Политика има много сличности са планинарењем. Постоји нагон који тјера ка врху и ствара утисак да, ако се нисте попели на највећи вис, нисте урадили ништа. Али шта вас чека када се то оствари? На врху сте сами, хладно је, вјетрови хоће да вас одувају. Врло оштроумни и сликовит цитат који смо као портал објавили пре више од годину дана нас је недавно, захваљујући алгоритмима, спојио са админима Инстаграм странице која баштини успомену на лик и дело Момира Булатовића. Најмање што смо могли да урадимо као захвалност на енормном броју лајкова које смо добили на објавама, захваљујући популарности ове странице, је да у Момировом духу заједништва, као читава редакција учествујемо у овом интервјуу. Пред читаоцима нашег портала је први, надамо се не и последњи, редакцијски интервју са админом Момирологије
Како је настала идеја за креирање инстаграм странице Момирологија?
Идеја је настала потпуно спонтано. Наиме, након вијести о смрти Момира Булатовића пао сам у дубоко размишљање о њему као политичкој личности и човјеку који је веома аутентичан и специфичан на самој политичкој сцени, али и као индивидуа у друштву. Управо из тог, а и одређеног броја других разлога, осјетио сам потребу стварања пројекта који би на дуже стазе чувао успомену на Момира Булатовића, а уједно и подсјећао ко је заиста био тај човјек и колика је заправо била његова вриједност, прије свега у људском, па и политичком смислу.
Одакле долази инспирација за објаве с обзиром на то да се ради о једној познатој личности?
Инспирације не фали када је у питању оваква личност. Човјек који је имао један веома комплексан живот, пун успона и падова, посебно у свом приватном, а онда и политичком животу. Одређене текстове који за тематику имају критичке ставове, или освртање на специфичну ситуацију из његовог политичког живота сам пишем, док остатак објава које садрже разне анегдоте, формалне догађаје црпим из приватне архиве уског круга људи који су чинили важан дио Момировог живота.
Који је циљ странице и које идеје све промовише?
Основни циљеви странице су дефинисани на самом старту, а успјешно се и остварују. Дакле, очување успомене на Момира Булатовића као веома важне фигуре у црногорском, па и у пост-југословенском друштву, као и приказивање одређене стране приватног живота кроз објаве различитог типа, коју многи нијесу имали прилику да упознају. Има ту и неких циљева из прикрајка, за које је потребно вријеме и стрпљење, као и подршка пратилаца. Основна идеја која се промовише на овој страници је здрав систем вриједности, саткан од традиције, историје и културе нашег народа, а сматрам да је управо Момир најбоља парадигма те идеје.
Колико је времена било потребно да страница постигне популарност код инстаграм корисника?
Па, чим се одлучите да правите страницу с оваквом тематиком, пратиоци вам нијесу примарна ствар. Наравно, јако је добро ако их имате у великом броју, али је много битније како изнети то што је сама концепција странице. Основана је у априлу 2020. године, а уочи изборне еуфорије која је протекла у знаку лика и дјела Момира Булатовића, на један латентан начин. У том периоду, јул на август, страница биљежи енорман раст заинтересованости људи. Самим тим, људи шаљу одређене фото-материјале на којима су углавном или сам Момир или симболичне фотографије СНП-а на којима је Момир у првом плану. Након тога долази до убрзане тенденције раста пратилаца, коју прати натпросјечна активност истих, с чиме се може ријетко која страница похвалити.
Која врста објаве најбоље пролази (који цитати) и шта мислите зашто?
Добро пролазе објаве које су ријеткост на интернету, као једној имформационој бази података, гдје буквално можете све пронаћи. Такође, текстови које сам пар пута написао наишли су на веома позитивне интеракције од стране пратилаца. Све у свему, најбитније је да објаве буду прегледне, граматички исправне и стилски одрађене на једном коректном нивоу, остало је ствар индивидуалне заинтересованости.
Које су за Вас кључне људске, политичке, економске и етичке особине које Момира издвајају од осталих политичара?
Па сад кад бих их набрајао, вјероватно бих заузео позамашан простор у овом интервјуу. У једном одговору сам навео принципијелност у одлучивању, гдје су се у обзир узимали сви фактори, тако да се не иде на било чију штету. Политика је веома контаминирана област, гдје ријетко ко може остати досљедан. Момир је управо тежио ка томе, уз један коректан и људски приступ сваком задатку и обавези коју је имао испред себе. Како би рекли, прави Куч, високих моралних вриједности, који је до краја остао одан вриједносном ситему за који је он сматрао да је исправан. Као доктор економских наука, био је веома прагматичан и знао прави тајминг за доношење врло тешких економских одлука, имајући у виду рат, бомбардовање, ембарго…
Момир представља персонификацију свих оних особина које не красе актуелне политичаре усмерене искључиво на власт и сналажење у либералном капитализму, колико је сврховито бранити култ тако анахроног приступа политици попут Момировог?
То није одбрана његовог приступа политици, само јасно указивање на правилну перцепцију политике. Ако нешто ради већина, не значи да је исправно и легитимно. Говорим о начину на који већина политичара политику сматра као профитабилно занимање и на тај начин је ригидно маргинализује. Момир је у политици видио умјетност владања, на начин да се испуне сви задаци који су од есенцијалног значаја за опстанак и перспективу народа, без кога ни сама политика не би имала неког значаја. Да ли је то по неким параметрима данашње политике анахроно, не знам. То кажем из простог разлога што те данашње параметре не сматрам релевантним, јер у Црној Гори, па и на Балкану, политика је замијењена чистим колонијализмом савременог доба.
Да ли нам можете описати Булатовићево схватање “црногорства”?
То је такозвана ,,табу тема’’ нашег друштва. Нема ту много шта да се објашњава, Момир је био тврд Црногорац који је знао јасно и суптилно да истакне нераскидиву везу са српским етносом. То је тај двојак идентитет који није уопште компликован, како нам то политичари предочавају из доста добро познатог разлога. Опет, то је интерна ствар, па и сама перцепција тога, у сваком случају свако изјашњење треба бити максимално испоштовано.
Момир је издан од стране свих осим од стране Слободана Милошевића; какво је Ваше мишљење о Слободану Милошевићу?
Слободан Милошевић је доста контраверзна личност. Како је Момир издан од свих, тако је на крају и Слободан. Имао је пуно грешака у вођењу унутрашње политике, а нешто мало је био успјешнији на пољу спољне политике гдје је јасно показао отпор глобалистичким силама које су имале интенцију да униште државу на чијем је он био челу. Све остало је веома дискутабилно, неке ствари се веома тешко могу оправдати, док другима и не треба тражити оправдање. Сума сумарум, много великих идеја, а премали капацитети за спровођење истих, прије свега онај људски.
Које су кључне разлике у периоду пре, за време и после Петог октобра? Да ли је Пети октобар био неизбежна револуција или можда пуч?
Пети октобар је једна врста револуције изазвана бројним незадовољствима народа због начина вођења политике, што је условило јако лош стандард живота, повећање криминалитета и свеукупно скрнављење и девастирање вредносног система. Једини проблем је то што је сами темељ те револуције чинила једна нездрава подлога припремљена од стране Запада, који је све радио како би уклонио режим који је био тврдо национално оријентисан, а истурила људе генерално грађанске оријентације. Људе, по мом скромном мишљењу, који нијесу имали благе везе о стању у држави, начину функционисања народа, као и самој националној свијести истог. Али, њихов ангажман је био инструисан од стране западних земаља, чему највише у прилог иде ситуација око изручења Слободана Милошевића Хагу.
Какав је Ваш став о дипломатској улози Момира Булатовића у рату у Босни и Херцеговини, посебно у процесу одлучивања о Венс-Овеновом плану за мир у БиХ?
Момир Булатовић се залагао за национално јединство, али да се оно добије за столом, дипломатским утицајем и конструктивним разговором. Венс-Овенсов план је био прихватљив за челнике у Београду и Подгорици, али не и за народ и главаре на различитим позицијама у Републици Српској. По мом мишљењу, сасвим оправдано, јер нико није могао да из њихове перспективе посматра понуђени план, који је у том тренутку представљао потпуно повлачење војске РС с позиција које су држали под контролом, и да пристану на диференцијацију на двадесет покрајина, гдје не би могли створити функционални облик државе Срба, какав данас имају.
На који начин посматрате однос Момира Булатовића и митрополита Амфилохија? Да ли је он сличан потоњем односу Ђукановића и митрополита?
То је однос између световног и духовног. Обојица су ималa чврсте ставове о одређеним питањима гдје су се и мимоилазили. Али, опет треба знати да је то једно декадентно вријеме, гдје су услови за било какву комуникацију отежани и веома сензитивни. Митрополит Амфилохије је бранио интересе Цркве, по сваку цијену, док је Момир ипак био за уравнотежен и избалансиран однос, гдје би се дало простора дијалогу о сваком питању. На крају су погрешне процјене Митрополита по питању Момира и подршке Милу на предсједничким изборима критиковане и од њега самог, који је ту грешку и признао. Морамо имати у виду да су то ипак двије ванвременске величине чија вриједност никад није, нити ће бити упитна.
Да је утицај Момира Булатовића у црногорској политици остао једнак као у врху његове моћи деведесетих година, да ли би данас Црна Гора била ближа Европској унији или враћању Његошеве капеле на Ловћен?
Не смијемо ићи принципом искључивости када говоримо о томе. Европска унија је заједница која је веома критикована од стране Момира Булатовића, посебно у његовој књизи ,,Невидљиви ланци’’, гдје се експлицитно наводе све негативне стране ЕУ, која се држи на стакленим ногама. Али да Црна Гора треба да се интегрише у једну здраву економско-социјалну заједницу, уколико би се она реформисала као таква, свакако. Капела на Ловћену је по природи ствари вјерски и свјетовни објекат који има историјску и културолошку тежину и који заслужује да буде враћен на своје мјесто. Имамо несрећу да то наши политичари, као и многе друге сличне ствари, користе зарад одржавања своје контаминиране политике, гдје се ствара дубока и беспотребна поларизација, а та тема онда добија флагрантан карактер, што је сасвим непотребно.
Може ли се поредити однос Стамболић-Милошевић и Булатовић-Ђукановић?
Још није разјашњен до танчина однос Стамболић-Милошевић, али мислим да је неумјесно правити компарацију та два односа. Момир Булатовић је био изграђена интелектуална, људска личност када је ушао у свијет политике, гдје је то показао цјелокупном друштву. Њихов однос (Милошевић-Булатовић) је изграђен на узајамном повјерењу и поштовању, зато је истрајао до краја. И усљед неких мимоилажења, на крају би се дошло до коначног консензуса створеног управо из тог међусобног поштовања и ширине њиховог односа.
