Прошло је пар дана од како сам прочитао текст једног аутора у ком пише хвалоспеве на рачун Београдског синдиката и њиховог уметничког опуса. Нагласак је првенствено на садржају који су створили од 2012. године до данас и ту се убрајају песме посвећене Косову и Метохији, Црној Гори и Републици Српској. Неко би се сагласио са аутором јер види у том садржају неки виши циљ, неко би гласно негодовао јер му нису блиске одређене теме, итд. Мене је читање текста подстакло да се вратим једној теми о којој ретко ко разговара са мном и не увиђам да је заступљена у јавном простору.
Копкало ме је одувек зашто се на овим просторима неко осећа мање а неко више као Србин? (Наравно може бити било који други народ у питању, нпр. Бугарин). Ја сам узео Србе за пример јер сам силом прилика из равног Баната и колико знам јесам Србин. Кризна подручја на Балкану, као и било где друго на свету, завређују много више пажње него она друга. Кад сте последњи пут чули неку вест са Новог Зеланда? Човека као биће привлаче сукоби, расправе и сличне наелектрисане ситуације. Један од фактора зашто су Косово и Метохија толико присутни у комуникацији међу Србима јесте што је у питању простор који је за њих историјски, културно, верски и на крају крајева философски пресудан. Исто се може рећи за Републику Српску и Црну Гору. Да ли ту стајемо са набрајањем простора битних за Србе? На нашу срећу не, мада памети немамо да то схватимо. Нико не може да спори да су поменути простори можда и најбитнији за очување наше традиције али шта се дешава са Банатом, Источном Србијом или заборављеним Кордуном? Много је фактора који су током историје утицали на традицију и живот Срба на овим просторима, много ратова, криза, итд. Зашто ли смо онда престали да се бавимо одређеним делом наше културе? Треба се понекад сетити стиха из песме Бранка Миљковића који гласи – “Ако смо пали, паду смо били склони”. Ајде да видимо јесмо ли стварно били склони да понекад паднемо и на гадан начин ударимо о патос.
Ко год да је обављао дужност владара на овим просторима од 1945. године па до данас, на врло специфичне и организоване начине покушавао је да буди, контролише и затире патриотизам када је то потребно. Вршиоци власти током комунизма успели су да створе један нуспродукт током прављења “југословенске нације” и “југословенске културе”. Почело се наравно од разградње појединачних култура свих народа и покушаја да се одређени делови интегришу у тај нови идентитет. Уз систематичне покушаје власти дешавају се значајне промене на глобалном плану. Резолуција Информбироа је Југославију окренула ка западу, тако да током 50их и 60их имамо уплив културе која нам стиже са капиталистичког запада. Тако је култура народа у Југославији постала бућкуриш свега, свачега, нажалост испоставило се и ничега. Нуспродукт који је настао из систематичног креирања “нечег новог” уз флуидни уплив западњачке културе – јесте фолклорни партиотизам. Дефинисао бих га као “мњење” које у својим делима спомиње Платон. Бављење формом, док је суштина скрајнута. Наравно било би сулудо очекивати од сваког појединца да зна целу историју свог народа. Ипак врло је погубна друга крајност у коју ми сада клизимо. Како се ближио распад пројекта “Југославија”, у свим крајевима те државе фолклорни партиотизам је искоришћен као одлична подлога. Било је потребно само нешто друго посадити и позивати се на неке друге борбе. На видело је изашао продукт мњења у скоро свакој држави. Ето пада на који нас упозорава Миљковић. Свашта је народу нуђено, некоме Карађорђе а некоме Степинац. За право чудо никоме није нуђен неки писац или сликар (ако је нуђен био је злоупотребљен). Опет је народ оберучке прихватио нешто што му неће користити, јер ће користити само онима који желе да се одрже на власти. Не бих пуно редова трошио на претходних 25 година, пошто су се неки механизми понављали али од када је народ почео да користи дигиталну технологију фолклорни патриотизам је достигао свој врхунац. Појављују се разне инстаграм странице и подкасти који се баве њиме и промовишу га. У првом плану је нпр. Гаврило Принцип, он је непресушан извор. Не жалим да залазим у филмску индустрију и ако она има удео у креирању фолклорног партиотизма. У одличном тексту колега Срђан Радановић обрађује теме нових филмова који су снимани, начине на који су снимани али и који им је циљ. Препоручујем да прочитате: “Олуја” и “Дара из Јасеновца” – филмови за публику
Занемарио бих образовни систем у Србији и то да му је потребна хитна реформа. Још увек желим да се фокусирам на оно што је до нас. Начин на који се појединци баве културом свог народа, показатељ је да су почели да праве уступке и да се труде да дођу до шире публике под средством нових технологија. Ту не би постојао проблем да садржај који желе да пласирају није уситњен, банализован и окренут само ка једном делу историје. Шта просечан младић зна о Младој Босни, осим да је члан поред Гаврила Принципа био и Иво Андрић? Зашто се дешава да млада особа пали слику Мила Ђукановића у Зрењанину током литија за подршку српском народу у Црној Гори, а да притом не чини ништа да се сачува кућа Александра Сандића, српског филозофа, филолога, историчара, књижевника и аутора химне Светом Сави? Зашто је на манифестацији „Кочићев збор“ битније шта раде Додик и бикови, од доделе песничке награде? Одговори на постављена питања су последица начина на који се бавимо културом и историјом нашег народа на сваком простору на којем он живи или је живео. Бављење мора да буде свеобухватно и систематично. Верујем да би добар део људи на ово одговорио да нико нема времена за те ствари. Из неке серије или филма ми је у глави остала порука једног професора који родитељима својих ђака говори да морају да се баве својом децом, јер ако то не раде – радиће неко други уместо њих, на погрешан начин. Иста је ствар и са културом српског народа.
Решење проблема видим у нама, као што и сам проблем јесте у нама. Ко нам може забранити да читамо Кочића или Радичевића? Да одемо до позоришта у Београду или било ком граду који нам је најближи? Да обиђемо музеје у својим градовима или посетимо руралне пределе Србије? Да се боримо да Сандићева кућа не пропадне? Колико год да је појам аутошовинизма са правом уведен у јавни живот, он нам не може бити изговор. Искрено се надам да је друштво на овим просторима још увек способно да бар мало критички сагледа како се опходи према својој културној традицији. Не бринем како ће “патриоте” прихватити овај текст, исто као што не бринем како ће га прихватити “грађанисти”. Заједно се купате у истом блату. Наравно и ја са вама.
