NaslovnaKulturaPink Flojd – Preplitanje muzike i politike

Pink Flojd – Preplitanje muzike i politike

-

Početkom ovog meseca, 1. marta, navršilo se 50 godina od izlaska jednog od najuticajnijih dela XX veka, albuma The Dark Side of the Moon grupe „Pink Flojd”. Ovaj jubilej nije dočekan u dobroj atmosferi, s obzirom da su nekadašnja dva stuba benda, Rodžer Voters i Dejvid Gilmur, sa ratom u Ukrajini dobili novi razlog za svađu. Tragedija kulture leži u činjenici da su oba muzičara pala pod uticaj onoga što su u svojim pesmama kritikovali – negativne posledice kapitalističke industrije i modernog života. Ta srž albuma je vremenom ostala podjednako relevantna, pošto bi se moglo reći da smo i dalje izgubljeni u vremenu (Time), novcu (Money) i komplikovanim međuljudskim odnosima (Us and Them).

Geopolitičko okruženje

Sličnost prošlosti i sadašnjosti preliva se i na društveno-politički kontekst nastanka albuma i njegove godišnjice. Hladni rat je bio u punom jeku te 1973. godine. Kapitalističko društvo se za samo par meseci našlo pred prvom energetskom krizom, prouzrokovanoj naftnim embargom bliskoistočnih zemalja koje se nisu slagale sa proizraelskom politikom Zapada. Nova energetska kriza je posledica neslaganja Rusije sa politikom koju Evropska unija i SAD pokušavaju da implementiraju u susednoj Ukrajini, dok su bliskoistočni sukobi i dalje medijska svakodnevnica. Međutim, od kraja hladnog rata pa do danas, unutar evropske i američke zajednice se opravdanost „vojnih ekskurzija“ sve češće dovodi u pitanje. To preispitivanje kapitalističkog društva se ne tiče samo spoljne politike već i ostalih sfera, od zdravstva i prosvete preko kulturne scene. Tu na scenu stupa odnos Votersa i Gilmura.

Njihovo razmimoilaženje je nastalo upravo posle astronomskog uspeha Dark Side-a, kada su zabavna industrija i kapitalizam kroz komercijalizaciju ostavili svoj trajni beleg. U takvim situacijama, život umetnika se naglo ubrzava i menja iz korena, čime nastaje podela na dve grupe. Prvoj grupi pripadaju oni koji postaju „dvorske lude“ industrije, koji nove trendove i norme prihvataju bespogovorno u ime širenja „pravih vrednosti“ (ljudskih prava i demokratije). U suprotnom taboru se nalaze pojedinci koji okruženje naglog, nadrealnog uspeha i blagostanja ne prihvataju zdravo za gotovo. Uzimajući korak unazad, oni preispituju svoju pravu ulogu u predstavi koja služi za moralno opravdavanje vojno-političkih avantura.

“Pink Flojd” je bio žrtva takvog razvoja događaja. Njihov uspeh se do kraja 70-ih dodatno povećao sa tri naredna albuma u kojima se kritikuju muzički biznis (Wish You Were Here), ljudska priroda u kapitalizmu (Animals) i opisuje veštački odnos javnih ličnosti i šire zajednice (The Wall). Osnovni koncept svih ovih društveno-angažovanih dela pripadaju Rodžeru Votersu dok je Dejvid Gilmur kao vrsni gitarista i muzičar te ideje oblikovao u prihvatljivu formu za širu publiku. The Final Cut (1983) je bio poslednji sa Votersom i predstavlja kritiku politike Margaret Tačer i njenog napada na Foklandska ostrva. Preuzeo je punu kontrolu nad radom benda i dao sliku svog pogleda na svet gde zapadni politički establišment nema očekivanu good guy ulogu. Gilmuru se takva direktna politička konotacija nije sviđala, s obzirom da ga je zanimala sama muzika kao takva. Takođe se nije slagao sa autoritarizmom u grupi, koji je godinama postepeno bio sve veći.

Pobeda velikih korporacija

Izvor: Pinterest

Smatrajući da “Pink Flojd” umetnički nema više šta da ponudi, Voters je 1985. odlučio da napusti i rasformira bend. O tome je obavestio i producentsku kuću Columbia Records (danas Sony Music Entertainment) ali na njegovo iznenađenje, ona je stala na stranu Dejvida Gilmura, spremnog da sa preostalim članovima nastavi pod istim imenom. Javnost je ovu svađu pomno pratila naredne dve godine dok nije došlo do nagodbe. Preostali članovi, na čelu sa Gilmurom će nastaviti pod poznatim imenom dok će Voters dobiti određeno pravo prvenstva za izvođenje pesama sa albuma Animals i „The Wall“. Ovo je bio sudbonosni momenat jer je “Pink Flojd” izgubio svoju umetničku sadržinu i potpuno se prepustio kandžama zabavne industrije i mejnstrim politike. Sa izlaskom albuma A Momentary Lapse of Reason (1987), Odmah je započeta trogodišnja svetska turneja, najprofitabilnija od svih ostalih tokom 80-ih godina. Kako se kraj hladnog rata nazirao za vreme

vladavine Mihaila Gorbačova, održali su 10 koncerata u „otvorenom“ Sovjetskom Savezu. Sredinom 90-ih je isti scenario ponovljen nakon albuma The Division Bell (1994) gde takođe nij bilo Votersa koji je sa velikom gorčinom gledao celokupan razvoj situacije. On je u međuvremenu izdao tri solo ostvarenja promenljivog uspeha. Ispostavilo se da je ovo bila njihova poslednja turneja i da se bend tiho rasformirao, zajedno sa hladnoratovskim okruženjem.

Sredinom 00-ih se činilo da je Evropa ušla u mirnije tokove. Kruna toga je bila 20-ogodišnja proslava dobrotvornog koncerta Live Aid, 2005. preimenovan u Live Eight (istovremeno održan u 8 država članica G8). Na insistiranje organizatora Boba Geldofa, prvi put nakon 24 godine, sva četiri člana su se našla zajedno na sceni. Zatim je 2011. godine na izuzetno uspešnoj Votersovoj turneji albuma The Wall, Dejvid Gilmur odsvirao čuvenu deonicu u pesmi Comfortably Numb. Obožavatelji su verovali da su njihovi idoli konačno rešili nesuglasice.

The final nail in the coffin

Izvor: Rolling Stone

Ipak, početak ove decenije je pokazao nezasitost američke političke elite što je prouzrokovalo nepoverenje sa istoka ali i „udarilo poslednji ekser u kovčeg“, kada je u pitanju odnos dvojice muzičara. Rat u Siriji, migrantska kriza i inteziviranje rata u Palestini su probudili uvek nemirnog Rodžera Votersa, spremnog da izrazi svoj stav o aktuelnim temama. Gilmur je kao glavni čovek benda nakon 1987, dao zeleno svetlo za izbacivanje serijala komercijalnih reizdanja starih albuma, što je ustaljena praksa svih muzičkih aktera pod upravom velikih kompanija. Voters je, izražavajući svoje nezadovoljstvo, optužio gitaristu da blokira pristup ka zvaničnom sajtu. Iako je u tom trenutku odnos ponovo postao netrpeljiv, rat u Ukrajini je dao zadnji pečat.

Koristeći se predvidivom i ustaljenom formom, Gilmur je kao i kasnih 80-ih, krenuo putem zvaničnog establišmenta. Par meseci nakon izbijanja krize je zajedno sa ukrajinskom rep grupom BoomBox, snimio pesmu Hey Hey Rise Up, u znak podrške Ukrajini zbog invazije. Sa druge strane, Rodžer Voters je posle opaski novinara Majkla Smerkoniša optužio da CNN voditelj „služi propagandi“, uz komentar da je „20 miliona Rusa umrlo braneći nas od nacista“. Zatim je Ruska Federacija uputila zvaničan poziv Votersu da održi govor u Savetu bezbednosti UN, na kojem je muzičar osudio samu invaziju ali i „provokatere“ rata.

U ovoj igri ega, dva stara čoveka, okružena blagostanjem, zaboravili su šta znači protok vremena. Godine provedene u svađi o temama koje nemaju veze sa muzikom su uništile san svakog obožavatelja da će taj poslednji zajednički koncert ikada doći. Zapostavlja se činjenica da“Pink Flojd” muziku čine velikom Votersovi stihovi i Gilmurov crni Stratokaster, kao i da to prosto ne može jedno bez drugog. Bilo bi lepo ako bi se setili uvoda njihove pesme koja proslavlja 50 godina:

“Us and them
And after all we’re only ordinary men
Me
And you
God only knows
It’s not what we would choose to do.”

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

BelDocs 2024: Naš izbor iz domaćeg takmičarskog programa

0
Uskoro počinje jedan od najvećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma, a za vas izdvajamo četiri iz kategorije Srpskog takmičarskog programa. Festival BELDOCS, koji se održava...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?