Monday, January 30, 2023
Politika Srbija Косово и Метохија: Наша мјера и провјера 21. вијека

Косово и Метохија: Наша мјера и провјера 21. вијека

Медијска ујдурма

Сва медијска пажња је усмјерена на сјевер Косова, а од прије пар дана била је на кратко и у Великој Хочи. Припадници ткз. полиције и ткз. царине су одузели 42.000 литара вина породици Петровић, на жалост имали смо прилику да гледамо потресне сцене из овог мјеста. Отимачина вина се не може тумачити никако другачије него као насиље и само насиље. Ако је и било нечега неускладивог са поретком ткз. државе, зашто иста та ткз. држава није на један државнички начин ријешила проблем, него још једном показала лице дивљака који би да истјера и то мало Срба што је опстало у Великој Хочи. У невољи која је задесила Петровиће јавило се братство манастира Хиландар које ће донирати вино породици као вид подршке. На крају рука спаса је испао предсједник Србије Александар Вучић који је примио Петровиће и послао поруку подршке Србима на Косову и Метохији. Сва пажња јужно од Ибра је нестала, искушења за Србе „доле“ остају њихова сваконденвница.

Срби са сјевера Косова су подигли барикаде као одговор на хапшења својих суграђана бивших припадника косовске* полиције, подсјетићу вас да су Срби интегрисани у ткз. институције изашли из истих. Такође барикаде су и протестна нота због упада РОСУ јединице на сјевер. Све ово одаје утисак да је заиста дошло до ескалације, напетост је на завидном нивоу. Сваки тренутак пријети да ескалације уђе у наредну фазу. Предсједник Вучић је отишао даље од порука подршке, па је он тако први предсједник који од 1999. шаље војску на Косово и Метохију. Ово звучи заиста добро, прија ушима. Међутим мораћу да разбијем мелодичност повратка српске војске на јужну покрајину. Влада Србије је упутила захтјев КФОРУ да се на Косово и Метохију врати до 1000 припадника српске војске и полиције. КФОР од послатог упита разматра исти, а чула се и јасна порука од специјалног изасланика САД Габријела Ескобара да му то баш није пријало ушима. Још бих додао да је нешто слично у своје вријеме помињао и покојни премијер Ђинђић. Међутим све ово није зауставило медијску машинерију наклоњену владајућој политичкој опцији да преплави мале екране са овом историјском одлуком предсједника.

Извор: politika.rs

Политика издаје или побједе?

Сви смо научили да је политика та која нам креира животе, креирала је прошлост, креираће и будућност. Живот Срба на Космету креира политика, на њихов живот директно утичу преговори Београда и Приштине који трају годинама. Не улазећи у дубину преговора јасно се види став Приштине, а то је независна држава. Сецесионисти предвођени Куртијем још су радикалнији од ветерана ОВК који су водили преговоре до прије коју годину. Са друге стране мени није јасан став Београда. Ако преговарамо око нечега ваљда треба да имамо зацртан циљ, начелно је то Косово и Метохија у саставу Србије, али учињени кораци и све оно постигнуто у преговорима ме полако одвраћа од препознавања овог циља. Почињем да сумњам у циљ Београда да жели да сачува свој теритерионални интегритет.  Повратком коју годину уназад смо имали прилику да чујемо став од разграничењу и подјели, а један од скорашњих интервјуа Ивице Дачића министра вањских послова у Влади Србије, у коме он говори да је за подјелу на српско и албанско Косово, довољно говори о намјери актуелне власти да сачува Косово и Метохију. Политика коју води власт је направила велики број уступака по косовском питању и занемарила Србе јужно од Ибра, ситуацију додатно компликује то што нису сконцентрисани као на сјеверу, али питање таблица и докумената је прошло скоро неопажено, без поговора су прихваћени од стране власти али и људи који су препуштени сами себи и занемарени.Коначни резултат поменутих таблица и личних карата на сјеверу је био такав да смо документа прогутали као добар дан, неосјетно. За таблице смо постигли не само споразум, него дипломатску побједу како то тврди власт. Србија се обавезала да неће издавати таблице са именима градова на Космету ( КМ – Косовка Митровица, ПР – Приштина, ПЗ – Призрен, УР – Урошевац, ГЛ – Гњилане, ПЕ – Пећ, ЂА – Ђаковица). Србија већ годинама не издаје ове таблице, осим КМ таблица. Постигнути споразум је представљен тако да су КМ таблице сачуване, Приштина неће пререгистровати возила са овим таблицама. На ово су људи насјели као побједу, међутим тренутак у коме добро размислите вам говори да је ово све само не побједа. Какве везе има то што Приштина неће пререгистровати таблице, када исте важе годину дана ? Које ће таблице онда Срби са сјевера да ставе на свој аутомобил ? Да није Србија, да није Косово и Метохија било би смијешно.

Излаз из данашње кризе према ставу власти у Србији је формирање Заједнице српских општина (ЗСО). Бриселски споразум је у потпуности у складу са Уставом Косова* , споразум двије стране је усклађен са законима једне стране, док се уставно-правни поредак Србије заобилази у широком луку Србија се повлачи, овим споразумом су Срби интегрисани у уставно-правни поредак Косова*, па ме ово наводи до закључка да преговори о нормализацији односа воде искључиво ка склапању коцкица, а сет истих се зове косовска независност. Приштина од 2013. године није испунила и то мало што су Срби са Косова и Метохије добили, међутим не и Србија. Оправдање ће бити да су све то практичне мјере које треба да олакшају живот људи, а не да одреде коначни статус. Коначни статус који Приштина жели је пуна независност и суверенитет, а повлачење институција државе Србије са Косова и Метохије одмаже или помаже ка стицању независности ? Закључак на који ме наводе преговори двије стране су такви да Србија има обавезу да осигура живот Срба на Космету, али не и Космет у Србији. Већи је фокус на права и слободе Срба, али не и на њихов останак у Србији. Власт се у потпуности односи према њима као да су иностранство, схватам забринутост и ангажовање Београда по питању Срба у Црној Гори, Хрватској или у Босни и Херцеговини, али однос према Србима на Косову и Метохији је такав да власт пред собом види задатак да им осигура безбједност, али не и Србију тамо гдје они живе. Приштина не осигурава безбједност, напротив њихове животе још више отежава. Све ово удаљава Приштину од независности, а Србији отежава позицију јер је немоћна да их заштити. По мом суду, српска страна не држи јасну позицију, као да чекамо шта ће све да се понуди. Од понуђеног ћемо сигурно изабрати нешто што нам се свиђа, а ако нам се не свиђа онда је макар прихватљиво.

Извор: интернет

Сигурно је да питање о коначном статусу јужне српске покрајине мучи Србију, на неки начин је можда кочи у економском и привредном смислу. Скоро сам на факултету чуо један занимљив аргумент. Србија не може само да се бави Косовом и Метохијом, постоје реални проблеми грађана, свакодневница и борба за бољи животни стандард. Заиста има истине, и то само у дијелу у коме Србија не може да се бави само Косметом. Зашто неко мисли да мјештанима Лепосавића, Косовке Митровице, а посебно онима јужно од Ибра не треба бољи животни стандард. Управо је кључ у реалним проблемима и свакодневници. Не можемо очекивати да је српско, ако нема Срба ! Биће их доле док год буду могли живјети, док год буду имали своју кору хљеба и пристојан живот. Ако пристојан живот и економски развој треба некоме из Београда, Новог Сада , Чачка, Врања, Ниша, па сигурно да је још потребнији некоме из Ораховца. Због лошег животног стандарда, пораста криминала и криминалаца који су прерасли у локалне моћнике, Срби и иду са Космета.Поред терора од стране Приштине, зашто неко мисли да је криминал локалних моћника мањи терор ? Наравно да се о овоме ћути, а ћути се вјероватно јер су актери Срби.

Извор: sr.wikipedia.org

Најскупља српска ријеч ?

Сви морамо себи поставити питање: Шта је Косово и Метохија за нас лично ? Какав је наш одност према Космету ? Ко и на какав начин доживљава ово питање, по свему судећи јавно мњење се из године у годину све више умирује. Увјерен сам да је циљ ове власти, као и сваке друге да остане ту гдје јесте. Пошто косметско питање задаје главобољу, онда главобољу треба отклонити. Власт би радо да је уклони, али је у страху да је то и њен крај. Због тога је потребно умртвити јавно мњење, сложенији је ово процес него што мислимо. Прије 14 годинау Београду, демонстранти су на једнострано проглашену независност Косова* запалили америчку амбасаду. Свакако да не мислим да треба да се пале амбасаде, али не мислим ни да треба мирно посматрати и гутати личне карте, таблице, ЗСО и сличне ствари. Ако се и деси некакав скуп, протест и слично, врло брзо се и заврши или одлута у сасвим другом смјеру, често нема никакву садржину и представља скуп пар стотина до пар хиљада људи који понављају да нешто не дају, док њихови главари све дају што се затражи, или прихватљивије речено праве уступак. 18. децембра смо имали прилику да видимо скуп подршке Србима на Космету, и то ни мање ни више него на Јарињу. Прије свега бих поздравио све оне који су се упутили на Јариње да дају подршку, послали сте јасну и јаку поруку. Међутим ово се завршило пробијањем полицијиског кордона, окупљни су кренули ка прелазу Јариње. Скуп је убрзо изгубио смисао, окупљени су пробили кордон полиције и дошли до прелаза. Нису прешли даље, јер је свима јасно да не могу даље, и ако прођу шта ће да раде ? Било би заиста добро да постоји могућност да се цијела Србадија спусти на оне барикаде и да сложно пошаљемо поруку, не само Приштини, него и цијелом свијету. Сви добро знамо да то тренутно није могуће, пробијање кордона је било непотребно и бесмислено. Морамо схватити да се кордони пробијају на другој локацији, не на Јарињу.

На крају шта нам је то Косово и та Метохија? По свему судећи, бар код генерације са којом дијелим свакодневницу на факултету, није нам ништа више од инстаграм сторија и то је добро, па чак и похвално ако се деси. Моје окружење ће потрчати да подијели или „твитне“ онда када то уради неко од тијела студентског организовања у које су бестидно загледани. Данас се још само чује беспомоћни глас дијела српских интелектуалаца и опозиционара који криве власт.

Актуелна криза на јужној српској покрајини су или притисак политичког запада да Србија прихвати њемачко-француски предлог, који предвиђа да се стране потписнице односе као двије независне државе, да Србија неће кочити другу страну ако жели да уђе у неку од међународних организација. Са друге стране, можда је ово још једна представа, злоупотреба емоција и патриотског набоја народа, како би исти у једном моменту прогутао нешто крупно. Данас крупнијег од косовске независности нема. Овој држави треба јаснија политика по питању Косова и Метохије, одлучност и истрајност нам очигледно недостају. На народу, посебно на нама млађима је да Космет третирамо као основно идентитетско питање српске егзистенције, не само у Србији, него гдје год да Срби живе. Не зависи опстанак Срба на Косову и Метохији и опстанак покрајине у Србији само од Срба „доле“. Не зависи опстанак Срба на Космету и Космета само до њих и власти у Београду, него од свих нас. Онолико колико ми будемо равнодушни према овом питању, утолико ће ова и свака друга власт бити комфорнија да уступа.

Извор: faktormagazin.ba

„Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.“

Патријарх српски Павле

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Траг у бескрају

Желим одавно написати један текст као аларм друговима и другарицама о остављању нашег трага у бескрају времена. Мислим да већина нас није...

9. јануар: минимум опстанка и илузије са друге стране

Након проглашења независности Словеније и Хрватске, муслимански и хрватски посланици, односно посланици СДА и ХДЗ у Скупштини СР Босне и Херцеговине заступали...

Na koji ćeš faks: Studije u Sloveniji

Da li želite da studirate u inostranstvu i dostignete internacionalni način razmišljanja? Razmišljali ste o studijama u Sloveniji i želeli da dobijete...

Усамљеност полутанке (14+)

Русија је четири века ишла на Исток и још четири века на Запад. Ни на једној страни није пустила корење. А оба...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?