Инспирација за овај текста долази са конститутивне сједнице Народне скупштине Републике Српске. Најстарија посланица из реда Савеза независних социјалдемократа Наташа Радуловић показала је чврсту руку у вођењу сједнице, али и завидан ниво бахатог понашања према опозиционим посланицима. Низак ниво политичке културе или можда њен изостанак нису страни политичарима у Републици Српској, наравно да сваки парламент има ситуације које излазе из оквира правилника.
Како живимо у времену друштвених мрежа, овакви моменти постају све популарнији, а ова конститутивна сједница Народне скупштине Републике Српске и сада већ чувенo „Ало момак“ , „Дуелисање“ , „После ћемо да се бијемо“ и оно главно „Не обадај се“ постају хит на друштвеним мрежама.Добијају вјероватно већи значај него што им припада. Не желим рећи да је небитно, али свакако да на мјесту предсједавајућег, па и ако је то конститутивна сједница није мјесто некоме ко нема основну културу понашања према неистомишљенику, наравно да ће власт увијек опструирати опозицију, али заиста ниво понашања треба да постоји. Ако ништа, бар због амбасадора Руске Федерације и Републике Србије и предсједника Народне скупштине Републике Србије који су били гости на тој сједници.
У Републици Српској, али и региону политика је створила повлашћену елиту. Једну групу људи који су у политику ушли због личне користи, да се богате, зарађују пар пута више од просјечног грађанина. Ово није нешто што је непознато људима. Сви који прелазе очима ове редове, врло добро то знају. Само по себи ово је проблем, али је по мом суду још већи проблем када такве пустите да се истакну још више и да привуку пажњу, зато је поражавајуће да један храм демократије (а то јесте парламент) доведете у ситуацију да неко без основне дозе политичке културе, или културе уопште руководи једним таквим тијелом.
Изборна и постизборна „обадања“
Мој фокус на „обадања“ неће бити усмјерен само на НСРС, него и на протекле изборе. Република Српска је до сада имала једне од најзанимљивијих избора. Оптужбе за изборну крађу нисмо чули први пут, било је тога у историји Републике Српске више пута. Међутим побједа Милорада Додика у трци за предсједника је подигла велику прашину против кандидаткиње из опозиционе Партије демократског прогреса Јелене Тривић. Скоро два мјесеца после избора опозиција не признаје резултате, макар већи дио опозиције. У изборној ноћи смо резултате за предједника РС могли да чујемо из штабова СНСД-а и ПДП-а, нешто и из штаба СДС-а. Главни снадбјевач изборних резултата ЦИК цијелу ноћ није имала резултате за предсједника РС. Како је ово могуће ? Не чуди ово превише, често се у Босни и Херцеговини дешава да један орган не ради како треба. У скорије вријеме смо имали отварање предмета Тужилаштва БиХ за случај „лова“ на Сарајлије у рату деведесетих. Снимљен је филм „Сарајево сафари“ у коме са положаја ВРС око Сарајева долазе богати странци да лове људе у Сарајеву. Е сада, сам филм нема конкретне доказе, па ме занима како је Тужилаштво отворило предмет ? Због оваквих момената у БиХ, ЦИК без езултата ме не чуди.
ЦИК-ово ћутање у изборној ноћи отвара један другачији поглед.Тако се запажа и да је Александар Вучић имао један пасиван однос према Додику. Разумијем његово не мјешање у изборе, бар званично. Међутим замјера му се то да га је и Орбан престигао са честитком. Ако се кренуло у рушење Додика, онда су ови резултати показали утицај Русије, јер је Милорад Додик, присјетимо се једини ишао у Москву код Путина на састанак у јеку сукоба у Украјини. Е сада, да ли је Русија јача од Запада, има ли Русија утицај у БиХ ? Да ли је Додик руски играч ? Ако је Додик руски играч, а промјена униполарног свијета у корист силе на истоку, може да значи и промјену тренутног стања српског ентитета. Са друге стране ову ситуацију можемо сагледати тако да и Путину треба састанак са једним европским лидером (када кажем европским мислим на лидера државе са тла Европе). Из овог угла посјета је на обострано задовољство, јер се Милорад Додик нашао у изборној кампањи.
Да се вратим на саме изборе, завршени су тако како су завршени. СНСД је побједио на свим нивоима, за мејсто српског члана Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић је однијела побједу над СДС-овим и опозиционим кандидатом Мирком Шаровићем, и то са око 100.000 гласова разлике. У парламентима СНСД је узео већину са својим коалиционим партнерима. Додик је Јелену Тривић добио са око 30.000 гласова разлике, што је у односу на Цвијановићеву заиста мала разлика. Да ли ово значи да долази полако до засићења код народа, што се тиче Милорада Додика ? Ја бих рекао да да, ове изборе је добио СНСД, а Додик је оне за предсједника добио на мишиће. Не мислим да је било велике крађе како каже опозиција, не мислим да би Додик изгубио ако је његова странка побједила на свим нивоима, али свакако да Додиков рејтинг пада, долази до презасићења. У последњем мандату и предсједник Владе и Републике били су практично невидљиви. Додик је био видљивији од свих осталих.Вјероватно ће сада бити исто тако.Функције губе на значају а личности попут њега имају главну улогу, и главни су креатори политика. Овакав однос предсједника, премијера или члана предсједништва, па и доманинација владајуће партије Републику Српску уводи у ауторитаризам.
Опозиција је доживјела пораз.Коалиција између ПДП-а и СДС-а као да није функционисала. У штабу СДС-а се пратио Шаровић, у ПДП-у Тривићева, а координација ове двије странке у изборној ноћи је била невидљива(по мом запажању). У штабу СДС-а признали су пораз Мирка Шаровића, који је свима био очигледан. Док су у штабу ПДП-а на неких шездесетак посто обрађених гласова прогласили побједу Јелене Тривић, изашли на улицеи славили.Један од водећих политичара из ПДП-а Драшко Станивуковић је био мало пасивинији. Ево сада већ два мјесеца после избора букти сукоб између некада највећих сабораца, Јелене и Драшка. Јелена је до јуче била у трци за предјседника РС, а сада после избора чини се да је у трци за предсједника ПДП-а. Трка се са Драшком Станивуковићем, па је тако на његов рачун осула жестоку паљбу. Недавно је Станивуковић заједно са Додиком отворио мост, сликао се и све оно што прати протокол. Међутим, у моменту у коме опозиција не признаје резултате избора овакав потез јасно нарушава њихову слогу. Ова трка Јелене и Драшка добија нову димензију, у томе свему он је означен као Додиков играч, кривац за пораз и слично. Јелена Тривић чак наводи и то да релација Додик-Станивуковић траје одавно.
Закључак би био да је опозиција никада слабија. ПДП се у једном моменту наметнуо као лидер опозиције, и ако је СДС ипак најјача опозициона странка (број мјеста у парламенту то говори). Међутим највећи побједник у опозиционом поразу је Небојша Вукановић који је са својим новоформираним покретом „За правду и ред“ освојио око 5% на изборима и четири посланичка мјеста. Ко је онда највећи губитник ? У ПДП су велике осцилације око тога ко ће бити први човјек те странке, док је у СДС цијело руководство поднијело оставку, за в.д. предсједника изабран је господин Милан Миличевић.Ова странка и ако је прати тренд опадања, показала је озбиљност, континутитет постојања и одговорност. Па се поставља питање, може ли Српска демократска странка бити алтернатива, може ли на чело онога што је стварала?
„Они као хоће, ми као не дамо“
Оно што у овом тренутку оптерећује Републику Српску јесте апсолутизација националног наратива. Колега са ФПН-а, Михаило Братић је у свом тексту „Апсолутизација националног наратива у Републици Српској“ истакао један детаљ из изборне ноћи. Жељка Цвијановић је изјавила, да ће ефективно користити право вета у Сарајеву. Прије свега против употребе вета нико у Републици Српској нема ништа против, то је право и сигурност српског народа.
Није проблем у употреби вета, проблем је у недостацима. Републици Српској, канадидатима а посебно Жељки Цвијановић недостаје моменат социјалне и економске природе. У овом тренутку посебно, али и годинама уназад српском ентитету недостају економски програми, предлози па ако могу да кажем и жеље. Цијела једна Република се свела на ону реченицу „Они као хоће, ми као не дамо“. Како колега запажа, дошло је до апсолутизације националног наратива. За мене је ово поражавајуће, баш зато што Република Српска има консензус око битних националних питања.Вријеме показује да се иза националног наратива вјешто крије једна повлаштена елита, која се све више богати на рачун грађана. Злонамјерна експлоатација националног набоја и емоција је већ двадесет година на власти учврстила СНСД, а ово даје јасне назнаке да Република Српскатоне у један облик ауторитаризма.
Постоји ли алтернатива?
Републици Српској су потребне промјене, међутим са оваквом опозицијом алтернатива може бити само пуста жеља. Посебно ако у обзир узмемо ПДП који не може мирно да преживи избор новог предсједника. Такође, велике несугласице, неспоразуми и отворено вријеђање и сукоби у опозицији доприносе управо тврдњи да алтернативе нема. Из опозиционих редова можемо поменути и Вукановића, који је један од најрадникалнијих опозиционара. Има јасан антирежимски став, међутим сматрам да политичка култура коју он посједује не може мобилисати већи број гласача, али свакако да је последњи резултат добар. Странка која може носити промјену, по мени је СДС. Мислим да боља кадровска рјешења у странци, па ако је потребно да кажем и јачи лидер могу направити јаког ривала СНСД-у и Милораду Додику. Просто речено, толико година колико постоји, толико побједа и пораза нису уништиле странку, задржала је континутитет упркос свему. По свему судећи, странка др Рашковића и др Караџића очекује нове изборе за предсједника и руководство. Алтернатива за Републику Српску јесте управо моменат у коме ће уз национални наратив заједно стајати и онај еконосмке и социјалне природе.
