Thursday, February 22, 2024
Kultura"Олуја" и "Дара из Јесеновца" - филмови за публику

“Олуја” и “Дара из Јесеновца” – филмови за публику

Oдавно не поштујем кино као мјесто за гледањe филмова. Поред тога што је изгубило на значају кроз свеопшту доступност путем интернета, оно је ставило изразито корпоративистички фокус и маркетиншки поглед на филмове. У процесу нестанка свега “друштвеног”, ова институција се хвата за “инфозабавну”, а заправо пропагандну Нетфликс матрицу.

Овај текст је требало да буде омаж филму “Олуја”, што и јесте, али није било лако доћи до њега. Филм сам поред исјечака, инсерата и студиозно проучених чланака, имао прилику да гледам али не у претходно предвиђеном термину. Свега два дана прије најављеног емитовања премијере, Кино Козара у Приједору га је волшебно уколило са репертоара. Без оправдања и извињења. Рекли су нам: биће некад, а до тад се задовољите Дизни адаптацијама – нек и Приједор прослави стоту годишњицу пројекта анимираног мита о америчком сну. Другим ријечима, Приједор као мултиетнички град не смије да допусти себи емитовање филма који вријеђа осјећања других, a priori вулнерабилнијих. А ти други могу бити било ко. Потпуно је небитно, битан је НОВАЦ јер од њега опстаје институција биоскопа. Тим актом опет вријеђају оне који већински долазе и гледају опскурне филмове неких јадних продукција. Међутим, како су се страсти стишале, кроз жито се провукао на крају и филм.

Морамо се вратити мало уназад, на неко у низу приказивање “Даре из Јасеновца” које сам провео у затвореном простору са видео бимом. При том нисам купио ништа за јело јер како да једем на оваквом филму…има ли смисла.

Битно је истаћи да дијелим филмове на оне уз које могу и оне уз које не могу да једем. Ови код којих храна стане у грлу и неће даље су углавном филмови попут “Подземља”, “Три летња дана”, “Окупације у 26 слика”, “Живот је леп” и моје омиљене “Вариоле вере”. Уз “Дару из Јасеновца” и “Олују” сам примијенио метод апстиненције од хране. Нека то буду декласификовани филмови. Нека ме не тјерају да их јасно сврстам у комерцијалу.

Режисери и “Даре из Јасеновца” и “Олује” су приказали тугу и муку, тренутке послије којих не би требало да постоји пјесма према Адорну, највеће злочине које људски род може да појми, али ипак нису показали суштину. Једино се умјетношћу може приказати суштина свог страдања, а комерцијални филмови то у себи немају. Они до апсурда релативизују смрт, тако да неки Американац може посматрати оба филма као једну шерифову рацију у Њујорку, што је недопустиво понижење једног народа и свега што иза њега грандиозно стоји – од епске пјесме, до српа и чекића. Стерилност и форсиран рад на теми која не може бити адекватно представљена изван опсега умјетности, а у исто вријеме и недвосмислене ангажованости, ствара јаз између представе и истине. А тај јаз здушно попуњава новац. Само смо ми ти, који су преживели или чији су родитељи преживели страдања, у стању заплакати и из душе зајецати на такве сцене, док просјечни гледаоци Нетфликса не могу, осим што би у њима пробудио бијес родно несензитивни језик и апсурдна неутралност, а можда и мањак егалитарне расподјеле у врху логорске организације. Узак контекст, сцене које су прилагођене пресензитивној публици којој би позлило од истине и прилагођеност тржишту, су главне одлике оба филма. Међутим, веће би разочарање било када би Лордан Зафрановић упропастио “Дјецу Козаре”, у шта сумњам и искрено се надам да ћемо сазнати суштину, дакле видјети умјетност.

Јаков Готовац и Мирослав Илић – апорије рата

Биологија је неумољива и на томе јој хвала. Само она ме је спријечила да будем на трактору са породицом, и притом сестром пет мјесеци старом, по љетњој жези и присмотром митраљеза транспортован из отаџбине у матицу. Оне пак, које нису штедјели, и биологија и “виша сила” су послали у мисију коју би свако радо избјегао, у мисију спасавања своје онтолошке егзистенције, а не само пуког живота.

Самом протјеривању Срба из Хрватске претходило је много тога, од Војне крајине, па до “испраћајног” репертоара Хрватског народног казалишта (ХНК) и једне преломљене плоче на улазу у двориште моје куће. Све то је само један трачак у историји дисконтинуитета између Срба и Хрватске (творевине која је у својим рукама имала монопол над физичком силом). Међутим, све је у историји већ виђено, а проблем је у томе што је овај филм приказао егзодус као мимезис сличних догађаја. Дакле потпуно погрешно.

Године 1990. на репертоару ХНК су се смјењивале различите представе које су величале демократичност и слободу, па и неки вид антијугословеског melting pot-а, али потпуно је било неочекивано да ће ХДЗ-ове структуре које су, и не само силом, прожимале сваку пору друштва, допустити да Срби из државе буду испраћени “Ером са онога свијета”, великом опером Јакова Готовца, највећег хрватског композитора и оперског диригента.

Ово дјело прокламује идеју заједништва, југословенства, а поготово када узмемо у обзир вријеме радње, и ослобођења од окупатора. Хрватска публика је то разумјела овако – заједништво је представљало оно које су истицали Тото Кутињо са Пепел ин кри и надвојвода Ото фон Хабзбург, а ослобођење од окупатора одлазак српских породица са вијековних огњишта који су пуким случајем ушли у процесу разграбљивања свега током ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а у састав Хрватске. Најгоре од свега је то што су и сви Срби вјеровали да Хрвати управо то мисле о Ери и о заједништву. Југословенство је удар о зид и најпогубнија идеологија за све.

Опера “Еро с онога свијета”. Извор: ХНК

А док су се смјењивали тенори и сопрани у Казалишту, у једном банијском селу, у којем “пуким случајем” живи породица моје мајке већ готово један вијек, смјењивали су се рафали. Блињски кут је село пресјечено магистралом која директно води у Сисак, мјесто дјечијег логора у Другом свјетском рату, и стоји на међи два различита свјетоназора и двије различите идеологије. Оно је једино које се опирало лудилу империјализма знајући шта све оно носи са собом, и посљедње које је угасило свјетло оног југословенства које се више никада неће родити и на кога више никада не смијемо пристати ма колико нам примамљиво изгледао. Разлика између нас и њих је што су у заједницу улазили умом, а ми срцем, и тако ће покушати опет. Обриси тога су већ видљиви.

Плоча Мирослава Илића (1991). Извор: YouTube

Репортерска екипа ХРТ-а шетала је и снимала празне куће Срба од 1991. до 1995. у селима Комарево и Блињски кут. Преко пута куће комшије у пламену, била је наша испред које је сломљена плоча Мирослава Илића са насловом његовог, тада најпопуларнијег дуета са Лепом Бреном, “Један дан живота”. Новинарка је узела дио плоче у руке и рекла: “Какве ли ироније – један дан живота!” Дјед је волио Мирослава Илића, ту пјесму и Југославију. Но, ту ћемо се зауставити. Цртице из мог предегзистенцијалног доба ће можда занимати Енциклопедију мртвих на крају живота, али не и оне који су сличне или исте судбине, а можда и стотину пута горе од ове, проживјели.

Комерцијализација сјећања

Оно што је кључно за разумијевање ових филмова, поред тога што је за суштину неопходан додир са људима који су проживјели снимљено, јесте и крупан кадар дешавања.

Само Срби су ти који покрећу “кампање сјећања”. Од Кошара до Јасеновца био је заиста дуг пут. Па се продужио до Петровачке цесте, а све се плашим да би могао да буде пресјечен “добросусједским односима”.

Не скривам то да ми је занимљива спољна политика Хрватске у периоду украјинско-руског сукоба. У држави која никада није била зависнија, а толико говорила о независности, јасно су распоређене снаге “Одбора за будућност”. Можда нам нису јасно представили све чланове Одбора али се да наслутити који су то и какву улогу играју. Зоран Милановић и Андреј Пленковић као копредсједници, уиграно тргају политичку сцену на двије стране – суверенистичко-антиимперијалну и тотално глобалистичку. Одбор ће на крају, као и онај Југословенски одлучити на коју ће страну, али је једно сигурно, на којој год буде, та ће бити побједничка.

Један од препрека који је стајао на путу Одбору јесте и Петровачка цеста. Након “отопљавања односа” са Загребом у неком минорном и ефемерном обиму, оптужница готово да је заборављена, а шта ће тек бити када Александра Вучића пусте у спомен-подручје Јасеновац(?) бојим се и да помислим.

Ми смо зарад јавности направили, након готово 80 и 30 година, два филма за широку јавност, са детаљима који не би били увредљиви за оскаровску публику и владе земаља које ни данас, колико год обиљежавале Холокауст не помињу Јасеновац или Олују. Ми смо тиме заборавили да саопштимо оно што заиста имамо да кажемо. Ми јесмо уболи прст у око Загребу, а некако, мени чудно, и Сарајеву, али нисмо себи који упорно не прихватамо да смо сви ти пострадали заправо ми, да је то сва тежина коју носимо и које се нећемо никада ријешити.

Подсјетили се јесмо, али је проблем управо у томе што смо имали потребу да то чинимо због себе, а не због других.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?