NaslovnaGledištaСрбија: манипулација и одрицање од националне историје

Србија: манипулација и одрицање од националне историје

-

„Оно што није успела да оствари ниједна грађанска странка, чак ни у време максималне доминације, остварила је лажна национална странка. Она је издала не само националну политику, него и националну историју.“

Проф. Мило Ломпар

Професор Ломпар је рекао двије кључне ствари, једна је манипулација људима, док је друга пропадање генерација, односно нације. Десет година власти лажне националне странке, која се поиграла са националним интересима, тако да се према њима опходи као да је у питању представа у циркусу, карактерише манипулација. Врло често се поиграва са патриотским набојем и националним емоцијама и све то унижавајући и поништавајући националну историју. Резултат свега јесте пропаст генерација, што доприноси пропасти нације, како културно, тако морално и на крају идентитетски.

Сјенка француско-њемачког (читај: документ, предлог, план, иницијатива, ултиматум, може и нон пејпер)

Увјерен сам да је наслов овог одјељка у тексту неозбиљан,а идеја је таква да буде минимално саркастичан и да правилно дефинише тај француско-њемачки документ* ( * овај назив је без прејудицирања коначног дефинисања/статуса). Француско-њемачки документ* је нешто што је главна друштвено-политичка тема у последње вријеме, тиче се Косова и Метохије. Документ* би требало да потпише Република Србија и представници косовско-метохијских Албанаца. Оно што је суштина документа* јесте Косово и Метохија у Уједињеним Нацијама (ОУН), што се оштро коси са српским уставом, интересима и понајвише са историјом.

Оно што највише забрињава код документа* није његова суштина, него форма. Јер данас уопште није јасно о чему се ради, од „петорке“ па до предсједника Републике чули смо више форми овог документа* , опозиција је традиционално била подјељена по овом питању, али свакако остало је нејасно грађанима да ли је ово споразум двије стране или платформа за даље разговоре. АВ је на више начина представио овај документ*, за мене најупечатљивије ће остати обраћање грађанима (бирачима) у коме се износе све последице неприхватања, а неодољиво подсјећа на пријетњу. Наводно би српско неприхватање значило санкције, изолацију земље, престанак ЕУ интеграција, крај визне либерализације и инвестиција.

Извор: N1

Поставља се добро питање, како смо дошли у ову ситуацију ? Након деценије медијског бомбардовања о еконмском напретку, европским интеграцијама, стратешкој сарадњи са САД и братским односима са Русијом и Кином, „тигар“ је пао у провалију. Сукоб у Украјини од фебруара 2022. године је дефинитивно убрзао овај процес, намјерно кажем убрзао, јер садржина и сама суштина свих претходних преговора је ишла управо у овом смјеру, тако да ме иритира мишљење да је ово одједном пало са неба. Ово је процес који треба да легализује оно што је НАТО стварао агресијом на Савезну Републику Југославију 1999. године. Украјинска криза је дефинитивно убрзала овај процес, из простог разлога јер се САД жури да остваре дипломатску побједу над Русијом. Косово* је отворена Пандорина кутија која је већ довела до нових преседана. КиМ у ОУН и даљи притисак на Србију да крене у западне интеграције, о којима је говорио амерички амбасадор Кристофер Хил, јасно нам говори да САД не желе слободан простор за Русију на Балкану. Трнутно, нити колективни запад може да побједи Русију, нити Русија може колекитвни запад.

Из угла српске преговарачке позиције, начин на који су се водили преговори је директно утицао на овакав исход, мислим на став Србије, онај који говори да је КиМ њен саставни дио. У њему нема ништа спорно, осим тога што уопште није присутан у преговорима, са једне стране Србија слиједи западну реализацију процеса, који за циљ има Космет као независну државу. Са друге стране став државе је ништа више него манипулација бирача и грађана, тако да би се реално стање прикрило, а сваки исход приказао као дипломатска побједа или већ чувених 5:0.

Опзоција је тражила да Вучић дође у Народну скупштину.До сједнице је дошло, међутим не представља се, а нити се гласа о документу*, него о извјештају Канцеларије за Косово и Метохију, ког представља предсједник државе. Оваква ситуација значи само једно, то је крах институција, јер је извјешај заправо задужење директора исте канцеларије, који је цијело вријеме нијемо посматрао шефа државе, без да учествује. О узурпацији власти од стране АВ нема ефекта више говорити, али моменат у коме предсједник представља и извјештај Канцеларије за КиМ, дефинитивно је пораз Србије. Са једне стране пропале су нам инситуције, док са друге скупштинска расправа представља огледало пропасти друштва. Двојац Вучић-Орлић у скупштини је зацементирао парламентарни живот, сваки смисао дома демократије је у потпуности обесмишљен. На сједници НСРС дошло је до инцидента који је изазвала опозиција. У медијима је ово представљено као антидржавно дјеловање, јавност се слуђује, а манипулација даје своје резултате. Све ово треба да остави привид да је АВ хтио да разговара, али да је опет остао сам у одрбани наше свете земље.

Извор: РТС

Само неколико дана након бурне скупштине сједнице, Александар Вучић је својим коалиционим партнерима замјерио. У медијима се брзином свјетлости појавила прича о разводу брака СНС и СПС, а као шлаг на торту је дошла прича о новим изборима. Цијела прича око кризе коалиције је у потпуности скренула фокус са француско-њемачког документа*, што је био циљ и са расправом и инцидентом у НСРС. Увјерен сам да постоје тензије на релацији напредњака и социјалиста, али сам још више увјерен да је све то било медијска манипулација грађанима (бирачима), да се пажња скрене са поља на коме краљ лоше стоји. Шеф државе много држи до истраживања јавног мњења, оно одређује његове изјаве и наредне потезе у највећој мјери. Што је случај са Рио Тинтом и експлоатацијом литијума, актулена власт је процјенила да није повољна ситуација, потребно је припремити терен за почетак радова. Припрема терена није ништа друго него свакодневни коментари СНС чланова који поприлично личе на обичне ботове (ради се о министрима, народним посланицима и високо рангираним члановима странке), не треба занемарити улогу аналитичара који покушавају да допру до обичног човјека и да му цијеу ситуацију представе као огромни финанијски губитак Србије. Оно што је заправо суштина, јесте то да наша држава очигледно нема капацитете да се бави експолатацијом неке од руда, као што је и литијум. Све то би радиле стране компаније, претпостављам да би држава наплаћивала ренту за тако нешто. Свакако да се о еколошким проблемима не говори, па тако статискички подаци показују да је Србија једна од најзагађенијих земаља, од квалитета ваздуха па надаље, на све то треба додати какаву би еколошку катастрофу могле да изазову компаније као што је горе поменути Рио Тинто. О овоме се више не говори, нити је пажња грађана усмјерена у овом правцу, а то је управо резултат медијске доминације једне политичке опције која је на власти. Не знам како бих другачије назвао све ово, осим манипулација.

Извор: Canva

Одрицање од националне историје и пропаст нације

Одрицање од националне историје значи одрицање од Косова и Метохије. Србија је предајом Космета изгубила не само дио територије, него показала крах свог суверенитета, независности и сама допринјела свом поразу. Са једне стране актуелна власт у маркетиншке сврхе злоупотребљава питање јужне српске покрајине, поигравајући се са националним емоцијама и патриотским набојем. Док се дешава нешто налик апсолутизацији национаног наратива, можда боље речено, на дјелу је поистовјећивање Србије са Вучићем. Једини ко се представља као заштитник Србије и Срба, посебно оних на Космету, је предсједник Републике. Док свједочимо манипулацији, дешавају се Бриселски споразум, Вашингтонски споразум, таблице, документа, дипломе, а упорно прича о Заједници српских општина која још није формирана, а требало би према прво поменутом споразуму. Она се представља као побједа Србије, док је реалност нешто сасвим друго. Прво нити је формирана како је договорено, нити има ингеренције које значе опстанак Срба (као Република Српска). На крају, власт се својим неуспјехом у преговорима одржава управо због неформирања једне овакве „аутономије“.

Најгласнији у одрицању од националне историје су проевропски или прозападно орјентисани, познатији као „другосрбијанци“. Наводно би наше прихватање реалности значило наставак ЕУ интеграција, улазак Србије у унију, па врло често се говори о уласку у НАТО, без обзира што је мимо било каквог слова међународног права (које је мртво слово на папиру, до чега је управо довела политика колективног запада) или одобрења Савјета безбједности извршила агресију на нашу земљу. Поред тога, кршење територијалног интегритета Украјине је проблем, док је кршење српског већ поменута реалност. Нешто у чему засигурно предњаче „другосрбијанци“ је став да је Космет кочница Србије на ЕУ путу. Оно што ће мени остати нејасно до краја, како исти ти ћуте на ЕУ затварање очију пред аутократизацијом Србије коју спроводи АВ и СНС ? Унија упроно игнорише недостатке у слободи медија, владавини права или еколошког стандарда Србије. Све то према њиховом тумачењу није кочница у интеграцијама, док наше не одрицање дијела територије јесте. Парола „Европа нема алтернативу“ је постала излизана флоскула која је преплавила медијски простор Србије, од стране политичара који су као праксу увели њено понављање или круга двојке који слијепо вјерује у њу. Док геополитика показује нешто сасвим друго, на примјер треба узети само економски утицај Кине у последњих двадесет година, и њен развој. Још најболније од свега јесте слијепо гледање у кризу са којом се суочава и сама ЕУ, посебно са санкцијама Русији. На крају, најтрагичније по националну историју јесте површан приступ истој. Идеал и подвизи великана из наше прошлости су се свели на мајице и качкете, док неписменост у историји достиже врхунац. Управо ово даје повода једној проевропски орјентисаној структури, да етикетира онај дио друштва који је против западне реализације догађаја по питању КиМ и интеграција које се очекују од Србије.

Има ли пораз алтернативу?

Пораз Србије у 21. вијеку ће бити раскорак који прави са Косметом и демократијом. Срби су већ ушли у деобе око питања КиМ, са једне стране је неприхватљив његов губитак(већина грађана), док се са друге стране роне сузе за териотријалним интегритетом Украјине, а сопствени је реалност коју не прихватамо. На бирање између покрајине и демократије,одговор се налази у ријечима Борислава Пекића; „Демократија или нација – НЕ, Демократија и нација – ДА !„ Поистовјетио сам нацију са Косметом, јер суштина српског бића јесу Дечани, Грачаница, Драганац, Газиместан, Призрен и Косовска битка. То је оно што професор Ломпар помиње као одрицање од не само националне политике, него и од националне историје.

Осврнуо бих се и на оне људе, посебно младе који су спремни да своје мишљење и став поклоне политичкој странци на одлучивање. Ово је показатељ пропасти генерације, односно нације.Све ово раде са циљем да би се остварили, мјерило тог оствареног успјеха се огледа у показивању истог некоме другом. Спремни су на самопонижење тако што ће се у политици понашати као ботови.У својој успјешности заборављају да нису слободни, то је крах српске нације, јер ће они дочекати неке будуће генерације. Онај дио бунтовника и заљубљеника у слободу је остао сам, окружен великим бројем јефтиних људи који своје „лично“ продају за сићу. Алтернатива за „бунтовнике“, у вртлогу који помињем су ријечи Јована Дучића; „Идеал је одвојити своју личност од терора групе и сличити себи, а не целом свету“. Продаја националне историје и понизност се плаћа. Ову у 21. вијеку плаћа српски народ, сопственом пропасти. Идеал је некада била слобода, уједињење и ослобођење, док је данас опстанак у сопственој земљи у окружењу ботова док се нијемо посматра предаја дијела територије, националне историје, дијела грађана и свега онога што Косово и Метохија јесте.

SourceCanva

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Afirmacija državnog identiteta Republike Srpske

0
Prije trideset dvije godine u Bosni i Hercegovini je počeo rat izazvan dezintegracijom SFR Jugoslavije, počevši sa secesijom Slovenije i Hrvatske, a postupci njihovog...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?