Невладине организације нису само организације, оне су постале чврсте заједнице¹ људи који својом вирулентношћу контаминирају читаве народе. Тако онe стварају левитирајуће², химеричке нације и доводе до распада “противничких” цивилизација.
Антагонизми у Србији, који су систематски наглашавани још од Косовског боја, преко Српске револуције (1804-1835), па све до Александра Ранковића, либерала, Слободана Милошевића, Ивана Стамболића, Зорана Ђинђића и других, представљају изврсну подлогу за културни и идеолошки рат који постаје све интензивнији и свеобухватнији. Међу перјаницама историјског самопрезира јесте личност о којој ћемо се подробније бавити у наредним рецима.
Најновији подухват дневника “Данас” не може, а да не изазове реакцију било које од силних нам Србија. Наиме, читаоци свих крајева до којих ова новина дође, моћи ће понедјељком да прочитају један разлог више зашто су Срби “заостао” народ, зашто је свако противљење атлантизму “погубно“, зашто “нешто већ више од два вијека не ваља” у нашем друштву, те коначно, зашто је неопходно да се Србија одрекне “терета” Косова и Метохије и уведе санкције Русији. То фактички значи да ће одговоре Латинке Перовић на ова питања моћи да прочита и мој први комшија из Волара, поприлично забаченог приједорског села, који старом рагом иде до прве трговине да купи новине. Међутим, сумњам да ће, и да прочита памфлете из “Доминантне и нежељене елите“, промијенити мишљење о прошлости у којој је учествовао или о садашњости коју воли и цијени више од живота. Но постоје квазиелите урбаних средина којима је испод части да вјерују чињеницама, да се осјећају припадницима свог народа, па се онда радо претплаћују на часопис који нуди непресушну инспирацију за стварање само већег раздора међу народом, не би ли напокон од Срба била створена нека НВО нација по угледу на Западноукрајинску.
Поштовани читаоче, неизмјерно је тешко направити кратак увод у критику једног галиматијаса идеја у којем се преплићу интерес и жеља за компрадорством. Зато ти се извињавам што ћу морати да још мало продужим и објасним овај крволочни расцјеп, културни и идеолошки, по коме је Србија нашироко позната.
Са презиром гледам на идеју Прве и Друге Србије. Обје су створене дивљом приватизацијом и почивају на окорјелом капитализму. Новац је главни разлог зашто у Србији не постоји кључни друштвени консензус као што је остварен, нпр, у Русији. Оно што је покушавано кроз историју, остварено је у коначници сада, када је Србија, a priori подијељена држава. Прво што страни комесари уоче у Србији јесте сам циљ њиховог доласка – подијељеност на херметички затворене идеолошко-културне групе људи. Те групе користе ексклузивитет да се поистивјећују са цјелокупним народом, па се са таквим легитимитетом неријетко хватају у коштац са одређивањам “правих” злочина, оних са којима се не смијемо мирити те које смијемо да памтимо, а које не.
Обје Србије су међусобно искључиве и представљају антитезу једна другој.
Ако Радомир Константиновић³ дефинише Другу Србију као ону која “почиње тамо гдје престаје злочин“, онда логичким закључивањем долазим до сазнања да је Прва Србија, Србија која почиње од злочина. Ријеч “злочин” је у овом контексту потпуно другог значења од општеприхваћеног. “Злочин” Друге Србије јесте само “злочин који је починила Србија”, али не и злочин којег су починили други народи.
Онда, ако је Друга Србија, Србија Латинке Перовић, онда је Прва Србија Боканова. Међутим, метафизика на којој се заснива само конституисање ових Србија јесте неизљечива противречност личног интереса и општег, далекосежног, добра.
Дуго кретање између доминантне и нежељене елите
Јукстапозиција двије књиге о нашој историји, о повијести нашег постојања, личностима које су га креирале и идејама аутора о линији повезивања сваког од круцијалних догађаја важних за националну структуру и биће, представља својеврстан шок за читаоце. Они, и даље неопредељени Срби, потом улазе у посљедњу фазу бивања слободним припадником једног народа.
Када прочитате монументално дјело Милорада Екмечића “Дуго кретање између клања и орања“, историчара који је поставио темеље Републике Српске, разумио геополитичка кретања и поменуто дјело завршио поруком да “будућност гледамо кроз таму“, те био један од идејних твораца “Надреалиста“, а потом прочитате “Доминантну и нежељену елиту” Латинке Перовић, једино што, поред изразитог ревизионизма осјетите, јесте, идеолошка острашћеност. Када код историчара посустане савладавање идеолошких набоја и унутрашњих идејних напетости онда они извршавају интелектуално самоубиство. Баш због тога Латинку Перовић и њене опсежне књиге и идеолошка разматрања не треба слијепо тумачити у историјском контексту. Она засигурно неће бити неко чији ће се артефакти користити у будућности за сагледавање реалне историјске слике Срба, распада Југославије и свих превирања на простору Балкана. Они ће, као и сада, служити за идеолошку подлогу оних који сматрају да постоје двије Србије, и они који од те двије бирају Другу. Међутим, не бих желио да помислите да је Прва од те двије темељена на поменутом Екмечићу. Свакако да не. Екмечић је, користећи се француском методом сагледавања историјских чињеница, обезбједио идеолошку неутралност са искреном дозом патриотизма.
Латинка Перовић је изградила улогу идеолога и “тумача тежњи грађанске Србије“. Грађанисти, углавном београдска и новосадска елита, свој модернизам манифестују кроз беспоговорно заговарање евроатлантизма и суочавања са “злочинима“, и то свим, чак и код сукоба у којима Срби нису ни учествовали. Једини кривац је идеја “Велике Србије“, о којој, бар у посљедњем рату, није било ни ријечи.
Књига, чија се поглавља растурају заједно са “Данасом”, је конципирана тако што и у овом случају имате двије стране једне државе и једног народа. Страна која се таргетира и која је “доминантна” јесте она чији је репрезент Добрица Ћосић. Ту страну Перовићева таргетира кроз дванаест апостола “модерне” Србије: Марка Никезића, Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Ивана Ђурића, Новака Прибићевића, Слободана Инића, Ивана Стамболића, Олгу Поповић-Обрадовић, Симу Ћирковића, Зорана Ђинђића, Богдана Богдановића и Радомира Константиновића. Несумњиво, сви побројани “апостоли модернизма” су интелектуалци који су се борили за једну идеју анационализма или “југословенства”. Она је сматрала да су они својеврсни архетип Југословена, док је са друге стране здушно заговарала идеју како су Срби и Србија неспособни да живе у заједници равноправних народа јер их је увијек изнутра изједала та великосрпска идеја. Тако сматра да је смјена Ранковића на Брионском пленуму заправо била почетак борбе против “србизирања” Југославије и доминације Србије. Међутим, о смјени Ранковића кроз измонтирани процес, свједочи и припадник Раселовог трибунала Владимир Дедијер. Дедијер је у једном интервјуу истакао како су “Ранковић и Гошњак били највернији пси на Титовом ланцу” и како је због противљења широј федерализацији државе био смијењен. Према Перовићевој, сви државници и политички актери који су положај Србије и права Срба кроз историју стављали по страни истичући своје личне способности да би се додворили центрима моћи, су они “модерни Срби“, свјесни “стварности“.
Добрица Ћосић у књизи није само онај краткотрајни предсједник Југославије, него је Ћосић Србија коју персонификује Прерово, Радикали, Катићи, Милошевић, Косово и Метохија, патња, страдање, и на крају живот. Све то чини у мањој или већој мјери Србију. Латинка Перовић пак цијело стваралаштво Ћосића означава као “лаж и фикцију“, па додаје да је он “хроничар дуге српске историјске кризе засноване на догматском приоритету: јединственом државном рјешењу за српски народ“.
Ако Добрица Ћосић у својим дјелима није жестоко критиковао онтологију српског села и Србије, оне радикaлске, либералне, ратне, онда просто не знам ко је. Ако се сјетите одломка из “Корена” који описује Бадње вече и Божић, онда вам је јасна директна критика српске породице и друштва уопште, наше политике и менталитета. У циљу што веће денунцијације српског писца, она га је смјестила у “сиву зону српске политике“, а са њим и ову горе набројану групу ентитета који чине Србију Србијом, хтјели ми то или не.
“Европа је башта. Остали свијет је џунгла”
Реченицу коју је прије неколико седмица изговорио Жозеп Борељ, високи представник за спољну политику Европске уније, већ деценијама у својим дјелима баштини Латинка Перовић. Само, оно што Перовићеву разликује од Бореља јесте то што она сматра да Србија никада није била дио те Европе нити ће са оваквим ставом и менталитетом икад постати.
Сматрајући да су се српске масе кроз историју окупљале око само једног циља: “стварање велике државе у којој ће живјети српски народ засноване на ретроградним и анахроним идејама деветнаестог вијека“, ствара мишљење да је Србија увијек била реметилачки фактор. Према њеном писању, за разбијање Југославије је искључиво крив великосрпски национализам, за све злочине на подручју Југославије, па и за “Олују”, “Бљесак”… али и данас представља изразиту опасност за мир на Балкану. Хрватску је у Европу увела војно-редарствена операција из 1995. године, и то Латинка оправдава борбом за мелтинг пот Европу. Нема тог злочина почињеног над Србима којег ће српска историчарка признати. Она тражи узроке, тражи дубину леденог бријега, и у њима проналази “српску луду главу“, “заосталост” и “ретроградност“. Нико други није крив до нас самих.
Ауторка књиге коју је издала 2015. године, сматра да је проблем што се Србија средином осамдесетих покушала вратити себи и уважавати своје националне интересе онако како су од 1918. чинили Хрвати и Словенци. То ју је довело до тога да суштински граничи са Европом.
Милорад Екмечић узвраћа ударац и то самим својим постојањем, без да ишта каже или напише. Француску историјску традицију је уткао у своје књиге који су један од најважнијих инструмената за сазнавање чињеница из прошлости. Његов печат је печат чија тинта мирише на земљу коју су Срби готово увијек у повијести бранили, на крв наших ратника, на страдање, на борбу. Перовићева чак свој печат и нема. Подсећа нас Екмечић да је Његош по библиотекама тражио књиге Демостена и Цицерона, а Јован Скерлић био заљубљен у француску традицију, културу, политику и књижевност. Није тешко сазнати да су сви водећи српски интелектуалци, укључујући Вука Караџића и Доситеја Обрадовића били бечки ученици. Све то негира Перовићева због нашег односа са Русијом.
Да би Србија ушла у Европу, историчарка нуди једноставан рецепт. Српски народ треба да призна све грешке које је починио у свим потенцијално сепаратистичким дијеловима Србије, у Војводини, Санџаку, и коначно, на Косову и Метохији. Тај терет мита, без кога би Србија и коначно постала држава једне химеричке нације, скинуо би деветнаестовијековни ламент над Србијом.
Латинка Перовић – кетман на каквог смо навикли
У свом дјелу “Заробљени ум” Чеслав Милош је писао о Стаљину и кетманима, свјесним издајницима, људима који формално прихватају другу вјеру или идеологију, али у души остају оно што су били, превртљиви и прилагодљиви.
Када узмемо у руке дјела попут “Култура у социјализму” или “Савез комуниста у новим условима” видимо дијаметрално супротна стајалишта Перовићеве о категоријама као што су комунизам, револуција, бољшевизам итд. У “Доминантим и нежељеним елитама” све набројане појмове користи пежоративно и искривљено, али свакако у супротности од начина како их је описивала у својим ранијим дјелима, када се трудила да прикупи моћ у Савезу комуниста Србије.
Модернизацију ауторка описује као капитализам и либерализам, готово их поистовјећује. А модернизација, узрочно-посљедично, према њој, јесте и европеизам. А Србија то никада неће постићи због “окова” своје “доминантне елите“: Светозар Марковић-Добрица Ћосић-Слободан Милошевић. Србија је ту изабрала колективизам умјесто индивидуализма, бољшевизам умјесто либерализма, народно јединство и Русију умјесто америчког химеричког модела. Тако је наш народ заостао и неповратно одабрао пропаст.
У својим “нежељеним елитама” она не проналази ништа лоше, па брани и Ђинђићево увођење вjеронауке у школе и сарадње са Српском православном црквом кроз духовну неопходност и тактику.
Много противрјечности карактерише ово дјело, од слободног дефинисања модернизма и модернизације, до коришћења теорија елите Гаетана Моске и Вилфреда Парета, који су сматрали да је највећа опасност за елиту еманципација радничке класе и народа уопште .
Упоредо са овим памфлетима који се дијеле уз “Данас”, и Мило Ломпар, историчар књижевности, је на овогодишњем сајму књига у Београду дијелио књигу “Успон колонијалне свести: лажна историографија Латинке Перовић“, а прије њега је, 2016. године, опсежну критику Перовићеве монографије написала и Мира Богдановић, српски социолог из Хрватске у књизи “Елитистички пасијанс – повијесни ревизионизам Латинке Перовић“.
О “немислицама, недомислицама, двосмислицама и бесмислицама” Латинка Перовић свакодневно пише и прича, поткопавајући своју прошлост, али не и грандиозниу прошлост свог народа. Иако су потпуне супротности, омражена ми Прва и Друга Србија се у даљини састају са поменутим бесмислицама, међусобно се поништавају, а са таквим идејама нестаје и идеја “нове нормалности“, апсурдне синтагме која упућује на пут којим је Србија нажалост већ одавно кренула.
¹ Заједница је облик удруживања људи унутар неког простора, који се окупљају око заједничких вриједности, потреба, интереса, проблема, развијајући осјећање припадности и идентификације са колективом и предузимајући организоване акције за задовољавање личних и заједничких потреба.
² Нација за коју се слажемо да постоји, али нисмо сигурни колико још дуго. Нација као капиталистички пројекат компрадорских елита. (С.Р)
³ Аутор књиге “Филозофија паланке“, својеврсни манифест Друге Србије.
Литература:
Богдановић, М. (2016). Елитистички пасијанс. Повијесни ревизионизам Латинке Перовић. О немислицама, недомислицама, двомислицама и бесмислицама. Београд: MostArt.
Екмечић, М. (2019). Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492-1992). Београд: Evro Book.
Перовић, Л. (2015). Доминантна и нежељена елита – Белешке о интелектуалној и политичкој елити у Србији (XX – XXI век). Београд: Dan Graf.
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/ideoloska-ostrascenost-latinke-perovic.html?alphabet=l
