„Црвени студио“ је настао на основу заједничког пројекта Истраживачког центра за простор, DOCOMOMO BiH, те наставника и сарадника на предметима Архитектура унутрашњих простора 2 и Архитектонско пројектовање 10 (објекти за културу) на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету. Главна тема је популарни југословенски Црвени киоск. Пројекат Црвени кисок представља почетак кампање за заштиту и очувања вриједности насљеђа модерне архитектуре у Бањој Луци.
поглавље 01 // Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо? – Пол Гоген (1897-1898)
Југославија и „К69“, два појма (појаве), стари и нови, на прву неповезани. Заједно су необични, можда супростављени и површни, некима чак и „вулгарни“. Наратив писања сценарија „К69“ почиње несвјесно да се развија од првог истраживања киоска К67 (архитекте Саше Махтига, 1967) и тражења одговора на семестрални задатак. Одговор на први задатак “Освјешћивање” започињем са личним и емотивним питањем према култури Југославије, а који гласи:
// 1999. на граници,
на крају и на почетку…
размишљајући о времену друге половине 20. вијека,
о Југославији,
о Црвеној,
запитао сам се шта је то што је оставило толико велик траг
и везу са једним временом, друштвом, црвеном цивилизацијом,
која се зауставила увелико прије моје 1999? //
– аутор
поглавље 02 // Мапа повратка у будућност „на крају и на почетку“ // „Garden of Eden“ // K69
Мапирање повратка у будућност подразумијева истраживање о позицијама и садржајима Црвеног киоска на територији града Бање Луке, као и анализу вриједности модерног насљеђа Бање Луке (користећи дигитализовану пројектну документацију насталу кроз читање архивске грађе).
1. мапирање физичког и друштвеног простора културе свакодневице (знања, наратива, сјећања и актера) креиране око црвеног киоска у јавном простору Бања Луке;
2. проналазак позиције црвеног киоска у урбаној и животној матрици Бање Луке кроз мапирање утврђених или претпостављених позиција у прошлости;
3. дефинисање кључних вриједности модерног насљеђа Бање Луке (које се баштине, чувају и промовишу) у односу на културу свакодневице креиране око црвеног киоска у јавном простору Бање Луке.

Истраживањем и “копањем” по историји, документацији, веб страницама, друштвеним мрежама, па до писања порука и дописивања са људима, све са неким циљем да оживим културу и прошлост, дошао сам до момента личног и емотивног удаљавања од пројекта па чак и саме одбојности. Увиђајући проблем у којем сам се нашао, у једном тренутку број 7 оргиналног назива киоска К67 замјењујем са бројем 9, као задњим бројем моје године рођења 1999, гдје сам опет “на крају и на почетку” неког новог пута.
Питањем шта је то култура свакодневнице у Југославији па тако и данашње културе у 2023. години отвориле су се многе теме и размишљања. Фокус базирам на вријеме у којем живим, које посматрам и анализирам. Интересујe ме човјек и међуљудски односи кроз мејнстрим музику и филмове који су слика и прилика културе свакодневнице која ме окружује. Кроз то и изражавам свој став и критику, као и похвалу за храбре људе који излазе из тих оквира и покушавају преко својих друштвених медија да едукују остале. Сам излазим из своје зоне комфора и истражујем тему секса и архитектуре, гдје читајући књигу “Space, Place and Sex // Geographies of Sexualities – Lynda Johnston and Robyn Longhurst //” издвајам цитат:
// Оно [тијело] означава границу између себе и других, како у дословном физиолошком, тако и у друштвеном смислу. То је лични простор. Чулни орган, место задовољства и бола око којег се конструишу друштвене дефиниције благостања, болести, среће и здравља, то је наше средство за повезивање са другим просторима и њихово доживљавање. //

“К69” и његовим раслојавањем на “К” и “69”, односно киоск-К и симболизам и значење броја “69” произилази идеја и концепт “Garden of Eden”. Кроз ово истраживање позивам се и на триптих “Врт уживања” – Хијеронимус Бош (1504), које нам говори о историји вјере, о Адаму и Еви, централни дио са вртом уживања и тјелесним задовољствима, пожудама, гријехом и казном односно паклом. А само дјело је јасан коментар на људску слабост и површност, гдје је цијело човјечанство истовременом трагично и комично. Концепт “Garden of Eden” се развија на простору Универзитетског града у Бања Луци, у Ботаничкој башти, гдје су циљана група студенти и њихове потребе за интимност, духовну и тјелесну. Црвене киоске-К67 тачкасто распоређујем по правилној растерској геметрији коју провлачим кроз органску, живу и зелену структуру простора Ботаничке баште…
поглавље 03
Главну тему и сам сценарио смјештам у простор учионице К2 као један трансформативни простор/тијело са постојећом позорницом. Сценарио К69 развија се кроз три цјелине/догађаја. Временски га одређујем са почетком у 6.00 часова (18.00) и главним догађајем у 9.00 часова (21.00). Врата догађаја су отворена за све знатижељне кориснике. Прва цјелина се базира на разговору и дискусији о самом киоску К67, његовој архитектонској и урбанистичкој вриједности, као и културном- друштвеном значају. Друга цјелина се базира на изложби “Garden of Eden”. Плакати са сценама амбијената и атмосфера киоска К69 у Ботаничкој башти Универзитеског града. Изложба је увод у главни догађај “Зазирање у интимност”.
Трећа цјелина – главни догађај “Зазирање у интимност” заснива се на сценском извођењу Климтовог „Пољупца“. Простор магије граде три карактера: костими, архитектонски елемент-панел киоска К67, перфоматива глума два актера.
Перформативна глума два актера инспирише истинску индивидуалност сваког посматрача и потиче искључивање вањског свијета у јединици времена и простора.
Зажмири и искључи свијет око себе.
Шта видиш?
Шта чујеш?
Шта осјетиш?
// Љубав је једина ствар која превазилази димензије времена и простора. //

Пројекат: „K69“
аутор: Александар Марић
ментори: доц. др Игор Кувач, виши асист. Милана Недимовић