„И ја сам из Сребренице“

– Ћао, Марица, драго ми је.

–Одакле си, Марице?

–Из Сребренице сам.

Пауза. The поглед.

–А из Сребренице? Јој, па како вам је тамо?

Горенаведени дијалог је већ стандардица за нас Сребреничане кад отпутујемо или упознамо неког ко не зна пуно тога о животу у Сребреници, не познаје ни једног од драгих ми суграђана, за Сребреницу чује само на посебне датуме, у врло непријатним, мрачним или страшним контекстима. Боже, колико ми је жао због тога. Жао ми је што кад отворите Гугл и укуцате „Srebrenica“ добићете фотографије, сајтове, текстове који вам никако не могу предочити праву слику Сребре, моје Сребре. Баш зато не могу вас, моје саговорнике, да кривим што тим сажаљивим, знатижељно саосјећајним тоном, пажљиво питате: „Како вам је тамо?“. То питање често подсјети на даће. Покојник је умро, лака му земља, прошло је годину дана и ви, врло сличним тоном, питате: „Па како сте сад, како се држите послије те несреће која вас је погодила? Можете ли да наставите са животом?“. А људи, дабоме, наставили. Јер, мора се. Мора се постојати. Мора се борити. Мора се туга за изгубљеним конвертовати у нову снагу, елан; мора се мисао о нестајању и пролазности проширити у мисао о захвалности на оном што још увијек имамо, на чување тога, на стварање нове среће. Елем, као и та покојникова породица, Сребреничани не могу заувијек остати у жалости. Јасно, ране су оставиле трага. И добро је што јесу, јер су подсјетник и опомена, упозорење и штит. Но, овога пута не бих о томе. Сад бих о Сребри. И томе како нам је. И свему ономе што Сребра јесте, а не можете ни претпоставити да је тако. Дозволите да ја, може бити и једина Сребреничанка коју тренутно познајете, будем ваш локални водич кроз Сребру. И не, ово неће бити излет на какве сте навикли. Могла бих вам говорити о Илирима, Римљанима, Сасима, Жигмунду, деспотовини, рудама, бањи Губер, црквама и манастирима, џамијама, новом скијалишту… О свему томе можете, уз пар кликова, пронаћи довољно на интернету, прочитати и сазнати. Причаћу вам шта је у очима нас који је волимо.

Родила сам се крајем љета и тада први пут угледала небо изнад Сребренице. Можда је то утицало на чињеницу да ми је и данас тај период године најпосебније вријеме у Сребри. Али, треба кренути редом. Прве пахуље у Сребру стижу обично у новембру, а снијег се задржава до марта, априла. Када су ме као мању питали каква је клима код нас, какве су нам зиме, каква љета, сјећам се да сам одговорила кратко: „Таман.“. И заиста, јесу таман. Не фали нам снијега, а опет не мучимо муку с њим. Има га толико да осјетимо љепоту, зимску идилу. Чим мало упорније почне падати и задржи се на земљи (не буде „бљузга“ како је зовемо), дјеца узимају санке и иду на Милошево, на Губер, на своја оближња села, на поново отворено скијалиште на Буковој Глави недалеко од центра. Данашња сребреничка дјечурлија можда и не зна да је једна од драгих нам „плаза“ била иза полицијске станице, али то је сада дио дворишта вртића који је засигурно један од најбоље уређених у Републици Српској. Надам се да ће једном постати премален за сву ту дјечицу. Губер под снијегом је бајка. Ако прошетате аустроугарским путем, окружени зимзеленом, добијете некакав осјећај спокоја. Свјеж ваздух, небо изнад вас, чисти бијели снијег под ногама и зимзелен који испуњава периферни видокруг. Понеки звук природе, граја дјеце која праве снијежне анђеле, преплитање радости, неке мистичне љепоте и осјећаја мира. Зиме су такве, мирне. Људи одлазе на посао, враћају се, уносе дрва у кућу, одлазе на санкање, скијање, пију кафу у пар старих кафића који годинама постоје у Сребреници. Причају о свакодневним темама, времену, спорту, политици, дешавањима. И сједе заједно. И одлазе мање – више на иста мјеста. И Срби и Муслимани. И Срби се шишају код Муслимана и Муслимани купују хљеб и млијеко код Срба. И, бар нормална већина обичног народа, честитају нове године и чеситају Божић и Васкрс и честитају Бајраме. Носе једни другима баклаве и васкршња, украшена јаја. И дају једни другима алат и прашак за пециво и лијепу ријеч.

И снијег се топи, Сунце све више посјећује малу варош, а вјетар постаје топлији. Перу улице, дрвеће бехара, листа, чују се ђаци, птице, пролазници поздрављају своје суграђане на терасама, у двориштима. Послови на селима већ у пуном јеку, жене износе саксије на прозоре, све је оживјело, зимске тишине више нема. Васкршњи је и рамазански пост. Вијерници загледани у себе, некако свечано тиши, одлазе на Литургије и теравије.

Шетње до Губера постају све љепше, дјеца се играју у паркићима, јуре по игралишту. Љето се примиче, ђаци видно опуштенији и радоснији, сједају на бицикла, обувају ролере, играју фудбал, играју жмурке. До касних сата шетају, долазе до фонтане у центру, шале се, лижу сладоледе. Буде ту колико – толико дешавања; журке, свирке, концерти, смотре фолклора, књижевне вечери, утакмице, трке… Па онда креће купање, Дрина, вожње чамцима по језеру Перућцу, роштиљање, лубенице, брање боровница и малина, убирање плодова од прољећне сјетве. Неки одлазе на море, враћају се, причају какав им је био смјештај, како их је послужило вријеме…Други говоре да им море и не треба поред Дрине љепотице и дивног језера. Уобичајене теме, нормални животи.

Пар јулских дана за локално становништво прође мало другачије у односу на остатак љета. Примјетна је друга енергија у граду. Као да чекамо да поново останемо сами; испратимо новинаре, политичаре и странце. Онда се поново вратимо љету и уживању у лијепим данима. Оног дана у августу, кад у Зворничанку стигне школски прибор и материјал, схватимо да љето ускоро одлази.

одлази. Дјеца која су дошла код родбине или другара на распуст, враћају се својим кућама и у Сребри остаје само наша младеж. Аутобуси са ђацима из Љубовије, Братунца и оближњих мјеста поново стижу, мушкарци довлаче дрва, чују се моторке, вријеме је још увијек пријатно топло. На селу, безбели, вазда неког посла. Моји са села још доносе кромпир, парадајз, тикве, паприке… Мајка каже: „Треба однијети паприка кони Санели, трудна је, а воли паприке. И она нама неки дан донесе пуну кесу крушака.“. И јесен је већ ту. Митровац у двориштима, диван, предиван, Губер и шуме у бојама. И пеку се паприке, кисели се купус, спремни су посјеци (за свињокољ, зимина, рањеници, како изволите). Сви гледају да што боље искористе тај остатак лијепог времена и „aftertaste“ љета. Онда поново крећу кише и лишће већ опало, људи чешће у кућама. Као и свугдје, осјети се мало та јесења депресија, а која је можда вриједном сељаку, који од марта није стао, једва дочекани предах од силних пољских послова.

И теку ти јесењи, помало мртви дани, док опет не дође зима и разбије монотонију. И ништа се изванредно не дешава у Сребри. Људи селе, иду трбухом за крухом, политичке игрице и „помоћ пријатеља“ која нам стиже у само одређено доба године и само ако смо одређени дио сребреничког становништа. И знам да нису сви за мир и хармонију. И знам да нису сви добри. Хоћу да знате да је више нормалних, здравих људи. На обје стране. Хоћу да знате да је више оних домаћина који ће вас дочекати са кафом, ракијом и мезом ма како да се изјашњавате, него оних који ће вас због тога са врата отјерати. Што се мене тиче, ови други нек се Сребреничанима не зову.

Тешко је гледати како полако умире нешто што волиш. Тешко је кад други не виде и не разумију љепоту ситница и једноставности у којој се налазиш читав живот. Штета је кад не знају колико је младих, поштених, паметних, вриједних и честитих људи Сребреница изродила. Тешко је кад трују људе које знаш одмалена, кад нам говоре да смо нешто што нисмо, кад на нас баце љагу и стигматизују ти претке, жртве, живе и мртве. Кад видиш да неко кочи. И не да напријед. Кад не разумију оно Андрићево; „Вриједност љепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.“. Нама који јој се увијек враћамо , Сребра је и радост и мука, проблем и рјешење. Утјешне су Његошеве ријечи да „нове нужде рађу нове силе“, а опомињуће је, инспиративно и подстицајно кад каже да „нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“.

И нек остане овај наш излет записан, да знам да сам како – тако пробала дати другачији поглед, пробала тражити прилику да Сребру видите у другом, њеном правом свјетлу. Како Селимовић каза: „Оно што није записано, и не постоји; било па умрло.“ Е, баш не дам да умре. Можда некад неком знатижељку Гугл открије ову нашу авантуру. И можда тај знатижељко дође у Сребру. И можда је упозна, па је саслуша, па је мало и схвати; можда је онда прихвати у свом њеном сјају и очају, можда каже пријатељима за њу, па исприча њену причу, па је брани и припази. И онда једном, баш у прољећни сутон, кад буде стајао на топлом, благом вјетрићу и са Ловца посматрао сребрну љепојку, мало уморну, поспану, али истовремено достојанствену, с уздигнутом главом и некаквим сјајем пуним наде у очима, схватиће наш знатижељко да се већ одавно бесповратно заљубио.