Uvod
Od uvođenja prava svim narodima na samoopredeljenje možemo primetiti da se u međunarodnoj zajednici daleko više pažnje posvećuje ovom pitanju. U teoriji i dalje postoji neslaganje oko toga da li je jednom entitetu neophodno priznanje međunarodne zajednice, ili da budem prezicniji organizacije Ujedinjenih nacija, da bi se formalno smatrala državom (Janković i Radivojević 2019, 100-101). Ovu činjencu dodatno potvrđuje podatak da se broj članica Ujedinjenih nacija razlikuje od broja entiteta koji sebe smatraju državom, pa samim tim i koji uživaju međunarodno pravnu sposobnost države (The United Nations, 2021). Upravo pitanje da li secesionizam treba legalizovati ili zabraniti jeste veoma kompleksno i smatram da ne može postojati univerzalno rešenje za svaki secesionistički zahtev, zbog čega ja nemam definitivan odgovor na njega. Na samom kraju svog seminarskog rada ću probati da izložim argumente za, kao i one protiv, i na osnovu toga pokušati da obrazložim svoj stav.
Što se tiče dileme da li je secesionizam primarno politička ili vojna pretnja, u ovom radu zastupaću tezu da je secesionizam prvenstveno politička pretnja, ali da u određenim slučajevima može biti kombinacija i političke i vojne pretnje.
Pravni okvir i definicija pojma
Prema dokumentu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji je stupio na snagu 1976. godine, svi narodi imaju pravo na samoopredjeljenje. Na osnovu prava, prema navedenom Međunarodnom paktu, narodi slobodno određuju svoj politički položaj i slobodno postižu svoj privredni, društveni i kulturni razvoj (Krnetić 2017, 7). Međutim, svedoci smo da ne rezultira svaki secesionistički pokret u dobijanju međunarodnog priznanja i na kraju, sopstvene države.
Definiciju secesije koju bih izdvojio kao adekvatnu, a koja je u direktnoj vezi sa voljom naroda na njegovo samoopredeljenje i u skladu je sa sa zahtevima i vrednostima medjunarodne zajednice, jeste da je “razdvajanje i/ili secesija (uz korišćenje prava na samoopredjeljenje), u skladu je s liberalno demokratskim vrednostima Zapada. Na ovaj način se uspešno rešava postojeći konflikt, rastakanjem multietničkih država, odnosno omogućavanjem razlaza onih etničkih zajednica koje ne žele živeti u zajedničkoj državi.” (Hadžić 2012, 2)
Međutim, svedoci smo i činjenice da se, u toku “secesionističke borbe“, ako je tako možemo nazvati, često krše pravila međunarodnog prava, što podržava i citat gospodina Kneževića “U zamahu procesa separisanja primarni cilj nije demokratija već etnonacionalno, versko-crkveno, teritorijalno i resursno odvajanje od postojeće države.”(Knežević 2020, 10).
Komparativnom analizom nekih od istorijskih secesionističkih pokreta možemo doći do zaključka da je uzrok secesije uvek isti, “on je u svom najosnovnijem smislu isti kao i izvor potrebe da se uopšte ima država, da se, kako kaže Kant, iz prirodnog stanja pređe u zakonito, građansko stanje” (Babić 2014, 14-15). Međutim načini na koje narodi nastoje, a neki i uspevaju da svoju nezavisnost izbore su različiti.
Način koji je najviše u skladu sa pravilima međunarodnog prava jeste sprovođenje refereduma, a to je, kao što je poznato, pravo naroda na neposredno donosenje političkih odluka putem glasanja (RIK, 2021). Adekvatni primeri koji bolje opisuju prethodnu tezu u ovom slučaju su referndum na Krimu, na kojem je više od 95% stanovništva samog poluostrva glasalo za odvajanje Krima od Ukrajine i pripajanje Rusiji (BBC news, 2014). Drugi primer, nama dosta bliži, bio bi referendum iz 2006.godine na kome su građani imali priliku da na referendumu odluče da li su za ostajanje u zajednici Srbije i Crne Gore, gde je u tesnoj trci izglasana nezavisnost Crne Gore sa svega 55% glasova (OSCE, 2006).
Takođe, naveo bih i primer kako referendum, u retkim slučajevima, može da bude dvosmislenog karaktera i često dovede do odluke koju narod možda i nije želeo. Najpodesniji primer za ovo je referendum o nezavisnosti iz 1991. godine održan u SR Makedoniji. Pitanje na referendumu je glasilo: „Da li ste za nezavisnu Makedoniju s pravom budućeg pridruživanja savezu suverenih jugoslovenskih država.“ (Radio Slobodna Evropa, 2015). Tu se dovodi u pitanje da li je na taj način narodu latentno predstavljeno da dobija svoju nezavisnost, ali i da će ostati u već postojećoj državi. Veliki problem kod ovog referenduma predstavljalo je nejasno formulisano pitanje, kakvo referendumsko pitanje ni u kom slučaju ne bi smelo biti postavljeno.
Veoma interesantan, ali i redak način borbe za nezavisnost naroda, ili za prava na određenu teritoriju jeste pozivanje odredjene etničke grupe ili naroda, na neku teritoriju za koju smatraju da istorijski, kulturno i verski pripada njima, a koja vise nije u posedu tog naroda. Primer za ovakvo pozivanje na istorijski faktor bila bi država Izrael. Jevreji su vekovima čekali povratak u svoju zemlju i posle dve hiljade godina konačno uspeli da obnove svoju državnost. Tu jasno možemo videti kako istorijske okolnosti, odnosno istorijski faktor utiči na borbu naroda za državu (CMJP, 2018).
Takođe ovde imamo i primer kosovskih Albanaca, koji revizijom istorije pokušavaju da srpsku južnu pokrajinu, Kosovo i Metohiju, predstave kao kolevku svog naroda. Na ovom primeru možemo videti kako istorijski revizionizam može manipulisati, odnosno izokrenuti istorijske činjenice i time bazirati svoje istorijsko pravo na teritoriju uz pomoć falsifikovane istorije.
Određena nacija može dobiti svoju nezavisnost i određenu teritoriju i političkom odlukom države koja tu teritoriju drži. Ovaj vid dobijanja nezavisnosti je naviše bio zastupljen u periodu dekolonizacije kada su metropole davale nezavisnost svojim kolonijama u Africi i Aziji. Najbolji primer koji možemo uzeti za ovakav vid secesije je odvajanje Alžira od Francuske 1962.godine (Tot 2017, 7).
Da li secesionizam predstavlja političku ili vojnu pretnju po bezbednost?
Kao što je već rečeno u uvodu ovog rada, moj stav jeste da je secesionizam uvek politička pretnja, ali da često može preći i u vojnu pretnju ukoliko do eskalacije sukoba dođe. Kada govorimo o secesionizmu kao pojmu moramo napomenuti da je za svaku državu sam secesionizam u znaku jednakosti sa političkim problemom. Takođe kada govorimo o činjeničnom stanju iznetom u prethodnoj tezi, a radi lakšeg razumevanja važno je naglasiti da svaka secesija ne mora uvek biti i vojna pretnja ali je uvek i u svakom slučaju politička po svojoj prirodi. Kada vrhovni autoritet, odnosno država, ima nameru da spreči rasparčavanje svoje teritorije ona prvo pribegava mirnom rešavanju problema i pokušava isti rešiti diplomatskim sredstvima. Ukoliko država iscrpi mehanizme za mirno rešavanje problema, ona je primorana da upotrebi sredstva prinude, odnosno da reši problem udarca na svoj teritorijalni integritet, vojnim putem a uz pokušaj da ta intervencija proizvede što manji broj civilnih žrtava. Po državu prelazak iz političke u vojnu pretnju dešava se onog momenta kada separatističke snage pribegnu militantnom delovanju i vojnim akcijama protiv države i stanovništva (Pavkovic 2013).
Ovo najbolje može biti prikazano kroz primer raspada SFR Jugoslavije. Naime, SR Makedonije koja nije proizvela vojnu destabilizaciju na svojoj teritoriji, ali se sekuritizacija ogledala u političkom pitanju je dličan primer secesionizma koji nije doveo do realne vojne pretnje. Ono što razlikuje drugi primer, pa time i dodaje element vojne pretnje na pitanje secesije, jeste primer secesije SR Hrvatske. U ovom konkretnom slučaju je, osim političke pretnje, zbog eskalacije sukoba došlo i do realne vojne pretnje po, pre svega borce u ratu, ali i civile (Lampe 2004, 324-369).
Iz navedenih primera možemo zaključiti da secesionizam kao politička pretnja pre svega predstavlja pretnju po autonomiju i teritorijalni integritet jedne drzave. Secesija može izazvati raseljavanje stanovništva nestabilnost unutar države, ali je ključni faktor sama neizvesnost posledica secesije. Takođe, ekonomski gubici koje secesija sa sobom donosi ne smeju biti izasotavljeni, jer uz gubitak odredjenog dela teritorije svakako ruku pod ruku ide i gubitak prirodnih bogatstava kao i materijalnih dobara, svakako i infrastrukture. Ali i nasleđa iz domena kulture, recimo, spomenika, sakralnih objekata i drugog kulturnog dobra. ali i gubitak stanovništva, odnosno žitelja nemanjinske grupe koja ostaje na teritoriji nove države. Kao vojna pretnja secesije, kao što je u primeru navedeno, pre svega se smatra mogućnost napada na civilno stanovništvo jedne države odnosno na funkcionere i uniformisana lica iste. Tu se može naneti i materijalna šteta koja je naravno nemerljiva sa ljudskim žrtvama, to može biti uništavanje imovine stanovništva, uništavanje državnih institucija, kasarni i drugih objekata koje smo naveli u delu koji se bavi političkim pretnjama secesija po bezbednost. Velika pretnja izazvana militantnom okupacijom teritorija koje od države preuzimaju separatističke grupe svakako su najkrvaviji oblik sukoba, gradjanski rat koji sa sobom nosi veliki broj žrtava i terorizmom motivisani napadi na samo civilno stanovništvo (Pavkovic 2013).
Da li secesionizam treba da bude legalizovan ili ne?
Pitanje legalizacije secesije je veoma kompleksno, i nikako mu se ne bi smelo pristupiti u celosti, tj. svim primerima secesije na isti način. Ovo pitanje za sobom povlači niz podpitanja, od kojih je prvo koja strana (država ili predstavnici secesionističkog pokreta) imaju pravo da traže međunarodnu pomoć u ovom procesu? (Babić 2014, 24) Prirodan je odgovor da, ukoliko bi postojalo pravo da se zahteva pomoć da se finalizuje već pokrenuta secesija onda bi isto tako postojalo pravo same države koja je do tog trenutka imala (ili još uvek ima) jurizdikciju da pre tog trenutka, i sa još jačom argumentacijom zahteva pomoć međunarodne zajednice (Babić 2014, 23- 24).
Naredno pitanje jeste koje je optimalno vreme koje dokazuje da je sama secesija uopšte priznata? (Babić 2014, 23) Postavlja se jasno pitanje iz razloga što je potrebno da prođe određeno vreme da bi pobeda secesionističke uprave bila priznata ne samo od međunarodne zajednice već i od države od koje traži nezavisnost i sa kojom je u sukobu. (Babić 2014, 23) Tačno vreme koje treba proteći veoma je relativna stvar i odgovor na to pitanje ne možemo precizno utvrditi. Više je pitanja i polemike koja se odnosi na problematiku vremena kao važnog činioca u procesu prepoznatljivosti secesije od drugih političkih aktera. Neki od primera bili bi slučaj holandskog kralja i njegovih osvajanja i konflikata sa Belgijom, kao i slučaj Bolivije i sporenja sa Čileom oko izlaska na more (Babić 2014, 23). Koliko je vreme apstraktno najbolje nam govori primer jevrejskog naroda, koji je dočekao vekovni povratak.
Sledeće je pitanje pravne prirode i odnosi se na to da li je secesija suštinski pitanje unutrašnjeg pravnog sistema samih država ili to mora biti deo međunarodnog prava? (Babić 2014, 23-24) Ovo je veoma zanimljiva tema iz razloga što je secesija process, pa samim tim može menjati svoj karakter po ovom pitanju. Naime, proces secesije je u samom početku izrazito unutrašnje pitanje date države, pa samim tim i oblast regulisana unutrašnjim pravnim sistemom. Međutim, ukoliko do eskalacije sukoba dođe, ili se predvodnici secesionističkog pokreta za pomoć obrate međunarodnoj zajednici, ovaj proces itekako postaje pitanje koje bi trebalo da reguliše međunarodno parvo. Međutim, baš iz razloga prelaznosti ovog procesa iz pitanja od unutrašnje u pitanje u međunarodne važnosti, kao i činjenice da je gotovo nemoguće utvrditi kada je tačno do tog prelaza došlo, smatram da je kodifikacija ove oblasti međunarodnog prava nemoguća (Babić 2014, 24).
Zaključak
Analizirajući navedenu literaturu, ali i posmatrajući aktuelne i istorijske primere secesionističkih pokreta širom sveta, došao sam na ideju da, ukoliko postoji nastojanja da se ova oblast međunarodnog prava kodifikuje, prvo treba izvršiti klasifikaciju secesionističkih pokreta. Konkretan predlog jeste da se treba izvršiti podela na secesionističke pokrete koji imaju matičnu državu drugačiju nego onu od koje traže nezavisnost, i na one pokrete koji takvu maticu nemaju. Stav koji se zastupa je da secesionistički pokreti i grupe treba da, prvenstveno putem međunarodnih institucija, izbore svoje pravo za slobodu i nezavisnost, samo u onim slučajevima u kojima određena etnička grupa nema svoju matičnu državu. Samo u tom slučaju gde određen narod nema svoju maticu, a ima sve uslove i izrazio je želju da ima državu, secesiju treba legalizovati. Najbolji primer za ovu tezu su Kurdi, narod koji živi na teritoriji četiri države (Turska, Iran, Irak, Sirija), čija populacija iznosi preko 30 miliona stanovnika, nema svoju matičnu državu. Više puta, u skorijoj istoriji, oni su pokušavali da stvore svoju nacionalnu državu, ali im to nikad nije pošlo za rukom (Radio Slobodna Evropa, 2017).
Ukoliko određeni narod koji teži secesiji već poseduje matičnu državu, legalizaciju secesionizma treba zabraniti. Primer koji ću ovde navesti kao adekvatan, je primer kosovskih Albanaca, naroda koji teži otcepljenju srpskog dela teritorije i pripajanju već postojećoj državi matici, Albaniji. Ukoliko bi se svim secesionističkim grupama omogućilo pravo na secesiju, takvo stanje bi izazvalo anarhiju u svetu i poljuljalo bi svetski mir s obzirom da bi svaka manjinska grupa u bilo kojoj državi mogla da traži otcepljenje, nakon čega ne bi postojao način da se spreči spajanje sa državom matico. Takođe, na ovaj način bi potencijalno došlo do rasparčavanja postojećih država na mnogo manjih celina što može imati svoje prednosti i mane, ali tom pitanju u ovom radu neću posvetiti pažnju.
Literatura:
Babić, Jovan. 2014. “ONE WORLD AND WE IN IT-THE CONTRIBUTION TO THE CRITIC OF THE GLOBALIZATION.” Strani pravni život 58.3: 13-29.
Krnetić, Helena. 2017. Teorija secesije, Studija slučaja: Katalonija i Škotska. Master rad, Univerzitet u Banja Luci.
Pavković, Aleksandar. 2013. “Otcepljenje, nasilje i državni razlog.” Political perspectives: journal for political research 3.2: 7-22.
Tot, Dora. 2017. “Alžirski rat za nezavisnost (1954.–1962.).” Rostra: časopis studenata povijesti Sveučilišta u Zadru 8.8: 223-232.
CMJP. 2018. “Izrael- 70 godina kasnije.” Pristupljeno 16. maja 2021.
Izrael – 70 godina kasnije
Radio Slobodna Evropa. 2015. „Makedonija obeležava 24. godišnjicu nezavisnosti.“ Pristupljeno 16. maja 2021.
https://www.slobodnaevropa.org/a/27233038.html BBC News. 2014. „Crimea referendum: Voters ‘back Russia union’.” Pristupljeno 16. maja 2021.
https://www.bbc.com/news/world-europe-26606097
Republička Izborna Komisija. 2021. „O republičkom referendumu.“ Pristupljeno 16. maja 2021.
godinehttps://www.rik.parlament.gov.rs/tekst/sr/702/o-republickom-referendumu.php
The United Nations. 2021. „About Us.“ Pristupljeno 16. maja 2021. godine
https://www.un.org/en/about-
us#:~:text=Member-,States,members%20of%20the%20General%20Assembly.
Janković, Branimir i Zoran Radivojević. 2019. Međunarodno javno pravo. Niš: Punta Niš.
Lampe, John R. 2004. Jugoslavija kao istorija. Dan Graf.
Knežević, Miloš. 2020. “Strateška kultura u geopolitičkom tumačenju tranzita i tranzicije.” Vojno delo.
Radio Slobodna Evropa. 2017. „Kurdi sami protiv svih.“ Pristupljeno 16. maj 2021. godine
https://www.slobodnaevropa.org/a/irak-kurdi-kurdistan-referendum/28760606.html
OSCE. 2006. „Republika Crna Gora: Referendum o državnom statusu 21. maj 2006.“ Pristupljeno 16. maja 2021.https://www.osce.org/files/f/documents/5/b/20099.pdf Hadžić, Huran. 2012. “Metode rješavanja nacionalnih pitanja.” Avlija.Link do članka:https://www.researchgate.net/publication/325847744_METODE_RJESAVANJA_NACIONALNIH_PITANJA
