Хали гали за леву и десну Фукоову децу
Чинило ми се да без икакве припреме кампање, такта, целисходности и актуелности, што је својствено руском пропагандом деловању, портал Рашан тудеј неће донети никакав новитет на плану формирања јавног мњења у Србији. Очекивао сам унедоглед рециклиране текстове базиране на Дугиновим трећим путевима, прежвакане наративе о рушењу Униполарног света, по које Кустуричино писмо, антикомунистичку фетишизацију у којој ће Дража и Романови бити естетски идеал и наравно релативизацију западњачког наратива у режији Љиљане Смајловић, које би на ширем плану било препознато, делотворно и аутентично колико и јачина њеног гласа у судару са скорашњим скандирањем у Београдској арени навијача КК Партизан, против њеног вољеног Де Гола.
Међутим, све негативне семантичке наносе којим је моје предубеђење било презасићено, скрајнуто је захваљујући тексту „Лева и десна Фукоова деца“ ауторке Андрее Јовановић. Који ми је послужио као кључ за разумевање појединих доминантних наизглед неполитичких догађаја, као што је Амбер алерт инвазија на друштвеним мрежама. Дакле, ауторка инсистира на актуелности постмодернистичког наратива који у складу са сопственом деконструктивистичком онтологијом одбацује термине као што су истина, универзалност, научна објективност или континуитет. У таквој констелацији, кретање ка било каквом универзалном сазнању или истини у старту је осуђено на дебакл. Сваки кохерентни или стабилни идејни систем (модернизам) је априори неодржив и неистинит јер је његова постојаност била обезбеђена владајућом доминацијом дискурзивних пракси- наративима (патријархата, расизма, класизма).
Све те тезе сам, на мање или више успешан начин, покушао да докажем кроз серију текстова на овом порталу, међутим, идејну наградњу ми је понудила Андреа ингениозно уочивши да је постмодернизам изнедрио леву и десну девијацију у доминантном јавном дискурсу, коју је она назвала десна и лева Фукоова деца. Најпростије, леви постмодернизам је постао водећи и први диктира дискурзивне праксе из позиције левих деконструктивистичких теорија (политике идентитета) док ништа вештије или смисленије одговара десни постмодернизам оживљавањем потпуно анахроних историјских фаворита, који најблаже речено нису прогресивни. Поред мањка прогресивности, највећи проблем десног одговора на доминацију левог постмодернизма је да питање социјалне правде изједначавају са политикама идентитета. Једноставно, сматрају да је бављење социјалном праводм, поред тога што је резервисано за леви корпус идеја, изнедрило политику идентитеа и негирају било какву логику крупног капитала, тачније, они политику идентитета виде као логичан след комунистичких друштвених пракси. Они ће на било какав помен капитализма у свом регресивном духу видети подметачину од стране доминирајућих деконструктивиста. И да ствар буде гора, њихови историјски фаворити заједно са њима ће бити поборници грубљег капитализма и строжије хијерархије. Дакле, Биљана Србљановић и Мирољуб Петровић на нашим дискурзивним пољима.
Теоретисање завере
Заједнички именитељ за леви и десни постмодернизам је базична склоност ка теоријама завере. Деконструктивистичка лева онтологија, спада у домен теорија завере јер је непријатељ константно историјски присутан али невидљив, он своју доминацију поставља у темеље језика, културе и свеприсутни систем опресије. Одговор десних постмодерниста чешће спада у неаутентичност него у теорије завере, али поједини поборници десног идеолошког корпуса толико интензивно и обимно инсистирају на теоријама завере, да и њих склоност ка теоријама завере не сме заобићи у критици.
Такав почетни положај врло је питак за прихватање, нарочито код аполитичних и нетеоријски образованих житеља постмодернизма. Дакле за људе који не знају шта је идеологија, политика или су генерално незаинтересовани корисници друштвених мрежа. Њихова летаргија је савршен предуслов за прихватање ове деконструктивистичке историјске позиције, перверзно, и даље ће себе сматрати неидеологизованим, јер ће они испитивати и пратити само оне делатнике који деконструишу претходне системе владавина базиране на дискурзивним моћима.
Примера ради, неидеологизована, дисидентна боркиња за људска права ће гледати Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу“ из 1971 године. За њен активизам или популарни, самим тим и релевантни, друштвени суд неће бити неопходно да познаје социо културне појединости тадашњег друштва као што су доминација егзистенцијалистичке парадигме, својински или производни односи у тадашњем друштву или културном контексту, повезаност студентских протеста 1968. на остварење, положај ствараоца и његовог емотивног живота… Не, она ће само учитати облике мушке доминације у том филму, пребројивши да је мањак женских улога и да је вероватно главна женска глумица перјаница патријархата јер она ужива у мушкој доминацији, невешто сам цитирао Лану Басташић и Хану Селимовић. Са друге стране, десни постмодерниста ће покушати да одговори на тај наратив позивајући се на неке средњовековне вредности, Николу Пејаковића у Џордановом дуксу или на Даницу Црногорчевић који пропагирају светосавље. У таквој ситуацији, Андреа каже да највише губи радничка класа, ја ћу у даљим редовима покушати да дочарам како владајућа класа у Србији побеђује захваљујући овим ужасима постмодерне.
Зашто Амбер алерт?
У жељи да рационализујем своју лењост, покушаћу да објасним да је Амбер алерт део континуитета многих друштвених пракси које сам описао у уводу и да се у том догађају пресликавају многе противречности актера коју си доминантни у нашој јавној сфери. Амбер алерт помама на друштвеним мрежама се десила релативно скоро да би била олако заборављена али није оставила, наизглед, толико дејство да би остала толико упамћена. За кориснике друштвених мрежа који нису толики љубитељи активизма, тај дан ће остати упамћен по много Игора Јурића, мало очекиваних хештагова и великом одзиву аполитичних људи на ову иницијативу. За разлику од портала Рашан тудеј, Амбер алерт је класичан вид америчког начина пропагандног деловања у жељи за обликовањем јавног мњења у Србији.
Супротно од руске небриге за дугорочност и планирање, америчка пропаганда делује потпуно другачије. Њима је јасно дефинисан циљ деловања са приоритетима на цивилно друштво, невладин сектор, образовање, истраживачко новинарство, културу, филм, мониторинг избора, etc. Њихова жеља је да се формира аутентичан животни стил који ће бити крајње неповерљив према свим државним институцијама и идеал видети у јаком цивилном друштву које контролише корумпирану државу. Са Амбер алертом, поред додатног оваплоћења либералног капитализма у јавни дискурс, се додатно ишло на јачање деловања неутралног цивилног сектора у стањима будуће политичке нестабилности. Једноставно, колико Игор Јурић може да мобилише “неутралних“ људи и подстакне их на промену понашања.
Потпуно је преузет нови постулат из научне пропаганде који делује по принципу инсистирања на промени понашања које ће post festum деловати на промену ставова. Док је класична пропагнда теорија деловала на промену мишљења које ће узроковати и промену понашања. Колико год деловало сулудо, није занемарљиво да армија људи на мрежама по ко зна који пут дели одређени садржај о коме није сазнала ништа, са све смерницама који хештег треба да ставе, наравно, постоји и много оних који су по инерцији или страху од социјалне дисквалификације само поделили садржај а да га нису до краја послушали. На крају крајева и они су поприлично корисни јер ће деловати по принципу инерције.
Ту долазимо до суштине, у таласу пропагирања разних видова активизма постаје потпуно понижавајуће не препустити се тој инерцији. Маса добронамерних али темељно необразованих, нарочито политички, корисника друштвених мрежа жели нешто да промени у друштву али инстант и на друштвеним мрежама. Ту настаје идеална подлога за леву децу постмодернизма који ће инсистирати на поновној деконструкцији државних институција, алудирајући на њихову неефикасност и предлажући да се некоме у приватном власништву допусти да има приступ најповерљивијим информацијама које се тичу личних података малолетне деце.
То ме је подсетило на једну потпуно сулуду петицију из 2014. године, чија се садржина тицала ревулоционарног открића да се партије у Србији финансирају из буџета републике Србије и да би те паре требало преусмерити за лечење деце са најтежим болестима. Као и са Амбер алертом, нажалост, инсистирањем на демократском уређењу заштита података личности и финансирање партија из буџета су најбазичнији услови постојања саме демократије за коју се сви боре од 1990. па до данас. Самим тим такво инсистирање ако сте демократски устројени вас води у непремостиву противречност.
Да не заборавим десну децу постмодернизма, они су у неком снимку¹ који је постао релативно виралан, поново баратали чињеницама да је власник те компаније заправо силоватељ Подеста, брачни пар Клинтон. Пре неопходне потребе за фетишизацијом естетике теорије завере или Јурићевог инсистирања на толико механицистичкој партиципацији без икакве потребе за информисаношћу оних који само учествују у дељењу садржаја, чини ми се да треба поставити једноставнија питања. Зашто Игор Јурић није рекао одмах шта је то Амбер алерт већ првобитно инсистирао на виралности? Зашто се то питање није у демократском процесу ставило пред институције државе које би пред грађане изнеле који облик сарадње треба да има страна софтверска компанија са државним софтверима који се тичу чувања личних података. Одговор је врло једноставан, десна деца постмодернизма не желе да преиспитају капиталистичку фанатичност која подразумева константно мешање приватног власништа у све сфере друштва. Они ће радије у естетици која не може да одговри на западњачки примат са виртуелним трендовима понудити принцип секташења и неког скривеног универзалног знања. У таквој ситуацији се ствара једна потпуно информативно презасићена, аномична скупина отуђених људи који немају никакав спонтани кохезивни фактор међусобом а да није посредован по принципу доминације капитализма.
„Побуњени анђели“
Огромна јаз између деце левог и десног постмодернизма и родитељске културе, није се десила први пут у историји, то је цивилизацијска константа. Међутим, у колективном сећању нашег народа је постојала и генерација „Побуњених анђела“ из прве половине деветнаестог века коју је оличавао Иво Андрић. Та чувена генерација коју су такође чинили (Принцип, Митриновић, Жерајић, Слијепчевић), захваљујући аустриској окупацији и интеграцији у доминантан културни контекст који је био модернистички и усмерен на Волтера, Гетеа, Ничеа је створио јаз између родитеља који су били неписмени и одгајани на усменој епској традицији и деце који су врло брзо постали интегрални чиниоци доминантног европског културног контекста.
За разлику од данашњег јаза, тај јаз није био потпун јер „Побуњени анђели“ нису заборавили усмену епску традицију својих родитеља коју су желели да представе равноправном у односу на европски доминантни културни контекст. Такав приступ је изнедрио тектонске промене у цивилизацији, култури, филозофији и промени односа моћи. Данашњи јаз између леве и десне деце постмодернизма и родитељске културе доприноси искључиво логици крупног капитала и његовој прилагодљивости јер како каже Андреа захваљујући којој је и овај текст настао: „Насупрот томе, на Западу само у једном ништа никада није ново: капитал може са свима. Може и са “традиционалном“ породицом и са “савременом“ породицом, може вероватно и без породице. Може са половима и родовима, са два или са 62 рода, са геј прајдовима или са забраном прајдова. Наравно у складу са духом времена и историјско-културолошким контекстима, понекад му једно одговара више него друго и треће. И са левим и са десним постмодернизмом. И са левим и са десним империјализмом. Небитно је у шта се верује, јер се, за разлику од бокса “победник“ одувек зна, не мора да се прогласи јер није морао ни да уђе у ринг.“
¹ https://www.youtube.com/watch?v=TYneXcgSe5U
