Поставља се добро питање српске националне политике у 21. вијеку, која се налази између нужности која се намеће и сопственог постојања. Од 2000. године, и доласка демократије, која се није одомаћила, постепено се као највиши национални или државни интерес намеће чланство у Европској унији. Српска национална политика се данас сусреће са озбиљним изазовима и проблемима, три кључна су Косово и Метохија, Срби у региону и демократија. На жалост, као озбиљан проблем се јавља искључивост једног зарад другог, што додатно дестабилизује саму помисао стварања јасне националне политике која би морала да ради на креирању јединственог политичког фактора, који се зове српски народ у цјелини.
Национални интереси и политика су нам испреплетени са интеграцијама, животним стандардом, бдп, привредни раст, док се са друге стране територијални интегритет и права српског народа бране веома стидљиво и периодично, када за то постоји сагласност са одређених адреса. Најактуелнији је француско-њемачки споразум, који изазива „лавину“, која поставља питања са цјелокупном српском националном политиком. Данас је дошао тренутак у коме да се српски народ мора суочити сам са собом и свим недостацима и грешкама у домену националне стратегије или политике.
Српски раскорак
Раскорак који Србија прави је између Космета и демократије. Из тог раскорака се јавља додатни низ проблема, а један који увиђам је поларизација и све више морално посрнула клима у друштву, која се може описати са „наелектрисана“. Политичке кампање су од програма странака, преко популарности лидера скренуле у дискредитацију, вријеђање, етикетирање, таргетирање политичких противника и неистомишљеника. Ово је диреткна последица десетогодишње власти владајуће странке, која је земљу са оне скале демократизације, одвела ближе аутократији, да би остали заглављени на позицији хибридног режима. Најбољи примјер овог морално-друштвеног порснућа је плакатирање градова Србије, са ликовима Милице Ђурђевић Стаменковски, Бошка Обрадовића и Милоша Јовановића, лидера ткз. десне опозиције.Овде је занимљиво како СНС као доминантан политички фактор који води „политику мира и стабилности“, на један овакав начин мора да се обрачунава са странкама које заједно имају отприлике 10-15%.
Зашто Србима Космет искључује демократију или зашто демократија искључује Космет ? Ствара се једна груба поларизација на оне „десније“ и оне „љевље“, и једни и други у својим ставовима имају девијације које клизе у екстреме. Са ове „десније“ стране, се рађа један облик фолклорштине, који је такође диретна последица власти, како каже професор Ломпар, лажне националне странке. Фолклор патриоте или фолклораши, опет из свог угла заузимају различите позиције, једне блиске власти, једне антирежимски настројене, али како год опет недовољно патриотиски писмене да расуде основу српске националне идеје или стратегије коју је нужно осмислити, ако планирамо да опстанемо као народ, посебно узевши у обзир демографски пад за око 500.000 становника у Србији за десет година. Одличан примјер фолклорштине су скупови и годишњице трагичних догађаја који су задесили српски народ у протеклих двадесетеак година. Најскорије обиљежавање НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, неодољиво подсјећа на митинг, макар због оних упадљивих плавих прслука и барјактарења док говорници држе слово народу.
Са друге стране, оне „љевље“, налази се некакав проеврпско-западни блок, прошивен аутошовинизмом, са озбиљном тенденцијом самопорицања који прераста у другорсбијанштину, или макар вјешто прикривен иза тог термина. Нужност демократије значи и одрицање од Косова и Метохије, што код њих искључује идентитетско питање српског народа, који је у било ком погледу доманинтан и већински народ у Републици Србији и што је и даље присутан у региону као кључан фактор. Сама помисао да ће се ући у ЕУ због одрицања од државне територије је довољно подложна подсмијеху, јер треба искључити ту могућност и направити стварни увид у напредак на европском путу. Која су то поглавља затворена, отворена и која тек треба да буду ? Гдје смо на том путу ? Недостатак Србије на том и таквом путу је низак степен демократије, слободе говора, слободе медија, владавине права и свега онога што је стандард Европске уније. Одрицање од Космета је равно самоубиству, јер то доноси још евроскептичније становништво, већ сада је на минимуму. Проблем са којим се другосрбијанштина сусреће и вјешто бјежи од њега, јесте тај да исти тај западни цивилизовани свијет упорно ћути на лош демократски стандард Србије, само да би се ми одрекли своје покрајине. Да ли је то Европска унија у коју желимо да идемо, или је то нужност коју прихватамо као реалност нашег положаја ? Прије бих рекао ово друго, у даљој перспективи, ЕУ се неће ширити на, како су и сами смислили појам, Западни Балкан. Могућа будућност европеизације овог простора би била након окончања украјинске кризе и стабилизације „Европе“, па потом испуњења услова за чланство. Србија, Албанија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Сјеверна Македонија једино у пакету могу ући у ЕУ, како је то већ рађено на одређеним примјерима неких европских држава. Питање Космета и даље остаје посебна тема и оптерећење за европску перспективу Западног Балкана. Због предугог чекања и постоји иницијатива „Отворени Балкан“, како би се макар мало заситили до ручка.
Један од модела превазлажења косовског питања, дефинитвно је српско одрицање или како се безобрзано каже „прихватање реалности“. То у српској перспективи доноси још низ изазова, нација је сама по себи „жива“, у последњих неколико година, биљежи се пораст националног или патриотског набоја код људи, посебно омладине. Рекао бих да су Литије у Црној Гори тај фактор „поновног буђења“. На овкаву констатацију иде оно што је Борис Тадић у једном интерју примјетио. Дефинитивно понижење српске нације значи одрицање од Космета, то код будућих генерација доноси осјећај понижења, а наратив да смо кривци, постаће ноћна мора за „стабилност региона“. Не би било добро да ово иде у смјеру потенцијалних сукоба, али зашто неко мисли да ће се Срби помирити са одрицањем од дијела своје територије, која је већ добро свима нама знано, срж нашег српског бића ?
Замјерка са мог становишта, у вези са косовским питањем, је та да фолклорштина све више и више задире у дубину. Тако смо од појединих „националних српских брендова“ дочекали да се након подсјећања о Мартовском погрому 2004. године, у фокус ставља продаја одјевних премдета са мотивима Космета. То је равно сраму, са те „десније“ линије је срамота да страдање народа буде предмет опсежне маркетиншке акције. Главна замјерка је наше незнање о Албанцима као народу, али и код код наше преговарачке позиције је највећи пораз, не сви потписани антисутавни споразуми, већ то што је шеф највеће странке преговарач. О питању, какво је ово, треба да постоји широка платформа свих релевантних друштвених, државних и националних фактора, како би се пронашао модел за рјешење, или како би се заузела јасна позиција, па макар на дугорочне стазе. У свему овоме, Срби као цјелина треба да се баве Косовом и Метохијом, да се у једну такву платформу укључе државне институције, Српска православна црква, Академија, Универзитети и тако даље. Ми смо дошли у ситуацију да се свемогући са Патријархом слика само када је рејтинг проблематичан, а да се Патријарх не укључи у проблем који је пред Србијом. Зато се и овде поставља питање Цркве ? Рекао бих да и свемогући зазире од реакција Српске православне цркве, па је тако последња Патријархова бесједа показатељ да ће црква реаговати на неки начин. Такође не треба заборавити изјаву митрополита црногорско-приморксог Јоаникија о актуелном споразуму, такође владика зворничко-тузлански Фотије има сличне ставове. Обавеза пред државом је да укључи Цркву, као што је обавеза Цркве да реагује, из простог разлога што је нејвећа културно-историјска баштна на КиМ у власништву СПЦ али и зато што је важан друштвени фактор који мора да буде у овом питању, налик на поменутог блаженопочившег митрополита Амфилохија и патријархе попут Иринеја и Павла. Иако секуларна држава, у Србији је обавеза СПЦ да се због наслеђа и сопственог континуитета бави овим питањем. Вриједно је примјетити да се током живота поменутих архијереја одступало од споразума какав је француско-њемачки, али и од подјели којој смо свједочили протеклих година.
„Истрајмо упорно на путу свих разговора и преговора, на путу дијалога који има за циљ макар елементарно међусобно разумевање међу људима. Али, не прихватајмо ултиматуме и уцене по било коју цену, ултиматуме и уцене који подразумевају поклањање себе и свога, одрицање од себе и свога.“
– дио говора Патријарха српског Порфирија на обиљежавању годишњице НАТО агресије 2023. године.
Регионализација српске нациналне политике
Још један кључни проблем јесте питање Срба у региону, конкретније Република Српска и Срби у Црној Гори. Србија повремено обрати пажњу, када то одговара или када је то прихватиљво за свемогућег. Промашај српске политике је у томе што Србија уз косовско није повукла питање Републике Српске, и оно што Милорад Додик упорно понавља, ако Албанци на Косову и Метохији имају право, зашто Срби у Босни и Херцеговини немају ? Јасна је позиција Срба у БиХ, и њиховог „минимума опстанка“ који имају, али питање самоопредјељења не може и не смије бити намјењено само за изабране народе, због тога је задатак Србије требао бити такав да потегне ово питање. То би на дугорочне стазе носило још већу дестабилизацију нешeг простора, што би потенцијално могло резултирaти проналажењем модела за некакву заједницу Србије са Албанцима на Косову и Метохији. О таквим моделима се са српске стране није ни размишљало, макар што се тиче свемогућег. Са друге стране, разумјевање са Србима на КиМ, су управо показали они из Републике Српске и Црне Горе, па је тако још један промашај политике Београда, што као матица није објединила српски народ у јединствен политички фактор. Из угла српске националне политике, Република Српска се гура у несигурни загрљај Загреба, и тиме потенцијално Србија свој дејтонски утицај поништава и полако га предаје Хрватској као будућем кљућном дејтонском фактору. Кокетирање Милорада Додика и Зорана Милановића, али и Пленковићево мудро ћутање, јасно Републику Српску ставља у сличну ситуацију када је постојала релација Караџић-Туђман. Србија мора схватити своју улогу у БиХ, због Републике Српске, и схватам реалност да је Космет кризније подручје, али то не представља довољно добро оправдање за игнорисање Срба у региону, и њихових потреба. То је управо промашај у недостатку јединственог политичког фактора, који се зове српски народ.
У Србији се ових дана ћути на дебакл Демократског фронта, какав год да је, па чак се и фаворизује да се Срби утопе у грађанистички концепт у Црној Гори. Последњи избори управо говоре то, да је Андрија Маднић као реални представник српског народа утишао свој српски став и замјенио га са некаквим грађанистичким. То је резултирало тиме да је добио подршку свега 19% бирача, док је управо грађанистичка опције, „Европа сад“ несумљиво привукла српске бираче. Оно што је Мандић морао да уради јесте да окупи српске бираче, и да бројком од око 35% бирача (какав је био резултат коалиције За будућност Црне Горе на изборима 2020. године) постане кључан политички фактор у Црној Гори и тако учествује у даљем политичком животу. Циљ који мора да постоји јесте тај да Црна Гора буде српска у оној мјери колико је и новоцрногорска и свака друга. Пребрзо се заћутало на државизацију од 2006. године, и тиме упливало у систем као непожељан просрпски и проруски фактор. Зато је у овом тренутку најбољи рибрендинг, о коме се спекулише да је следећи корак СНС, али несумљиво да је пожељан корак за ДФ и српске политичаре. Модел искључиво српске политичке опције, која се неће повлачити и која ће окупити српске бираче, може бити спајање српских странака, Демократске народне партије Црне Горе, Милана Кнежевића и Нове српске демократије Андрије Мандића у једну. Прво лице једне овакве опције, не би могао бити Андрија Мандић, јер је са последњом кампањом сам себе дисквалификовао за овакав сценарио. Након другог круга избора, и за сада очигледног пада Мила Ђукановића, ДФ губи сав свој смисао постојања. Зато је нужно формирање српске националне странке или коалиције, да се српски народ не би утопио у грађанистички концепт и тиме ставио тачку на свој идентитет, али и на идентитет традиционалне Црне Горе.
Закључно
Пред државу Србију као матицу се поставља обавеза да крене у формирање јединственог политичког фактора, који мора бити српски народ у цјелини. Само на такав начин је могуће очувати Србе на КиМ, али и покрајину у свом саставу, колико то омогућавају тренутне околности.Очување Републике Српске којој Србија мора бити главни ослонац, као што и јесте у одређеној мјери, са треће стране ту је очување српског идентитета и традиционалне Црне Гора које се све више утапа у новоцрногорски грађанистички концепт.
Питање демократије у Србији не смије и не може бити само интерес проевропског блока или другосрбијанштине која је због демократизације спремна да самопориче српски национални идентитет, да од њега одступа и да територијални интегритет поклони политичком западу на одлучивање. Такође, како сам рекао, са „десније“ стране се поставља упозорење да патриотски набој не скреће у фолклорштину, што најбоље приказују годишњице страдања у двадесетом вијеку, које би требале да задрже минимум достојанства, а не да буду митинзи који треба да окупе велики број људи и да се на тај начин шаљу политичке поруке страначких лидера.
Додатак:
https://spc.rs/dan-secanja-na-stradale-u-nato-agresiji-1999-godine/
https://standard.rs/2023/03/23/srbi-u-crnoj-gori-u-raljama-gradjanizma/
