Na ovom svetu postoji tušta i tma različitih podela ljudi koje su rezultat dijametralno različitih mišljenja koja vrlo često bivaju sukobljena. Ja ću se poslužiti sledećom podelom – sa jedne strane imamo one koji veruju da je komunizam (ili socijalizam, zastrašujuće veliki broj ljudi ne razlikuje ta dva pojma) neostvariv, zato što je u pitanju model utopije koji opstruiše veliki broj faktora, poput ljudske prirode. Sa druge strane imamo one koji smatraju da je komunizam ostvariv, ali da pravi, istinski komunizam nikada nije bio uspostavljen (argumentuje se, primera radi, da je jedan od problema komunističkog, odnosno marksističko-lenjinističkog prvenca SSSR-a bio taj što je sistem uspostavljen u industrijski ne tako razvijenoj i siromašnoj zemlji).
Iako obe strane donekle imaju pravo i obe mogu ponuditi set validnih argumenata, vrlo često (čak i oni najvatreniji komunisti) zapostavljaju jedan primer koji je najbliži Marksovom kolektivističko-besklasnom sistemu. U pitanju je jevrejska, intencionalna zajednica koja se zove kibuc (kvutza – na hebrejskom skup, skupljanje). Međutim, ono što je paradoksalno, apsurdno ali i interesantno jeste to da je najverodostojniji primer nečega što se smatra ekstermno levim projekat izveden od strane poklonika – cionizma.
Šta je cionizam?
Cionizam je nacionalistički, dodao bih ekstremno-desni, jevrejski politički pokret koji svoje korene ima u raznoraznim, vekovima starim molitvama, tradicijama i literaturi. U biti, zagovarao se zvaničan i konačan povratak Jevreja na teritoriju koju smatraju svojom antičkom domovinom. Moderni cionistički pokret počeo je da se etablira i usavršava krajem 19. veka. Jačanje antisemitizma u Evropi dovelo je i do jačanja cionizma; jedna od glavnih misli bila je da je Jevrejima potrebna njihova jedinstvena domovina kako bi mogli da izbegnu progone i sačuvaju živu glavu.
Ključna figura u razvoju cionizma bio je Teodor Hercl, austro-ugarski novinar koji je 1896. objavio knjigu „The Jewish State“. Smatrao je da je jedini način da se reši „jevrejsko pitanje“ stvaranje jevrejske države. Pozivao je na održavanje Cionističkog kongresa, što se obistinilo već naredne godine u Bazelu.Postoje oni koji smatraju da je cionizam legitiman način iskazivanja jevrejskog nacionalizma, i da je kao takav uspešan jer je ispunjen njegov prvenstveni, najviši cilj – stvorena je država Jevreja, Izrael.
Međutim, cionizam je (kao i većina drugih varijacija nacionalizma) kontroverzna tema. Često se upoređuje sa kolonijalizmom i ekspanzionizmom i posmatra se kao destabilizator mira u regionu, a u prilog mu nikako ne idu zločini počinjeni nad Palestincima. Svakako, izraelsko-palestinski sukob je izuzetno duboka, teška, kompleksna i delikatna tema kojom se u ovom tekstu neću baviti.
Kako je nastao kibuc?
Tadašnja Osmanska Palestina je bila izuzetno nezgodna – zemljište nije bilo preterano plodno, zdravlju su prkosile bolesti poput malarije i tifusa, a opasnost po seosko stanovništvo predstavljali su i arapski nomadi Beduini koji su neretko izvodili pljačke. Najracionalnija i jedina ispravna opcija za opstanak u (iz više aspekata) neadekvatnoj sredini bio je zajednički način života. Naime, Jevreji iz celog sveta su davali novac Jevrejskom nacionalnom fondu kako bi se priuštila zemljišta u Palestini. Nakon uspešno obavljenih transakcija, počelo je uspostavljanje kibuca, prvenstveno od strane pripadnika Bilu jevrejskog pokreta koji su emigrirali u Palestinu; prvi kibuc Deganija Alef osnovan je na obali Galilejskog jezera 1909/1910. godine.
Nakon snaženja antisemitizma u Istočnoj Evropi, na početku dvadesetih godina prošlog veka desetine hiljada Jevreja su imigrirale u Palestinu pod tada britanskim mandatom (taj talas imigracija poznat je kao Treća alija). Kibuci uspostavljeni dvadesetih godina bili su dosta veći i mnogoljudniji nego oni poput Deganije koji su nastali uoči Velikog rata, a Jevreji koji su u tom periodu naseljavali Palestinu imali su daleko veće znanje o agrokulturi. Uloga kibuca u jevrejskom naseljavanju Svete zemlje i uspostavljanju države Izrael izuzetno je značajna, a nakon njenog proglašenja 1948. broj kibuca je znatno porastao – ali i doživeo mnoge izmene.
O čemu je zapravo reč?
Reč je o malim kolektivnim, intencionalnim zajednicama u koje ljudi pristupaju dobrovoljno.U kibucima je zastupljen zajednički način života; pripadnici pretežno žive u malim kućama ili stanovima, zajedno večeraju u velikoj kantini sedeći na klupama (simbolika je ovde važna; stolice impliciraju na razdvojenost). Ljudi rade zarad opšteg dobra, u većini kibuca različitost poslova i stepen obrazovanja ne utiču na visinu plate iliti džeparca – svi dobijaju isti iznos. Ali, postoje i oni u kojima je zastupljen model diferencijacije i tu su svi članovi osigurani kada je u pitanju minimalni prihod.
Kibuc svojim pripadnicima obezbeđuje besplatno obrazovanje i besplatno zdravstvo, kao i smeštaj, hranu i ostale osnovne potrepštine. Odluke od javnog značaja se donose demokratskim putem, svaki član ima jednako pravo glasa.U početku, u kibucima je bilo daleko više muškaraca; međutim, žene su isto koliko i muškarci radile teške poslove, obrađivale zemljište i ostalo. Jedan od ciljeva bilo je uspostavljanje rodne ravnopravnosti. Oslobođene od kućnih obaveza, žene su isto koliko i muškarci učestvovale u poljoprivrednom i industrijskom sektoru. Ali, od šezdesetih godina prošlog veka, nove generacije žena su počele da odbacuju ideale koje su utemeljili njihovi preci i vratile se poslovima poput kuvanja, čišćenja i brige o deci.
Prvih dekada nije bilo tradicionalnog sklapanja brakova; ovo je bio način da se uruši patrijarhalna dogma i da se ženama omogući položaj u kom nisu ekonomski ili društveno zavisne od svojih muževa. U početku nije bilo dozvoljeno posedovanje ličnih stvari – sve je pripadalo svima. Nakon šezdesetih godina, dozvoljeno je privatno vlasništvo poput knjiga – što je bilo u redu. Ono što nikako nije prihvatljivo jeste recimo posedovanje automobila, osim u neke radne svrhe koje opet rezultiraju u vidu opšteg dobra. Naravno, uvek je bilo i takozvanih parazita – oni koji su dobijali deo kolača, ali nisu preterano ili nisu uopšte učestvovali u njegovom pravljenju. Na snazi je bila rotacija poslova – jedan član bi jedne nedelje obrađivao zemlju, druge nedelje bi radio u fabrici, naredne nešto treće i tako u krug.
Kibuci danas
Vremenom su sami kibuci evoluirali i uvodili raznorazne promene. Danas u Izraelu postoji oko 250 kibuca, u kojima ukupno živi oko 125 000 ljudi. Najveći broj ih je sekularan, štaviše izraženo ateistički, dok ih je aproksimativno dvadesetak religiozno. Mnogi su prigrlili privatizaciju, dozvoljavajući svojim članovima privatno vlasništvo i biznis, što je dovelo do veće individualne autonomije. Iako je najviše pažnje bilo posvećivano poljoprivredi, razvijene su i druge grane, poput high-tech industrije, turizma i proizvodnja energije iz obnovljivih izvora. Pojedini kibuci su postali daleko inkluzivniji – njima sada mogu pristupiti i ljudi koji nisu jevrejske veroispovesti. Ali, čvrsti temeljni principi – osećaj zajedništva i socijalna pravda su i više nego zastupljeni.
Zaključak
Iako je kolektivistički duh iznedrio malobrojne anomalije, poput sveprisutnog fenomena tračarenja koje je rezultat manjka privatnosti, jevrejski kibuc u savremenom dobu predstavlja sistem koji je najpribližniji socijalnoj utopiji, sa najkvalitetnijim društvenim ugovorom. Možda bi pak bolja komparacija kibuca bila sa demokratskim socijalizmom, pre nego komunizmom. Sistem jednakih šansi, rodna ravnopravnost, sveukupan socijalno-ekonomski egalitarizam evidentno jeste moguć i ostvariv. Naravno, šanse za njegov opstanak i uspešnost daleko su veće u ovakvim malim zajednicama, gde vlada snažan osećaj privrženosti, solidarnosti i zajedništva, koji ne dopuštava izbijanje birokratizma, hijerarhije, nepotizma i ostalih sistemskih problema koji su i više nego zastupljeni u velikim zajednicama. Međutim, čak i velike zajednice mogu da prevaziđu ove probleme i streme ka nekom više utopijskom uređenju. Mogu, ali ne žele.
