

Након проглашења независности Словеније и Хрватске, муслимански и хрватски посланици, односно посланици СДА и ХДЗ у Скупштини СР Босне и Херцеговине заступали...

Na koji ćeš faks: Studije u Sloveniji

Da li želite da studirate u inostranstvu i dostignete internacionalni način razmišljanja? Razmišljali ste o studijama u Sloveniji i želeli da dobijete...

Усамљеност полутанке (14+)

Русија је четири века ишла на Исток и још четири века на Запад. Ни на једној страни није пустила корење. А оба...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?