“Друштво неумољиво одбија од себе два сталежа људи: оне који га нападају и оне који га чувају.“
– Јадници, Виктор Иго
Потпуно је погрешно поредити Наполеонове ратове и грађански рат у СФРЈ, али обје стране веже једна чврста нит, као уосталом и сваки рат – посљедице. Те посљедице рађају генерације убогих, сиромашних, па ако су још на страни поражених, и острашћених људи који живе кроз ресантиман сукоба. Нови режими, у оба случаја – и у постнаполеоновој Француској и постјугословенској Србији – стварају нове класе људи, оних испод радника и презрених, класу вјечно кривих и прогањаних. Тек у овако образложеном контексту имам право да, бар овлаш, упоредим два кључна лика Игоовог романа и новокомпоноване Косментске саге – Жан Валжана и Дејана Пантића.
Уколико сте читали роман на којем почива француска и свјетска књижевност онда сте се добро упознали са периодом дешавања радње, самим Наполеоном и таргетираном групом система кojeг отјелотворује “најјачи човјек Француске” Жан Валжан. Међутим, нисте могли да прескочите и лика без којег не би постојао Жан Валжан као такав – Жавер. Жавер је инспектор чија егзистенција произилази из закона и насиља неопходног за његово спровођење. Он је у овом контексту тзв. Република Косово. Као што знамо, држава се заснива на три основне категорије (територија, становништво, суверена власт) од којих једна (посљедња) подразумијева и употребу силе, међутим не само то. Суверена власт подразумијева и интеграцијски фактор, стабилност, друштвену кохезију, а не само физичку принуду и “апс”. И наравно, међународно признање. Ако изоставимо ово посљедње, тзв. Косово опет нема половину од набројаног, јер иза себе има силу, највећу на свијету и највећу у историји.
Жавер попут тзв. косовских власти, гради своју егзистенцију на истребљењу оних који крше закон, а које смије да хапси, као што то чини и Приштина, постављајући себи за циљ коначни прогон Срба са Косова и Метохије.
Инспектор Жавер већи дио свог живота проводи ловећи Жан Валжана, великог и јаког, добродушног човјека који је крађом векне хљеба завршио у затвору чија се затворска казна проширила са 5 на 14 година. Валжан, након више покушаја, бјежи из казамата и одлази, а Жавер добија пуни нагон да га гони, да са бременом одговорности према друштву ухвати починиоца ситног злочина. Тако сада можемо све Србе на Косову и Метохији поредити са Валжаном, човјеком који се супротставио систему, и не само њему, него и сили која је иза њега. Превише бисмо романтизовали и измишљали причу када бисмо рекли да Срби нису починили злочине који су у равни “крађе векне хљеба или разбијања чаше” и да тзв. косовска власт није одговорила брутално и репресивно, те, попут Жавера, темељила своју егзистенцију на тјескоби прогона Срба који “баце папирић поред канте за смеће”.
У овој српско-албанској драми изазваној споља, овога пута главну улогу су намијенили Дејану Пантићу, бившем полицајцу тзв. Републике Косово. Пантић је ухапшен на административном прелазу Јариње, а терете га за “акт тероризма” због “напада на просторије ЦИК-а на сјеверу Космета”. Да Србија као правна држава постоји, бивши полицајци тзв. Републике Косово били би процесуирани у вези са “издајом”, међутим, без обзира што таква ставка постоји у закону, као и многе друге, не примјењује се након Бриселског споразума. Због његовог хапшења од стране погрешне полицијске агенције, Срби на Космету су се организовали и формирали барикаде на сјеверу. Блокада сјевера покрајине је трајала овога пута нешто мање од 20 дана, све док Запад није коначно запријетио Београду и његовој позицији у овом “бадминтону на пијеску” са Приштином, који личи на онај меч са Загребом деведесетих година. И у оба случаја су Срби та перната лоптица која на крају бива смрскана.
Пантић је оптужен за тероризам којег нико није видио, већ уочио да постоји јасна индиција да би се то могло десити. Такво мишљење судова постало је легитимно након “хагизације” свјетског правосудног система. Али дужност на којој почива сама администрација у Приштини је конципирана тако да једном заврши ову “игру” са Србима, а готово сигурно је да Београд неће смјети да интервенише у том сукобу. Или би изазвао Трећи свјетски рат или своје уништење.
Када је на последњим страницама “Јадника” Виктор Иго описао сцену у којој Жан Валжан помаже свом овоземаљском непријатељу, од којег је бјежао, али га престао мрзити након првог додира са духовношћу у кући једног француског свештеника од кога је украо мноштво сребрнине, свјећњака, есцајга…дотакао је дно егзистенције свог главног лика, Жавера. Након што му је свештеник опростио крађу и прихватио да понесе са собом украдене ствари, Валжан се сусрео, можда по први пут у његовом животу са добротом, неправичном, али милом. (Попут Срба који нису процесуирани у сопственој држави након приступања dejure параполицијским снагама друге парадржаве која је формирана на њеној територији.) Жавер је, гледајући у Валжану непријатеља ријешио све своје моралне и егзистенцијалне дилеме, све док тај комфор не поремети тренутак када му Жан Валжан помаже. Жавер тада открива шта значи, како то Сартр каже, слободна воља. Управо ту слободну вољу он види у Валжану, човеку који не робује формалностима, неким наметнутим дужностима или крајњој острашћености, већ способности да сам бира своје акције. Жавер више не зна да ли да га гони даље – да остане при својој егзистенцији, или га пусти. Управо та дилема га је одвела у смрт.
Тако су и Срби са Космета пружили руку Приштинској самоуправи, ушли у институције, дали им легитимитет, учествовали у изборима и у свему што је наметала власт која има само један главни циљ о коме сам већ писао. Они су били Жан Валжан који жели и покушава да живи у систему, али слободан. Приштинске институције (Жавер) су наставиле да, без обзира на јасне намјере проналажења коначног рјешења за слободу Срба на Космету кроз ЗСО, изазивају кризе, кажњавају затвором Србе за крађу “векне хљеба” у циљу њиховог коначног затирања на Косову и Метохији. Тада су јасно одредили када ће њихова егзистенција бити угрожена – када Срби нестану. Међутим, као што је то учинила Хрватска, након протјеривања “главних криваца” једину уједињеност приватизоване НАТО нације темеље на миту српских злодјела и српске кривице која произилази из наше пуке егзистенције.
Србима на Космету, или бар онима на барикадама, управља Београд. Српска листа је пуки извршилац наредби Александра Вучића која се брже боље вратила у институције које су њима одговарале. Београд као такав је поставио и неке захтеве за уклањање барикада:
- Формирање Заједнице српских општина
Тзв. врховни командант Косовских снага безбједности Вјоса Османи рекла је да се ЗСО могу формирати само као НВО. Дакле, овај захтјев није испуњен.
- Пуштање Дејана Пантића из притвора
Пантић је пуштен из притвора, углавном због нарушеног здравља, али је сада у кућном притвору. Није испуњен захтјев.
- Пуштање осталих ухапшених
Нико од ухапшених није пуштен. Курти најављује и истрагу оних који су учествовали у формирању барикада назвавши их “вагнеровцима и четницима”. Није испуњен захтјев.
- Повлачење РОСУ снага са сјевера Космета.
РОСУ специјалне снаге су у својим гарнизонима на сјеверу. У разговору са Србима са Космета, Вучић је нагласио да је добио најчвршће гаранције КВИНТЕ да Косовке безбједносне снаге и РОСУ неће улазити на сјевер. Ово бих оцјенио као лаж лошег квалитета. НАТО је одговорио Београду да “КФОР о томе одлучује – пристанак Срба је само могућност”.
Очито ништа од услова није испуњено, као што је то било у прошлости. Сјетимо се само Републике Српске Крајине и њених услова. На крају је од њих одустао и Београд. Нису више били послушни. Сада их нема. А РСК је заборављена.
