Након проглашења независности Словеније и Хрватске, муслимански и хрватски посланици, односно посланици СДА и ХДЗ у Скупштини СР Босне и Херцеговине заступали су став о независности ове југословенске републике. Почели су да избјегавају Савјет за равноправност народа, прегласавајући српске посланике. Након сједница парламента на којима се температура дизала до врхунца, српски посланици предвођени СДС 14. октобра 1991. године напуштају парламент и већ половином октобра оснивају Скупштину српског народа Босне и Херцеговине. Био је ово дефинитивно почетак краја БиХ какву су посланици из противничких табора жељели. Дана 9. јануара 1992. године након плебисцита српског народа, проглашена је Република српског народа БиХ, 28. фебруара донесен је устав, у августу исте године промијењено је име у Република Српска.
Симболика и значај датума
Велики је значај овог датума, са једне стране, 9. јануар је симболички важан јер је проглашена Република Српска. Иза проглашења Српске стоји одлучност Срба да опстану у Босни и Херцеговини. Свједочења са почетка деведесетих говоре о страху српског народа да се не понове злочини из Другог свјетског рата, посебно геноцид. Страх српског народа је био оправдан. Западно од ријеке Дрине Срби су били конститутивни народ, међутим без својих аутономних јединица, оправдање које се често помиње од стране тадашњих власти јесте да је Србија била република српског народа. Србија је дефинитивно и у периоду бивше СФРЈ имала улогу матице, међутим авнојевска рјешења по питању нација и граница су се показала погубним по Србе западно од Дрине. Треба подсјетити на судбину Републике Српске Крајине, односно Срба у Хрватској. Слике које са собом носе „Олуја“ и „Бљесак“ су сасвим довољан разлог због чега постоји Република Српска. Отуда оправдање за страх српског народа са почетка деведесетих. Рекао бих да су Република Српска Крајина и Република Српска заправо изнуђене мјере за опстанак народа на својим вијековним огњиштима. На примјеру крајишких Срба јасно је да је Република Српска минимум опстанка српског народа у БиХ. Због свега наведеног 9. јанаур са собом носи огромну симболику неког вида устанка, одбране српског народа. Овај датум у потпуности представља демократско и на крају крајева легитимно право Срба да одлучују о својој судбини.
Са друге стране симболика 9. јануара је другачија, конкретно у бошњачком дијелу јавности овај датум изазива негодовање. Због свог мултинационационалног карактера, у БиХ је било доста протјераних са српских, муслиманских (бошњачких) и хрватских територија. Овај датум је у бошњачком дијелу јавности увијек представљен као почетак рата, злочина, етничког чишћења па и геноцида за који тврде да се десио. Схватам незадовољство Бошњака, имају поптуно право на то. Међутим, између 9. јануара и њиховог незадовољства стоји Дејтонски споразум, споразум који је потврдио Републику Српску на међународном плану. Споразум је успио да свима одузме нешто и да сви добију нешто. Оно што смо свакако добили на крају је мир. Одрживи мир који траје већ скоро три деценије и то без озбиљнијег међунационалног инцидента или сукоба. Опет се враћам на то да разумијем Бошњаке, али код њиховог негодовања ми је несхватљиво да скоро три деценије упорно негирају Републику Српску, да упорно желе да нема тог босанскогерцеговачког ентитета за који је потпис ставио Алија Изетбеговић као представник муслиманске (бошњачке) стране у мировним преговорима.
Прослава Дана Републике Српске
Прослава Дана Републике Српске изазива некада мању, некада већу политичку кризу у земљи. Руководство и грађани Републике Српске су од 1992. године прослављали овај датум као државни празник, у дејтонској Босни и Херцеговини овај празник је нашао своје мјесто у Уставу и законима Републике Српске. Прослављао се као Дан Републике Српске и крсна слава, јер је тог дана Свети Стефан. Све до 2015. године када Уставни суд БиХ доноси одлуку да је овај празник неуставан, да је вјерског карактера, 2019. године такође Уставни суд БиХ доноси одлуку да је празник неуставан. Права „ескалација“ управо почиње са одлукама суда, већ пар година се одржава свечани дефиле припадника МУП, јавних служби, ветерана и грађана Републике Српске. Са једне стране ово је био логичан потез, да се јасно да до знања да се Српска неће повлачити под притисцима са централног нивоа, у прошлости смо врло често имали прилику да видимо како се Република Српска притиска и како јој се одузимају њена обиљежја, надлежности и тако даље. Конкретно: химна је замијењена, грб је замијењен, име града Српско Сарајево је замијењено и низ надлежности, око шездесет је пренесен на централни ниво.
Дан Републике Српске се увијек прослављао свечанима академијама, пријемима и поменима страдалих у протеклом рату од 1992-1995. године, односно Одбрамбено-отаџбинском рату. Одлуке Уставног суда БиХ о неуставности 9. јануара, довеле су до изнуђених мјера. Дефиле који сам поменуо није ништа друго него изнуђена мјера српске стране. Просто речено, када вас неко гура у ћошак, у једном тренутку морате да ударите у зид. Сљедеће је на вама, да ли узвраћате ударац или допуштате да будете претучени. На Републику Српску су вршени притисци по различитим питањима, од 1997. године Високи представник за БиХ има „бонска овлашћења“, често су употребљена за смјене легитимних и легалних, демократски изабраних представника Републике Српске.
Овогодишња прослава (2023) је свечани дефиле из Бања Луке преселила у Источно Сарајево (некада Српско Сарајево). Овај потез је добар са становишта Републике Српске, прије свега јер је Република Српска проглашена управо у овом граду. Некадашње сједиште Српске је била општина Пале у Источном Сарајеву. Цијели сарајевско-романијски крај носи велику повезаност са настанком Републике Српске. Такође, овај крај је доста запостављен у протеклим годинама, зато је веома охрабљујуће приближавање руководства РС управо „источном“ дијелу Српске. На било који начин, па и да се свечани дефиле одржи овде. Веома занимљива је најава да ће се дефиле селити од града до града, то би са становишта Републике Српске показало велики легитимитет по питању 9. јануара. Са друге стране ентитетске линије велико негодовање и чак схватање да је дефиле у Источном Сарајеву провокација.
Са друге стране ентитетске линије…
Бошњаци се врло често буне по питању 9. јануара, како он вријеђа осјећања тог народа. Не обазирући се на то да они прослављају 1. март као Дан незвисности БиХ. Рекао бих да је овај празник много спорнији од оног из Српске. Споран је из простог разлога што је референдум из 1992. године био нелегитиман, јер није одражавао вољу грађана српске националности. Како је неко могао да прогласи независност БиХ као државе Муслимана, Срба, Хрвата и осталих народа ако Срби нису уопште изашли на референдум, односно бојкотовали су га. Код Бошњака је присутна лицемјерност, ако 9. јануар вријеђа њихова осјећања, зашто мисле да 1. март не вријеђа српска осјећања ?
Такође, за 1. март се везује и почетак рата у БиХ. Поред референдума десила се трагедија, односно убиство Николе Гардовића на Башчаршији у Сарајеву, и то баш на свадби, и то баш док Гардовић жени свог сина, и то баш код православне цркве. Поврх свега, убица је Рамиз Делалић, криминалац из Сарајева и припадник парамилитанте групе „Зелене беретке“. Са српске тачке гледишта ово је дискриминторски празник који осликава антисрпски став у БиХ. Поред свега овога Република Српска или њено руководство никада није стварало политичке кризе у држави попут оних које стварају Бошњаци. Српска се према овом датуму поставила тако да га не признаје и игнорише, врло ријетко се залази у полемисање око овог празника. Став Републике Српске је познат и свима јасан, такође овај празник се прославља искључиво у Федерацији БиХ.
Често се из Федерације БиХ чује да је Република Српска реметилачки фактор и кочница Босне и Херцеговине. Не бих то рекао, након упознавања са важним датумима, и односу Срба и Бошњака према истима јасно је да су Бошњаци реметилачки фактор у БиХ. Прво, константно поистовјећивање БиХ само са Бошњацима не гради мир у земљи, а код Срба буди осјећања да не прихватају БиХ као своју државу, што је нешто што се често замјера са друге стране. Само пар дана након 9. јануара на фудбалском турниру на коме су се такмичиле дјечије екипе из Србије, БиХ, Хрватске,…чуле су се пароле „Убиј Србина“, па је ситуација дошла до тога да је у хотелу у коме су одсјели гости из Србије, један од родитеља избоден ножем. Овај догађај је потресао јавност, градоначелница Сарајева Бењамина Карић је покушала неку индиректну релативизацју догађаја, док је рецимо директор Меморијалног центра Сребреница Емир Суљагић имао шовинистичке испаде. Човјек који је на челу институције која треба да указује на жртве рата је себи дао слободу да релативизује чињеницу да је неко убоден ножем само зато што је српске националности, исти тај Емир Суљагић константно указује да су сребреничке жртве страдале због своје националности.
Хрвати су заузели једну врло занимљиву позицију по питању Дана Републике Српске, представници хрватског народа, најчешће предвођени ХДЗ и Драганом Човићем не негирају 9. јануар, не устају против овог празника. Велики број пута су се нашли на прославама Дана РС. Важно је разумјети ситуацију Хрвата у БиХ, у којој се њихов члан Предсједништва БиХ бира бошњачким гласовима, а отуда и простор за српско-хрватску сарадњу у БиХ. Такође, треба додати и изјаве актуелног предсједника Републике Хрватске Зорана Милановића, он Додика види као партнера. Република Српска очигледно не смета Хрватима. Рекао бих да буди тежњу ка стварању неке њихове Републике Српске, које су се одрекли да би ушли у заједничку федерацију са Бошњацима.
Извор: Twitter
Шта каже Бања Лука, а шта Београд?
Актуелно руководство Републике Српске, прије свега мислим на Милорада Додика и његову СНСД је познато по апсолутизацији националног наратива. Цијела хистерија око Дана Републике Српске је пред руководство ставило изнуђене потезе које сам помињао, попут референдума о Дану РС из 2016. године и свечани дефиле.Све ово отвара простор за поистовјећивање Републике Српске искуљчиво са Додиком и СНСД. Оно што Милорад Додик добија јесте простор за потезе који му доносе политичке поене, што је вјероватно одликовање Владимира Путина на овогодишњој додјели одликовања. Сагледавајући ширу слику, а што се често заборавља јесу избори 2022.године. Додик је прије свега озбиљан политичар који очигледно не препушта ситуацију случају, већ креће у неки вид мобилизације гласача, такође, око ордена Путину мислим да се шаље једна порука политичком западу да је Додик начлено руски играч, да ли је то заиста тако?
Мислим да је ово плашење запада и стварање утиска да Додик има руску подршку.Такође још једна димензија која је похвална код Милорада Додика, односно актуелне политике, јесте додјела одликовања Николи Пејаковићу, али и присутност глумаца у ранијим годинама као што су Милош Биковић и Вук Костић. Чини се као да Република Српска све више улаже у културни карактер, са једне стране да би се ослободила наратива који носи рат деведесетих, боље речено да се не задржава само на том пољу. Такође веома позитивно је и додјела ордена покојном Синиши Михајловићу. Одликован је и патријарх Порфирије, међутим није био на овогодишњој прослави. Са једне стране наводи се да није дошао из здрваствених разлога, са друге стране оправдање није превише увјеравајуће. Један од најпохвалнијих потеза овогодишње прославе Дана РС јесте полагање вијенаца и одавање почасти на српском војничком гробљу „Мали Зејтинлик“ на Сокоцу. Ово гробље је претходних година било веома запостављено, али су очигледно напори општинске власти, и са друге стране препознавање важности „Малог Зејтинлика“ од стране републичких власти уродили плодом.
Актуелна власт у Србији, Александар Вучић и његова СНС веома често истичу да су браниоци Републике Српске, да они раде на јачању односа између Србије и Српске. Не можемо рећи да Србија не помаже или да не стоји уз Републику Српску, али ми неки од потеза предсједника Србије нису јасни. На примјер, зашто Александар Вучић ни ове године није био на обиљежавању Дана Републике Српске? Мислим да би предсједнику Србије било мјесто на таквом догађају, такође ни предсједница Владе Ана Брнабић ове године није била, претходне јесте. Зашто кажем да ми ови потези нису јасни? Из простог разлога што је предсједник Србије био на обиљежавању Дана српског јединства, слободе и националне заставе 15. септембра у Бијељини, док се 9. јануара није појавио на прослави. Не видим никакав рационалан разлог да се не појави на овом догађају, осим ако то није савјет са неке адресе. Ако неко има оправдање за недолазак предсједника Србије, да то може бити негативно по Србију или чак Републику Српску, како ће онда да објасни пристутво Бориса Тадића док је био предсједник Србије на прослави Дана Републике Српске 2012. (јубилеј 20 година РС), ни мање ни више него у административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву. Опозиција у Србији традиционално подијељена, странке десног блока како се често називају у медијима попут Нове Демократске Странке Србије, Покрета обнове Краљевине Србије, Српског покрета Двери и Народне странке били су у Бања Луци. Други блок опозиције, проеврпски или западно орјентисан има велику резерву према Дану Републике Српске.
Закључак
Одступање од Дана Републике Српске неће донијети помак ка напретку БиХ, подучени честим уступцима у претходним годинама. Мислим да је проблем Босне и Херцеговине у илузијама са којима бошњачки политичари оптерећују своје бираче, да ће бити „другог полувремена“ које је често помињао предсједник СДА и новопечени опозиционар Бакир Изетбеговић или да БиХ треба да буде грађанска држава (један човјек један глас). У суштини, за бошњачке политичаре, а што се рефлектује на Бошњаке није проблем у 9. јануару, већ у Републици Српској. Није проблем постојање 9. јануара, проблем је постојање Републике Српске. Концепт који заговарају бошњачки политички кругови мора бити напупштен ако ико од њих жели будућност држави БиХ.
Такође, за крај поменуо бих и изјаву Кристијана Шмита који се представља као Високи представник за БиХ (ОХР), наводи да 2024. године неће бити прославе 9. јануара. Е сада, пошто већ годинама бране прославу Дана Републике Српске, питање гласи: Ко ће да забрани? Очигледно да забране које имамо до сада нису уродиле плодом, па је чак прославу Дана РС подигло на виши ниво. Поставља се питање, да ли је ово најава на неку примјену силе у БиХ? Улога запада који се у БиХ представља као „међународна заједница“ је веома велика, а у последње вријеме и неодговорна. Као да се БиХ све више и више гура у сукобе, као да се намјерно прави једно хистерично стање у коме се распирује мржња међу наородима, док се реални проблеми грађана у потпуности занемарују.
