Желим одавно написати један текст као аларм друговима и другарицама о остављању нашег трага у бескрају времена. Мислим да већина нас није свесна о дужини нашег овоземаљског живота која није нешто пуно велика, па и тих фамозних 100 година да доживимо није нешто пуно сложићете се.
Одлажемо аларм за алармом, “блеју за блејом”, виђање са породицом и родбином и тако све док не ударимо о бандеру која се зове живот и смрт, и тај апсурд и парадокс кроз који сваки човек пролази.
Као што је рекао професор Кинђић, да бисмо пронашли смисао живљења, прво морамо упасти у апсурд, што је по његовом поимању сасвим логичан след догађаја.
Пролазе нам дани, месеци, године, некима и живот у неком силном нервирању око потпуно небитних ствари, по мом мишљењу. Да ли је победила Звезда или Партизан, да ли ће се неко од наших пријатеља наљутити или смејати ако ми урадимо нешто, то је нешто око чега не треба да се стресирамо.
Живимо наш живот на начин на који ми мислимо да треба, без да кршимо слободу било ког другог бића и не требамо бринути око тих глупости, или још гори синдром у данашње време, око материјалних ствари.
Гледао сам видео запис на Јутјубу Милана Јовановића “Стронгмена” где каже да требамо умрети са нулом. Запитајте се, због чега јуримо толико силно у том правцу материјализма и каријеризма, шта желимо постићи тиме, да ли неку репутацију међу људима и њиховим мишљењем као да су они судије и мерило наше вредности или неког личног задовољства да имамо пуно пара и да смо тиме по аутоматизму срећни.
Џек Ма каже да ако се родимо сиромашни то није наша кривица, а ако умремо сиромашни то јесте, што је истина, али шта нам значи умрети богат? Да ли то богатство можемо потрошити у загробном животу, или да ли је паметно обезбедити све нашим потомцима да без имало труда стекну плодове нашег дугогодишњег рада?
Пренећу вам своје поимање среће и смисла живљења, које верујем да је универзално од постанка света до његовог краја, небитно када је све почело и када ће се завршити;
- Помози свима; продавачици да унесе џак кромпира у радњу, комшији да подигне тежак терет, детету на улици дај колико имаш јер ти са тим нећеш ништа драстично променити, а њему ћеш улепшати дан, удоми неко куче; спасио си живот некоме и себи си купио пријатеља за вечност за “мале паре”.
- Живи сваки дан као да ти је последњи;
То јесте постала флоскула данас, али ко било коме од нас гарантује да ћемо устати сутра ујутру, да ли то можемо тврдити са 100 процената?
Пошто је одговор евидентно не, у стилу од скора популарног тиктокера имам поручити свима; ЛАВЕ УСТАНИ, ЗАПНИ, КРЕНИ, ЋАО! - Задовољавај се малим стварима
Многима мерило доброг живота, лагодног, срећног јесте добар ауто, скупе патике или излазак у износу од једне просечне плате. Дајте да на време схватимо да новац није једнако срећа, и да нам не прође залуд живот јурећи овоземаљска материјална богатства и да тек на крају пута схватимо да смо могли бити срећни и без њега. Да, без њега не можемо функционисати, то је чињеница, али за леп живот нам је довољна и та фамозна просечна плата.
Колико кошта једнодневни излет у природи са драгим људима? Колико кошта гледање омиљеног тима? Колико кошта карта за биоскоп/позориште? Колико кошта месец дана теретане да изгледате и да се осећате боље? Пар хиљада динара, што сложићете се, оде свима на највеће глупости које нам нису од егзистенцијалног значаја.
- У добру се не понеси, у злу се не понизи.
Да ли вам је добро тренутно?
Ако је одговор да то је супер, можда вам буде још кратак временски период и може постати доста лоше.
Ако је одговор не без бриге, неће вам још задуго бити лоше.
Живот је непрекидна смена добрих и лоших ствари, и што пре схватимо да на мало шта можемо утицати тим боље по нас, и мање ћемо се нервирати око истих појава.
Закључак је да није битно у шта верујете а у шта не, шта волите а шта не, и да живите у страху да ли је то друштвено прихватљиво или не. Живите овај живот сваки дан, сваког сата и минута да не бисмо дошли у позне године кајања око ствари које нисмо урадили јер завршио бих текст цитатом; “Боље да се кајемо око ствари које смо урадили, него око оних које нисмо”.