Od kada dobijam svest o svojoj okolini i najranija sećanja uvek je uz mene stajala moja mlađa sestra. Sitna, plava i pegava nikada nije razumela moju igru koja je podrazumevala izolovanost, beskrajne monologe i razne ličnosti koje sam sama stvarala. Kroz ceo život okretala sam se samoj sebi, čitala knjige i od naizgled trivijalnih stvari kao što su visoka tavanica prošarana paučinom stvarala mali kosmos i spektar mogućnosti. Takođe, ta mala plava devojčica uvek je bila okružena ljudima. Ja sam ih se bojala. Nikada nisam mogla da predvidim nečiju reakciju, plašila sam se da naglas izgovorim svoje potrebe, da nešto zatražim. Međutim, moja Mina mogla je da upliva u bilo koje društvo i stekne prijatelje. Provodila sam godine i godine pored nje, namrgođena. Bez ikakve reči i poznavanja stranog jezika, ona je sticala prijateljstva u Tunisu, Grčkoj. Zajedničko sa tom decom bila joj je igra, uvek univerzalno razumevanje, žmurke, muzičke stolice ili jednostavno kopanje rupa u pesku. Ja sam sedela pored, zagledana u plava prostranstva i čuvala je kao neka vrsta osiguranja da se neće u igri izgubiti i odlutati u nepoznato. Dovoljan je bio samo pogled ili klimanje glavom da joj saopštim da je vreme da pođemo kući.
Približno istih godina imale smo priliku da zajedno idemo u iste škole, da imamo iste nastavnike i profesore. Svugde se zaključivalo isto: Jedna je ekstrovertnija i pristupačnija od druge. Jedna najviše vremena provodi igrajući se sa decom u školskom dvorištu, takmiči se u sportu dok druga tiho struji hodnicima i ne uklapa se u okolinu. Nisam bila sigurna šta mi je manjkalo, da li hrabrosti da budem autentična i istupim napred ili se jednostavno prepustim ljudima, da ne bežim u knjige i neke druge svetove. Kako smo rasle, jedna za drugom smo se suočavale sa istim problemima. Mina kasnije od mene, ja sam uvek svaki gorak plod odrastanja morala da okušam prva. Sećam se njenih prvih borbi, problema. Sećam se tog ogromnog besa koji je strujao kroz mene kada sam gledala nju kako pravi iste greške koje sam pravila ja. Nisu pomagale moje reči i saveti, ona je morala da prođe sama kroz njih i oseti bol na svojoj koži. Sećam se uvek prisutne želje da mi oda tajnu njene bezuslovne sreće, rasterećenosti i detinjstva.
Naše mladosti krenule su u zajedničkoj tački ali sam brzo otišla od kuće da bih studirala. Ostavila sam je da preživi poslednje godine gimnazije bez ikakve sumnje da će se snaći bolje od mene. Svaki petak kada bih dolazila kući, Mina bi sela pored mene i pričala mi šta se sve novo dešavalo u školi. Tada sam prvi put zaista osetila da mogu sve da joj kažem. Ta mala devojčica koja me prati sada me je pomno slušala, davala mi savete i nije ni jednog momenta osuđivala bilo šta što čuje. Znale smo da pričamo do jutarnjih sati same u dnevnoj sobi, da bih tek godinama kasnije shvatila da sam joj zapravo u to vreme jako nedostajala. Kako sam polako krenula da stvaram svoj samostalan život, završavam fakultet i počinjem svoju karijeru tako sam sve više prema svojoj sestri zauzimala zaštitnički stav. Međutim, kada god bih pala, poželela nekoga ko bi me slušao znala sam da ta devojčica može za sekund da naraste mnogo starije od mene. Kažu da se život vremenom menja, da nema tačnog znaka kada počinje naredna etapa već da se vreme preliva kroz prostor. Ali život se za mene deli na pre i posle njene dijagnoze.
Preko noći, Mini su se oduzele noge. Odvezle smo se do hitne pomoći gde su nas dalje uputili u Sremsku Mitrovicu. Tu su konstatovali da se radi o nekoj vrsti neurološkog problema i da je potrebno odmah prebaciti je u Beograd radi daljih ispitivanja. U godinu dana njene borbe, kao što rekoh, vreme se prelivalo. Samo neke od scena ostale su izrazito jasne, ugravirane u moju svest, njih ću sa sobom nositi celog života. Moja sestra koju uvode u kola hitne pomoći, sa kateterom, koja mi sa poluosmehom maše i pozdravlja se sa mnom biće uvek sačuvana u mojoj glavi. Taj težak vazduh pre provale oblaka i početak teške borbe uvek će izazivati isti osećaj jeze na mojoj koži. Kao da smo obe znale da je pred nama nešto teško, ali neophodno za suočiti se i prihvatiti. Mina je ubrzo operisana i nalazi su utvrdili da se na njenoj kičmi nalazio gliobastom. Istraživanje njene bolesti izazivalo je nepodnošljiv bol. U pitanju je najagresivnija vrsta raka, koja obično napada mozak. Mesto gde se rak nalazio u slučaju moje sestre je izuzetno retko. Međutim, stopa preživljavanja tumora kao što je glioblastom zastrašujuća je i ostavlja čoveka bespomoćnog nad brojkama. Prosečno vreme nakon inicijalne dijagnoze iznosi samo 8 meseci života.
Kako se Minina borba nastavljala kroz vreme, svaki mesec tromo je prolazio ali je značio pobeđivanje statistike. Nada zajedno sa voljom da se borimo rađala se iz dana u dan. Ta mala plava devojčica takođe ima nešto šta retko koji odrastao čovek poseduje – volju da živi i da se bori. Godinu dana nakon dijagnoze, Mina je još uvek živa, ali se strašna bolest vratila na isto mesto na kičmi. S obzirom na vrstu tumora, mogućnosti za njeno lečenje postoje u inostranstvu. Potrebno je prikupiti novac za ponovnu operaciju i lečenje. Pobedila je sve što je pred nju život stavio, ali jako bitan korak ne može da ostvari bez pomoći tih istih ljudi kojima je pružala podršku i utehu. Svako ko ima sestru ili brata zna za vrstu ljubavi o kojoj govorim. Nikakva radost u životu nije dovoljno velika dokle god se ne podeli sa njima. Prvi posao, plata, diploma ili venčanje. Kao da sve ima manji značaj ukoliko pored vas ne stoji ta osoba sa kojom ste od početka svojih uspomena, svoje svesti i bića delili sve. Imam tu privilegiju da je Mina upravo moja sestra. Svedočiti njenoj borbi od prvog dana znači odrasti preko noći i svedočiti ogromnoj hrabrosti. Iz dana u dan tera me da se suočim sa svojim strahovima, da istupim pred ljude i kažem da je potrebna pomoć da jedan mlad život svojim primerom mnogo toga nauči one starije. Pozivam sve ljude koji razumeju i imaju voljene osobe sa kojima žele da podele svaku radost da pošalju SMS 1471 na 3030.
Ne želim da predstavim svoju sestru kroz prizmu njene bolesti. Ona se za mene nalazi samo u privremenom stanju koje će uz pomoć humanih ljudi da prođe. Ono šta sam želela je da upoznate Minu kroz samo jednu od njenih uloga u životima njoj bliskih ljudi – Mine kao sestre. Svako ko prolazi kroz sličnu borbu ili poznaje ljude kojima je pomoć potrebna neka ne okleva da zatrži pomoć ili istu pruži drugima. Svima je zajedničko to da smo ljudi, povezuje nas ljubav i potreba da pomognemo onima manje srećnim od nas.
