NaslovnaGledišta1.март – дискриминаторски празник и изазов Републике Српске

1.март – дискриминаторски празник и изазов Републике Српске

-

Тог 1. марта 1992. године у Сарајеву убијен је Никола Гардовић. Убијен је док је женио свог сина код старе православне цркве на Башчаршији, убио га је криминалац и припадник паравојне формације „Зелене беретке“ Рамиз Делалић. Овај догађај симболише почетак ратних сукоба у БиХ, већ у априлу мјесецу долази до сукоба Армије БиХ и Југословенске народне армије.

Тог 1. марта 1992. у дијелу Босне и Херцеговине са већинским бошњачким и хрватским становништвом одржан је референдум о независности ове југословенске републике, дијелови земље са већинским српским становништвом су бојкотовали референдум.

Овог 1. марта са брда Хума изнад Сарајева подигнута је државна застава уз почасти, тој манифестацији су присуствовала два од три члана Предсједништва БиХ, изузев српског.

Празник – ДА или НЕ ?

Празници у Босни и Херцеговини су главобоља која изазива политичка препуцавања, низ подјела и различитих тумачења дешавања деведесетих. 1. март као наводно легални празник би требао да има и легитимитет, очигледно га због српског става нема.Легалност празника проистиче из одлуке Скупштине Републике Босне и Херцеговине од 28. фебруара 1995. године, док је Дејтонски споразум потписан 14. децембра 1995. године.

Подсјетићу да су Срби у БиХ још на плебисциту 1991. године јасно и гласно рекли да желе остати у Југославији, па је након 9. јануара и 28. фебруара 1992. одржан и референдум који је однио један живот, име и презиме поменуте жртве дубоко је урезано у српским главама, подсјећа на почетак сукоба и рата. За Србе, посебно оне у Сарајеву, ово је значило барикаде и униформисање младића, да уз очеве и ђедове иду у ров.

Овај празник је нелегитиман, јер је дан независности БиХ, без да су Срби уопште учествовали на референдуму. Током манифестација на овај дан смо имали прилику да гледамо заставе Републике БиХ, чувену „љиљанку“, која се користила током рата, ни по једном основу не би требала бити присутна на нечему што слови за празник свих „грађана и грађанки“, сем ако се не узме историјски карактер у обзир, и њена симболика на Котроманиће, средњовјековну српску династију. Око Котроманића би се могао повести озбиљан спор са неким колегом са оне стране ентитетске линије.Празник је у својој суштини дискриминаторски, не тврдим ово само зато што Срби нису подржали независност суверене, не бих бранио Бошњацима да славе оно што је њима важно, што за њих има симболику.

Дискиминаторски је јер се намеће као празних свих „грађана и грађанки“, па је тако реченица бошњачког члана Предсједништва Бећировића, јако опасна , а он каже да је било опструкција у појединим општинама на том референдуму. Опструкција отприлике значи преко 1.300.000 грађана који су бојкотовали, ова бројка се у потпуности поклапа са бројем српског живља у БиХ према попису 1991. године.

Извор: Faktor.ba

Није исти човјек, политика је иста

На изборима 2022. године Бакир Изетбеговић је дожвио политички дебакл изгубивши у трци за бошњачког члана Предсједништва од стране Дениса Бећировића. Код новог члана Предсједништва остаће упамћено груписање питања на оне око којих се можемо и око којих се не можемо договорити, па је зато нејасно зашто сада намеће 1. март као празних свих, иако се у Републици Српској уопште не празнује, нити су централни органи донијелу одлуку о овом празнику.

Дан независности БиХ је заиста наметнут као легални празник, то сасвим довољно говори о овој држави. Цијели концепт независне републике, од тог марта 1992. године је управо наметање воље српском народу. После Дејтонског споразума и одрживог мира који имамо већ 27 година, и даље се празници и верзије одређених процеса из не тако далеке историје намећу Србима. Бошњачка политика се показала деструктивном, јер је њено основно полазиште кривица Републике Српске, а да притом не увиђа да је главна кочница БиХ управо она. Ако се вратимо на кампању 2022. године, убједљиво да је Бакир изгубио због празне приче о кривици РС, “крвавих Дрина“,Сребренице и слично, свој пораз је платио ратнохушкачком празном причом. Бећировић је у телевизијском дуелу на Федералној телевизији обесмислио Бакира и СДА, да би данас наступао као да је трећи у династији Изетбеговића. Уз њега наравно стоји Жељко Комшић, хрватски члан Предсједништва изабран бошњачким гласовима.

Извор: N1

Антисрпска хистерија била је и остала главна флоскула код бошњачке политичке елите, која се понавља изнова и изнова. На дискриминаторски празник Бећировић је показао отворену нетрпељивост према Србији, на шта би му министар вањских послова требао „сложити“ дипломатску ноту. Колико год је празна прича о српским претензијама, Великој Србији и понижавању Шумадије, као очигледно нечега мање вриједног у односу на државу која није у стању да функционише пуним капацитетом, толико је неодговорно и бестидно овако опхођење према сусједној држави. Главни узрок и проблем бошњачке политике су очигледно комплекси који се зову Србија и Република Српска. Свима је јасно да БиХ нема без Републике Српске, и да је иста та Србија коју криве за сво зло ставила потпис на Дејтонски споразум. Политика која се водила деведесетих година је доживјела свој пораз са Дејтонским споразумом, а деценијама касније људима се манипулише и константо се држе у некаквој сивој зони да ће доћи друго полувријеме.

Дејтонска дистанца

Као да свеопшта хистерија у свијету око сукоба у Украјини, али и све кризнијег питања Косова и Метохије на дневни ред ставља ревизију Дејтонског споразума. Можда је споразум ревидиран већ одавно, јер је очигледно са стране запада као политичког фактора схваћен као платформа за даљи развој БиХ, док је код бошњачке стране само обустава ратних дејстава и припрема за коначно укидање Републике Српске. Једино је код Срба Дејтонски споразум трајно рјешење.

Из српског угла споразум је 1995. године значио пораз, прије свега због губитка дијелова територије, код којих је губитак Сарајева означен као највећа жртва за Српску. Са друге стране је пораз јер су Срби ушли у независну и суверену државу. Временска дистанца од 27 година је показала да је Дејтонски споразум највећа спољно политичка побједа српског народа деведесетих година, након НАТО агресије на РС и СРЈ, пада РСК, касније одвајања Црне Горе, овај споразум се заиста намеће као политичка побједа. Различито тумачење ратних сукоба је опште позната ствар у БиХ, међутим различито тумачење мировног споразума није позитивна ствар, додатно гура државу у свакодневну политичку дестабилизацију, на срећу велика присутност страних трупа одвраћа идеју од сукоба. То је још један карактер ове државе, јер је у самој својој суштини „међународни“ протекторат, а последњи Високи представник у потпуности оправдава моју тврдњу.

Оно што би био крај БиХ јесте покушај изградње централне државе, и ако Бошњаци тврде да су побјегли од такве идеје, у нешто што би била грађански уређена. Избори за чланове Предсједништва у потпуности потврђује и ову тврдњу коју износим. Састав овог државног органа одражава три става, један је потпуна доминација Бошњака као коначног циља, друга је идеја о грађанском уређењу, у коме би Бошњаци поново били доминантни. Трећи став је онај који подразумјева да је БиХ држава два ентитета и три народа.

Извор: Srpska Info

Изазов је пред Републиком Српском

Практично је изазов пред Србима од прве замисли о независној БиХ од СФРЈ, данас је он поново пред Србима, само су они сада Република Српска. Овај ентитет мора ефикасно одговорити на изазове које намећу потенцијалне идеје о ревизији споразума. Оно што је Република Српска успјешно радила у последњим деценијама, јесте вето. Међутим, ни политика вето карте није увијек добра, она са собом носи затварање Републике, њену изолацију.

Једино програмски садржајна политика која доноси самоодрживост Републике Српске може да превазиће кризе и да политички, мирно или како кажу страни тутори, да у духу демократије надјача притиске о промјени концепта државног уређења. Потребно је тражити партнере у свијету, али је исто тако потребно апсолутизацију националног наратива замјенити са социјално-екомонским моментом. Грађани не живе боље у односу на јуче, политика српског народа мора имати шири поглед. Добар корак би био груписање Срба у један политички фактор, па се тако намеће идеја о потезању Републике Српске уз косовско питање око ког се спори Србија. Свакако да је пред Србијом посебан изазов, али Српска не смије бити скрајнута са дневног реда, само зато што сада нема времена да се бави њом.

Што се тиче Републике Српске, у политчком смислу актуелна власт и јесте најодговорнија и једина нуди стабилност. Опозиционе странке не одају утисак стабилности, посебно посвађани ПДП који очигледно једва преживљава избор новог предсједника о коме се говорило, са друге стране СДС очигледно поново пада на испиту, јер в.д. руководство није унијело потребан дух у странку, највећа рана су лоша кадровска рјешења. Једина политика која може расти је „За правду и ред“ Небојше Вукановића, само његово радикално и искључиво антирежимски програм не могу добацити даље од повећања посланичких мјеста.Оваква политичка ситуацију у Српској ће додатно учврстити СНСД и Милорада Додика као јаког лидера, то све додатно значи ауторитаризацију, а сама суштина Републике Српске јесте демократска воља српског народа да живи у својој држави, па макар она била у форми ентитета. Закључак ће бити следећи: или ће се стварати опозициони блок који треба да буде алтернативна, или ће алтернатива бити промјена политике СНСД.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Ustav i izborna kampanja u Republici Hrvatskoj

0
Posle leta na početku proleća došlo je do naglog zahlađenja, ali ta promena vremena za sada nije donela i promene na hrvatskoj političkoj sceni...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?