Thursday, February 22, 2024
PolitikaЗоран Ђинђић - светло које и даље сија

Зоран Ђинђић – светло које и даље сија

Гајење некакве врсте идолопоклонства према било ком политичару представља озбиљну опасност за сваки народ и државу. Идеализовати одређену личност значи остати слеп на све мане које она поседује, а поседује их као свако људско биће. Цена таквог понашања може скупо да кошта. Наша историја пуна је таквих примера. Од аутроугарског каплара створили смо највећег сина наших народа, од човека који је јако заслужан за можда и најцрњи период у новијој српској историји (Слободан Милошевић), националног хероја. С обзиром на такву традицију која се одомаћила у Срба, напредни и модерни људи често су добијали етикету издајника, страних плаћеника, непатриота. Зоран Ђинђић био је један од оних људи о које смо се јако огрешили. Као неко ко је имао другачију визију будућности Србије од већине, посматран је са чуђењем, често и презиром јер оно што је говорио и радио тешко да су многи могли да разумеју. Двадесет година од његовог убиства, представља довољну временску дистанцу за суд о Зорану Ђинђићу, о томе где смо данас и где бисмо били да је Зоран остао жив.
У недељу, 12. марта биће обележена двадесетогодишњица убиства првог демократског премијера Србије, Зорана Ђинђића.

Извор: Danas.rs

Организатори и егзекутори овог свирепог злочина били су припадници озлоглашеног, земунског нарко-клана и “Црвених беретки” специјалне јединице Ресора државне безбедности. Убијен је јер је покушао да зада одлучан ударац остацима накарадног режима Слободана Милошевића и свему оном што чини његово политичко наслеђе. Пуцано је на њега, убијена је идеја о нормалном, напредном и демократском друштву. Шта би се десило да до тога није дошло, можемо само да нагађамо. Доста људи га се данас сећа са посебним емоцијама, са кнедлом у грлу говори о њему и пропуштеној прилици да се Србија већ једном извуче из блата у које се заглавила већ дуже време. И постоји добар разлог за то. Зоран Ђинђић је заиста био једна изузетна појава у српском друштву и српској историји, према речима Латинке Перовић.

Као филозоф и политичар, представљао је аутентичну персону на српској политичкој сцени. Својом харизмом и енергијом издвајао се од масе политичара тог времена што можда и није било толико тешко с обзиром да су тада “на цени” били квази-интелектуалци, ратни хушкачи, профитери. Пристојан, елоквентан, високог образовања био је десет копаља у односу на остале. Можда су баш зато многи имали лоше мишљење о њему, како они на власти, тако и опозиционари. Баш зато што је био другачији. Још као студент Филозофског факултета, активно је учествовао у раду студентских организација. Посадовао је озбиљне организационе способности и био човек од акције. Због свог деловања био је чак и хапшен од стране комунистичког режима, али је уз гаранције међународне заједнице, са групом истомишљеника, убрзо пуштен на слободу.

Извор: Al Jazeera

Докторске студије завршио је на Универзитету у Констанцу за кратко време и тако постао један од наших најмлађих доктора наука. Увођење вишестраначја у Србији била је добра прилика да се Зоран са својим саборцима активира на политичкој сцени. Са још дванаест врхунских интелектуалаца обнавља рад предратне Демократске странке 1990. године, а на њено чело долази четири године касније. Његов долазак за председника странке означио је период нове политике ДС-а. Од класичног грађанисте, Ђинђић прави одређени заокрета, те све више бива заступљен онај национални елемент у његовој политици.

Његов одлазак на Пале у време санција уведених од стране Милошевића, изазвао је бурне реакције многих људи, поготово оних либералнијег схватања. И то није био једини случај када је Ђинђић показао своје интересовање за српско питање. На Видовдан 1994. године, генералу Ратку Младићу шаље писмо у ком честита дан војске Републике Српске којој одаје велико признање за одбрану српског народа преко Дрине, уз жељу за брзим окончањем рата. Такође, данас скоро да је заборављена и његова идеја о савезу српских држава. Популарност Демократске странке почиње да расте у то време. Зоран се истакао као један од вођа опозиције како 1996/97. тако и 2000. године.

Градоначелник Београда постаје 1997. године али због несугласица са тадашњим коалиционим партнером Вуком Драшковићем бива смењен с функције после мање од годину дана. Био је то још један доказ да су у политици битнији лични интереси од принципа. Након петооктобарских промена, 2001. године постаје и председник Владе. Познат је по томе што је покренуо опсежне политичке и економске реформе у нашој земљи. Као веома амбициозан и енергичан човек, инсистирао је на томе да се реформе одвијају брже с обзиром да времена за губљење није било. Покушао је да покаже народу како промене не долазе споља већ изнутра. “Да би се променила Србија свако од нас мора мало да се промени у свом приступу проблемима, у свом менталитету, у својим радним навикама” говорио је. Био је сурово реалан, попут лекара који тешко болесном човеку предлаже операцију као најбоље решење за излечење. Није се удварао народу. И то га је коштало главе. Србија је била у много већем проблему него што је мислио. Криминал, корупција, низак животни стандард, Косово, Република Српска, сукоб у ДОС-у. Сам није могао да се избори са свим тим проблемима. Чак се и подршка запада полако истопила након што је пред међународну заједницу изнео одређена питања која су се тицала српских националних интереса на Косову и Метохији. Убијен је 12. марта 2003. године у дворишту Владе нешто после 12 часова.


Данас, после оволико година мишљења о Ђинђићу су различита. Неки у њему виде жртву транзиције, мученика, други пак имају доста негативно мишљење о њему. Чињеница је да је Ђинђић после смрти био много више популаран него раније.Оно што се са сугурношћу може рећи је да смо наставили традицију убијања сопствених државника. Како рече Душан Ковачевић: “Скратити за главу оног ко ју је издигао изнад просека, у Србији је готово национални спорт”. Зоран Ђинђић отишао је на онај свет са јасном вером и надом у неко лепше, сигурније сутра. Нама не преостаје ништа друго него да чувамо успомену на њега и тежимо ка остварењу свега оног за шта се борио и дао свој живот а то је БОЉА БУДУЋНОСТ. Ако смо је уопште и заслужили.

Извор: Dijalog.net

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?