Thursday, February 22, 2024
PolitikaЖитије Зорановo: Од анархисте до капиталистичког ентузијасте!

Житије Зорановo: Од анархисте до капиталистичког ентузијасте!

Тема Зорановог политичког наслеђа и митоманије било да конструише или деконструише читаву митску структуру је анахрона, семантички презасићена, бесмислена, непристојна, загушујућа, бесциљна, салонска, езотерична, неутемељена у савремености, заморна, у крајњој инстанци милитантно досадна колико и Фукујамина теза о крају историје.

Немој по глави друже плави!

Зарекао сам се да више нећу учествовати у делегитимизацији мита о Зорану Ђинђићу, сваком ко буде читао прву реченицу овог текста биће јасно да сам по ко зна који пут доказао да ми доследност није примарна врлина. Тачније, да ми није врлина уопште. Речи утехе проналазим у есеју Лешака Колаковског који тврди да је недоследност спасила цивилизацију од пропасти. Поред романтизације свог бега од консеквенци изречених заклетви, из догматског дремежа ме је извукла вест да на адресу наше редакције уочи двадесете године од убиства “првог демократски изабраног премијера“ стиже афирмативни текст о њему. Искрено, не могу да замислим да само тај текст поделим и учествујем у залуђивању већ слуђених људи.

„Немој по глави друже плави!“ Матори, баш тако литерарно сам замишљао ефекат свог првог текста на нашем порталу Опсег, нарочито у левичарским круговима. Знаш, они као беже и моле ме да не ударам са егзактним чињеницама, а ја их као јурим са доказима да је Зоран заправо једна од највећих политичких подметачина савременице.Поред сопственог осећаја за актуелност помешаног са непристојном дозом среће, са ове временске дистанце, и даље мислим да је баш пре две године када сам и писао текст, био последњи моменат који је био актуелан за расправљање о темама Зорановог и Слободановог политичког наслеђа. Тадашњу актуелност ове теме је чинила експанзија Хепи телевизије са брендом Јоване Јеремић која је родоначелница популaрне ревизије другосрбијанског поимања српске политичке историје у периоду од 1987-2000. Панкерски је тада деловало како Јована на доминантне и симболички резервисане датуме прави алтернативни медијски садржај који је поприлично комуникабилан, гледан и прихваћен. Док је серија „Породица“ дошла као неопходна кулминација таквих медијских кретања и актуелизације тих наратива.

Данас, јашући на таласу неактуелности ове теме на почетку наглашавам- „Тема Зорановог политичког наслеђа и митоманије било да деконструише или конструише читаву структуру је анахрона, семантички презасићена, бесмислена, непристојна, загушујућа, бесциљна, салонска, езотерична, неутемељена у савремености, заморна, у крајњој инстанци милитантно досадна колико и Фукујамина теза о крају историје.“ Међутим, ефекат који сам пожелео да доживе они који текст прочитају дочекао је мене две године касније. Руку на срце, текст од петнаест Ворд страница неће да чита брате нико, евентуално, истакнуте делове текста ће прочитати сваки трећи који ти се јави са похвалама за твој интелектуални рад. Сада ћу се потрудити да знатно краће и стилски уједначеније такстаивно наведем по којим све тачкама је овај мит неодржив и бесмислен, док ћу се потрудити да у исто време додам и деконструкцију Зорановог филозофско/државничког етоса.

Докле више са јесени дијалектике и сумрака мита о демократском парламенатаризму?

Сваки пут када се за Зорана Ђинђића изнесе квалификација- “први демократски изабран премијер“ вероватноћа да ће Александар Вучић успоставити апсолутистичку диктатуру или наследну монархију у Србији порасте за 2%. Да, пре бих могао да замислим прихватање Данила као следећег монарха устоличеног са Северне трибине стадиона Рајко Митић док неимари на црвено белим крановима Ултра копа диригују ватрометом у част његовог величанства, него да је Зоран Ђинђић “први демократски изабрани премијер“. Нешто слично попут појма европске вредности, чија номинална датост не захтева готово никакве нормативне критеријуме који треба да буду испуњени егзистира и митоманијски појам “први демократски изабран премијер“.

У толико помињаном тексту, покушао сам да упоредим два изборна система, број изашлих грађана на изборе, медијско представљање, плуралност парламента, број партија које су морале да испуне одређене институционалне услове за учествовање на изборима и наравно позицију најмоћније партијске групације. Дакле, изборни систем 1990 године који је био већински непосредни двокружни са 250 једномандатних изборних јединица је био несумњиво демократичнији изборни систем нарочито у односу на пропорционални посредни изборни систем са једном изборном јединицом и изборним прагом који није имао олакшице за мањинске групације да приступе парламенту.

Излазност самих грађана је била неупоредиво већа 1990 године (71,5% уписаних бирача) у односу на (57,72%) 2000 године. Број партија које су успеле да остваре право на учествовање на изборима са само 100 оверених потписа код нотара је несумњио демократичније него тадашњих 10 000 потписа оверених код нотара, самим тим је на првим демократским и временским изборима учествовало 44 партије што је неупоредиво више у односу на митску 2000 годину. Без обзира на све институционалне тенденције који већински изборни систем производи те 1990 године изборни систем није довео до двостраначког партијског система, чак петнаест партија је имало посланике, поред тога, није доведено у питање чак ни потпредстављеност националних мањина које су имале и посланичке групе, за разлику од 2000 године у којој нису имале ни загарантовани мањински праг испод 5%.

Да сама ствар 1990 године буде мање тоталитарна ни влада није била једнопартијска, постојали су министри који нису били чланови СПС-а. Наравно, већински изборни систем ствара презаступљеност победничке партије у односу на њен изборни резултат тако је и СПС са 46% изборених гласова добио 78% места у скупштини. Презаступљеност је заиста огромна неправилност али у демократској атмосфери плуралне екстазе коалиција ДОС је добила 64,6% гласова што није демократичније од СПС-ових 46%. Иако наглашавам да је већински изборни систем десетковао опозицију са језивом презаступљеношћу. Медијска представљеност партија је била поприлично слично конторолисана 1990. и 2000. године, што не треба да чуди, јер је то природа владајућих структура. Једина ситна предност 1990 године је била загарантована емисија од сат ипо времена за све кандидате, што наравно јесте у корист тог изборног система и оптерећивања бирача. Док је за разлику од тог оптерећивања бирача, конгломерат од четрнаест партија окупљених у ДОС деловао другачије, што сведочи и државни „Надзорни одбор за праћење избора“ који је нагласио да је за време избора 2000 година програм РТС искључиво био у служби промоције ДОС-а. ДОС у Дневнику РТС, током седмице, имао је око један сат и седам минута времена, док је СПС добио пет минута, а извештаја о СПО, СРС и ЈУЛ скоро да није ни било. Готово увек ћу волети да нагласим да је непосредно пред изборну тишину и устоличење „првог демократски изабраног премијера“, демократски дневни лист „Данас“ имао наслов на последњој страни који позива на „уништавање гамади у суботу“. Трудим се да што је више могуће, будем интелектуално поштен. Наравно да је инфраструктурна моћ СКЈ-а и ССРН-а која је трансформисана у новоформирану партију СПС створила институционалне услове у којима СПС сигурно побеђује на тим првим вишестраначким изборима, иако Вук Драшковић није веровао у то. Али намеће се једно непристојно очигледно питање, како се то тачно разликује СПС са “комунистичком“ инфраструктурном заоставштином од конгломерата од 14 партија спојених у ДОС помогнуте “империјалном“ инфраструктуром Западних обавештајних служби и влада у Униполарном западноцентричном геополитичком тренутку? Једина је разлика што се СПС те 1990 године опирао западним вишестраначким и демократским тендецијама и имао антиреволуционарно деловање, док је ДОС ишао у складу са пучистичким и западноцентричним квислиншким деловањем.

Парламентарне бравуре Зоранове

Дакле, митска логика у којој је неко „први демократски изабрани премијер“ налаже да су сви избори пре тога били недемократски и нелегитмни. Митска конструкција у колоквијалној употреби наравно да оставља простор за разне додатне конструкције само да би оправдале почетно стање ствари. Мени је додуше жао, што је Зоран Ђинђић у свом нуђењу СПС-у 1993 године за позицију министра извисио, јер је у последњем тренутку бољу понуду понудила Нова демократија. Јер ја гарантујем да би се појавио неки интелектуалац или новинар који би Зорана представио за првог демократски изабраног министра у недемократској деценији Србије, до те мере ја мислим да иде извитопереност тих интелектуалних кругова.Могао бих ја и да разумем да није једини критеријум за епитет “први демократски изабран премијер“ начин и атмосфера Зорановог устоличења за “првог демократски изабраног премијера“ већ његов осећај за парламентарну демократију који је post festum оправдао његов крајње дискутабилно демократски начин на који је то постао. Међутим, егзактне чињенице не иду у корак са мојом жељом за прагматично сахватање. Зашто?

Па Зоран је са места премијера, коалционом партнеру (ДСС-у) одузео 36 мандата и то пази сад, потпуно неуставно и уз помоћ милошевићевског закона о Избору народних посланика. Који је подразумевао да странке постављају и смењују народне посланике. ДСС тада, потпуно у складу са Уставом избегава да учествује на парламентарним седницама јер се није слагао са свим неолибералним кретањима које Зоран подразумева као демократске. Тај демократски манир је Зорановом ДС-у остављао тесну већину и ретко кворум што је отежавало доношење закона. Како Зоран то решава? Демократски? Па не баш, Зоран одлучује да им одузме мандате због недолажења на седнице иако на то имају демократско право и уз помоћ контролисаних медија јавном мњењу шаље традиционално мисаоно очишћене капиталистичке поруке да ти посланици не желе да раде за паре који су плаћени. Док ко год познаје парламентарни живот, политичку теорију и владавину права види да се дешава крађа и парламентарна диктатура. Јер нажалост, закон прописује да се као разлог престанка мандата подразумева искључење из странке, смрт или оставка посланика. У таквом маниру демократске идиле, није се прихватио ни демократски поступак расправљања о поверењу владе које су повели радикали на законски начин, јер по речима Чедомира Јовановића о томе што причају радикали нема шта ни да се расправља. Да се не заустаимо на овим тривијалностима, Зоранова функционерска кампања са места премијера државе на председничким изборима је посебно индикативна, јер се садашњи чувари Зорановог мита јако гнушају на функционерске кампање. Ипак Зоран је што би млади рекли обрнуо игрицу, јер је он поред мешања у изборни процес, када је схватио да његов кандидат Лабус не може да победи трута Коштуницу решио да нађе рупу у закону и те изборе учини ништавним. Како? Па тако што је по тадашњем (милошевићевском) закону био потребан минимални број изашлих бирача да би председник републике могао да буде изабран. Зоран са позиција медијске моћи и места премијера гласно промовише апстиненцију и други круг председничких избора је неуспешан, док функцију председника републике у том случају, на одређено време преузима председник скупштине- наравно из Зоранове странке. Дивно! Међутим врхунац селективног прихватања законских процедура и милошевићевског наслеђа најочитије се види и према понашању са највишом судском инстантцом- Савезним Уставним судом СРЈ.

Када Савезни Уставни суд СРЈ даје легитимитет над изборном победом ДОС-а, избрисавши гласове са Косова и Метохије та одлука се поштује и на њу се позива, међутим када тај исти Савезни Уставни суд СРЈ процени да је неуставна Уредба о испоручивању бившег председника републике на ноге премијеровим империјалним финансијерима, та одлука не сме да се поштује јер је структура судија упитна. Стварно? Без обзира што си бившем председнику републике дао написмену гаранцију три највише инстанце извршне власти (председника републике, председника владе и председника скупштине), да неће бити испорученн Међународним судовима, ти опет одлучиш да нађеш рупу у закону? Овог пута није само демократско бешчашће било у питању, већ и изборно обећање које се тицало улагања у развијање приватних и тржишних односа у Србији а тиче се наравно, страних улагања и приватног фанатизма. Колин Пауел, амерички министар спољних послова је послао тада јасну поруку да САД неће учествовати у донаторској конференцији за СРЈ са 1,3 милијарде долара ако пре тога, Милошевић не буде у Хагу. Дакле, ако би се којим случајем одбио такав ултиматум, нема ништа од неолибералног раја, распродаје свих јавних предузећа за будзашто, нема ништа од масовног отпуштања, либерализације тржишта, вођства ММФ-а и страног капитала. Наравно, та донаторска конференција је случајно заказана за 29. јун 2001. године и случајно је дан пре те конференције Видовдан, значајан национални празник.

Ту нема никаквог ширења империјалне патке, већ пуке контингентности. Шта се ради у тим околностима? У тим околностима Зоран проналази већ најављену рупа у закону на седници Владе Србије. У медијима се, слично као са отимањем мандата, представља да поново храбро не смемо да трпимо Савезна устројства и да морамо да донесемо Уредбу у крњем саставу Владе позивајући се на члан 135 тадашњег Устава Србије и нагласити да ,,Када се актима орган федерације (…) угрожавају интереси Републике Србије (…) републички органи доносе акте ради заштите интереса Републике Србије.

Од анархисте до капиталистичког ентузијасте

Ништа ново нисам рекао а што нисам поменуо у тексту Јесен дијалектике и сумрак мита демократског парламентаризма, знам. Али нисам поменуо колико је такође бесмислено називати Зорана филозофом и државником. У реду, има докторат из филозофије, али шта је Зоран ту тачно изучавао а да је у складу са његовим државничким деловањем? Јер његово државничко деловање је било у складу са успостављањем неолибералног капитализма а филозофски путеви му нису одмах изгледали баш тако, јер да јесу, горостас левичарске мисли и најпознатији српски филозоф двадесетог века Михаило Марковић га никада не би послао на докторске студије у Констанц. Зоран је успео Михаилу да се представи као антикомунистички, тачније, антидогматски леви дисидент и да филозофира у оквиру проналажења левичарскијег и научнијег социјалистичког деловања у односу на титоизам.

И да се разумемо, Зоран није докторирао код Хабермаса, иако га је Михаило препоручио Хабермасу већ код Хабермасовог асистента (намерно пишем Хабермасов асистент а не његово пуно име и презиме јер желим да назначим колико име тог човек код ког је Зоран одбранио докторску тезу није значајно).  Оно што се такође код Зоранове филозофске каријере радо прећуткује је чињеница да је он једиан од ретких доктора наука са Констанца који због неимања времена да темељније изучава своју докторску тезу добио како Михаило Марковић еуфемистички каже, одсуство препоруке за држање курсева по Универзитетима.

Не желим да идем у толику дубиозу и оспоравам Ђинђићево звање доктора науке, али, како још један критичар ђинђићевске митоманије, Марио Калик истиче: „Ђинђић је несумњиво био даровит и перспективан филозоф, то нико не спори. Али, само док се филозофијом бавио. Јер, са непуних четрдесет година престао је њоме да се бави и, штавише, отворено говорио како је двадесет година живота изгубио на филозофији (у разговору са Зденком Аћин на ТВ Политика почетком 90-тих година).

Дакле, Ђинђић се филозофије сам одрекао и посветио политици, a потом, од како је постао премијер, (капиталистичкој) економији, које је схватао као супротност филозофији. Тако је једном изјавио: „Кад сам политичар, морам заборавити да сам филозоф, морам престати бити филозоф“Зашто свесног, неолибералног политичара који и сам ставља примат на капиталистичку економију (на којој није докторирао) поједини јавни делатници везују за филозофа? Не, није само зато што су темељно необразовани већ је необузданост митске перцепције Зорана Ђинђића једина константа која се чини ми се, никада неће променити. Неолиберални капитализам који је успоставио, а Александар Вучић најбоље разумео и надоградио, је створио хорде улицканих младих људи који се баве друштвеном науком из чистог опортунизма, похлепе и одуства идеала. Ти исти млади људи ће сваке округле године јурити социјални капитал легитишући се у односу на Зораново капиталистичко наслеђе док у њиховој земљи продорност Зоранових мисли је најприсутнија када умре радница “Леонија“ због експлоатације, када радник “Волта“ од 60 гоидна умре на радном месту и када од инфаркта умре радница “Астер текстила“. Јер у његовим фабрикама које функционишу по принципу неолибералних друштвених односа ти радници најбоље прихватају његове мисли. Тиме бих завршио: „ Могу да прихватим недостатак новца, болест, али да неко не може да ради 12-13 сати дневно јер је уморан, не могу да прихватим, јер знам да то није тачо“. Изгледа да је тачно Зоране!

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?