Čuveni režiser Martin Skorzeze je 2019. godine za Marvelove superherojske filmove rekao: „Iskreno govoreći, ma koliko god bili dobro snimljeni i vrve glumcima koji daju sve od sebe u datim okolnostima, podsećaju me na zabavne parkove“, ukazujući na preterano korišćenje CGI tehnologije. Sa druge strane, za današnju muziku kažu da se više gleda no sluša. Rijaliti emisije koje u Srbiji „niko ne prati“ su svakodnevnica, a rasizam je i dalje jedna od glavnih tema. Iz ugla Evrope, tako poslednjih godina izgleda društvo i kultura najmoćnije „demokratije“ sveta. „Nekad je bilo bolje“ sve više odzvanja.
Psihologija nalaže da mi, kao ljudska bića, imamo tendenciju podsvesnog „brisanja“ loših sećanja. Vremenom, sve „negativno“ izgleda kao da je došlo iznenada i slučajno. Međutim, kako Đorđe Lebović u svom romanu Semper Idem ističe: „slučajnost je samo povod za iznenadni obrt, uzroci su daleko dublji i kriju se u prošlim događajima“. To važi i za kompjuterske animacije u filmovima, skupocene muzičke spotove i rijaliti emisije. Položaj afroamerikanaca predstavlja stalnu boljku. Na kraju krajeva, na koji način se sve ovo odnosi na nas? Tačka preplitanja svih ovih aspekata američkog društva nalazi se, na čudan način, u jednom pomalo zaboravljenom televizijskom kanalu.
Revolucija i test američke tolerancije
Prvog avgusta 1981. godine, u periferiji Nju Džerzija, krenulo je emitovanje programa na MTV-ju. To je bio prvi kanal u potpunosti posvećen ne samo puštanju spotova, već muzici uopšte. Program je takođe sadržao pet voditelja, tkzv. VJ-eva (eng. video jockey). Dok u 2023. godini na Jutjubu dnevno izađe 30 hiljada sati snimaka, prvi uređivači programa kanala imali su problem koji je danas teško zamisliv. Do pojave MTV-ja, snimanje nastupa muzičara za televiziju bilo je rezervisano isključivo za dugogodišnje najpopularnije izvođače. Oni su povremeno emitovani u sklopu specijalizovanih, nedeljnih muzičkih emisija (npr. BBC-ijev Top of the Pops). Prvih nekoliko meseci nije bilo dovoljno spotova od različitih izvođača koji bi pokrili ceo jedan dan. Zbog toga su na početku, po rečima prvog VJ-a Marka Gudmena, Roling Stonsi i Rod Stjuart zauzimali glavninu programa. Rast popularnosti kanala je za sobom donosio i sve više muzičara sa sve inovativnijim spotovima. Uticaj promovisanja novih muzičara je bio toliki da su posle dva meseca prodavnice muzike prodavale ploče koje nisu puštane na radiju.
Nakon prvog talasa iz ’60-ih godina, MTV je podstakao „drugu britansku invaziju“, odnosno proboj britanskih muzičara u SAD, popularnih tokom ’80-ih godina. Međutim, ovde se može postaviti jedno pitanje. Ako je američko društvo, kao što se neprestano ponavlja, toliko otvoreno i demokratsko, zašto je uopšte bio potreban „talas“ koji bi omogućio više prostora za izvođače sa drugog kontinenta (i ironično istog govornog područja)? Čuveni gitarista „Stonsa“ Kit Ričards je u svojoj autobiografiji pisao kako je izgledalo svirati u gradovima „biblijskog pojasa“ (konzervativni jugoistok) tih decenija. Samo bi na osnovu duge kose, koja je odudarala od okoline, bili isterani iz hotela ili restorana. Izuzetno je zanimljivo povezati sve ovo sa moralnom pozadinom političkog nametanja tolerantnih vrednosti koje Sjedinjene Države vode u ime liberalizma. Neki će reći da je u pitanju „samo“ radikalan deo velike države, kao i da to ne reprezentuje celi sistem i društvo. Ipak, dvoličnost i nefleksibilnost su se pokazale na primeru Majkla Džeksona i, ponovo, MTV-ja.
Do 1983, umetnici poput dueta Hall&Oates, Bilija Ajdola, grupa „Van Halen“ i „The Police“ u potpunosti su se afirmisali na kanalu i postali njegove glavne zvezde. Međutim, izuzev Tine Tarner i Edija Granta, na programu uopšte nije bilo izvođača crnačkog porekla. Proboj solo karijere Majkla Džeksona sa albumom „Thriller“ (najprodavaniji ikad) i pesmom „Billie Jean“, onemogućio je skrivanje te činjenice. Čak je Dejvid Bouvi, u toku MTV intervjua, indicirao na rasizam. Početno obrazloženje je bilo da se muzika crnaca „ne uklapa u format programa“. Rik Džejms je protestvovao u javnosti zato što je spot za hit „Super Freak“ odbijen (pesmu je kasnije iskoristio MC Hammer za „Can’t touch this“). Da ironija bude veća, odluka da se on ne pusti pripada Kerolin B. Bejker, jednoj od urednica programa, koja je crne puti. Kriza je na kraju rešena nakon pretnje predsednika „Columbia Records“ (danas „Sony Music Entertainment“), da će oduzeti pravo puštanja muzike svih njenih izvođača, dok Majkl Džekson ne bude dobio više mesta na programu. Ovaj primer oslikava složenost pojave rasizma u savremenoj Americi. Jedan od argumenata uređivača je bio da crnački muzičari jednostavno nisu snimili dovoljno spotova. To je u načelu tačno ali se ovo može gledati iz drugog ugla. Činjenica da osnivači svakog američkog žanra (hip hopa, disko muzike, bluza i džeza kao dve osnove rokenrola) nemaju uslove za pojavljivanje na muzičkom kanalu je ironična i poražavajuća.
Krivac se nalazi u potrošačkoj orijentisanosti zabavne industrije, tada okrenutoj ka beloj rasi. U pitanju je eklatantan primer poznate kapitalističke trke za profitom. Iako je ustaljivanjem hip-hopa pitanje zastupljenosti crnaca na muzičkoj sceni od ’00-ih nestalo, argumenti „lošeg okruženja“ i „nesipunjenih uslova“ na širem planu su još uvek tu. Naime, savremena desnica ističe kako je političko nezadovoljstvo afroamerikanaca neosnovano zbog visoke stope kriminala i nedovoljne edukovanosti stanovništva. Ponovo, to je u načelu tačno. Međutim, kao i rukovodstvo kanala, na pitanje „da li je nešto učinjeno povodom toga“, nosioci vlasti ostaju nemi i čekaju da se problem reši sam.
„I want my MTV“ i „chicks for free“
Uticaj programa je za samo par godina bio ogroman. Snimljeni nastupi su vremenom evoluirali i počeli pratili sadržaj pesama. Svaka manja inovacija izazivala je dosta pažnje i komentara. Pod ovakvim okolnostima je nastala pesma grupe „Dire Straits“ koja predstavlja simbol tog vremena i oslikava raspoloženje „običnih“ ljudi. Početkom 1985. godine, frontmen Mark Nopfler se našao u prodavnici bele tehnike, gde je dostavljač pričao naglas. Nopfler je čuo kako on gleda ka zidu televizora i komentariše program MTV-ja. Gitarista je ubrzo uzeo papir i olovku i zapisao šta je čuo. Uz falseto uvod „I want my MTV“ koji je otpevan od strane Stinga, nastao je mega-hit „Money For Nothing“. Ono po čemu je pesma takođe ostala čuvena jeste njen spot – jedan od prvih koji je koristio 3D tehnologiju kako bi animirao dva dostavljača, dok je u pozadini na televizorima nastup benda. Godinu dana kasnije, na kandsku berzu je prvi put izašla kompanija „CGI Inc.“, poznata po video tehnologiji koja je danas kinematografski standard.
Nastanak poroka današnje televizije
Kako su ’80-te godine odmicale, broj kanala se širio. 1987. godine je nastao „MTV Europe“ a do sredine sledeće decenije je svaki žanr imao svoj poseban kanal. Izuzetno popularan serijal u ovom periodu je bio „MTV Unplugged“ gde su muzičari svirali akustične izvedbe svojih pesama. Pored benda Nirvana, istakao se Erik Klepton, čiji akustični nastup postao najprodavaniji koncertni album ikada.
Fasciniranost spotovima je kod gledalaca u međuvremenu splasnula. S obzirom da je muzika bila na različitim kanalima, ukinuti su VJ-evi. Bilo je potrebno naći novi programski adut koji bi vratio gledanost. On je nađen 1992. sa prvom modernom rijaliti emisijom „The Real World“ koja se ujedno smatra i osnivačem ovog televizijskog žanra. Program je inicijalno bio jednostavnan. Kamera je pratila grupu ljudi koja živi jednom stanu, a svake godine se emisija održava u drugom gradu. Društvene debate o temama kao što su abortus, sida i homoseksualnost danas su neizostavni deo svakog kanala. Debate su svoj „prvi javni nastup“ dobile baš u ovoj emisiji kroz spontano ponašanje učesnika. Narednih godina je program prilagođavan ovoj formuli, a muzičkih spotova na glavnom kanalu je bilo sve manje. Postati glavna zveda MTV-ja u 21. veku više ne podrazumeva veštinu pevanja ili sviranja nekog instrumenta, već odličan nastup u izigravanju stvarnog života. Potencijal ovoga je prepoznao „Facebook Watch“, koji je 2018. otkupio prava na „The Real World“, čime on ostaje najstariji aktivan rijaliti šou.
Aftermath
Dolazak Jutjuba i interneta je nepovratno smanjio moć prvog muzičkog kanala. Četrdeset godina kasnije, u vreme ekranizacije svega što nas okružuje, spotovi imaju veću moć i privlače više pažnje nego melodija ili tekst. Rijaliti emisije su uništile inovativnost zabavne industrije i eliminisale osećaj za sramotu na javnoj sceni. Ovo je bio pokušaj osvrta na začetak takvog stanja stvari. Na kraju krajeva, tehnološka inovacija je mač sa dve oštrice. Neko gleda „Anakondu“ a neko „This is America“, sve je stvar preferenci. Kom taboru pripadate vi?
