Већ увелико се 30. август сврстава у ред најважнијих датума у животу Црне Горе, сада након другог круга предсједничких избора, 2. априла полако али сигурно постаје други по важности, ако не и први у одређеним моментима. Последњи избори ће остати један од најсимболичнијих догађаја у политичком животу модерне Црне Горе, тачно је рећи да је тог дана у предсјеничкој трци побједио Јаков Милатовић, а још тачније је рећи да је у истој трци изгубио Мило Ђукановић.
Име тридесетогодишњег „господара црногорског“ дефинитивно ће остати уписано у историји ове земље, само му је потребна одређена временска дистанца, да се добро имплементира као симбол обнове црногорске независности. Ако се јасно сагледа историја Црне Горе, много је момената по којима ова држава има своју аутономност, па чак гледавши из угла ширег националног корпуса коме и дан данас дио људи припада, односно осјећа се тако, или из угла оних људи који су се отуђили од корпуса, креиравши сопствени идентитет, који задаје озбиљне друштвене проблеме, који иду и до људске свакодневнице ове јадранске земље.
Сребренизација као продукт антисрпства
Након првог пораза на изборима 2020. године, као највећа вриједност Црне Горе, поставила се њена независност. Реално неугрожена, наметнут је наратив великодржавних пројектовања којима су се бирачи плашили веома интезивно у последње двије до три године, све са циљем опстанка на власти оних који су завриједили свој грандиозни улазак у црногорску историју, као обновитељи.
Поред Литија које су се дешавале током читаве 2020. године, као најјачи фактор пада Мила Ђикановића, управо се намеће тај пластични наратив антисрпства, кључан за његов пад. Оно што се Милу Ђукановићу замјерало јесу различите криминалне афере, ауторитаризам , али и презасићење људи са хистеријом која се ствара по питању Срба, Србије и СПЦ. Данас, након његовог пада, или боље речено након његовог првог пада на парламентарним изборима, наратив се подигао на завидан ниво, па чак и одређени економсни промашаји министара Спајића и Милатовића нису били битни у протеклој кампањи, колико неуморно плашење да ће Србија отети независнот.
Мило Ђукановић је створио сребренизацију црногорске независности, на први поглед рекло би се да је у питању само политика, међутим невјешто понашање црногорских државника је своју највећу вриједност (назависност) свело на ниво одређења према процесима из не тако далеке историје, и ако ти догађаји суштински немају везу са Црном Гором, у питању су догађаји у Сребреници из јула 1995. године.
Феномен Сребренизације
Феномен Сребренизације дефинитивно долази из Милове кухиње, све почиње са министром правде Владимиром Лепосавићем у 42. Влади Црне Горе, који је на себи својствен и правнички стручан начин споменуо Сребреницу, не навикнут на политиканску и хистеричну свакодневницу Црне Горе, министарске позиције га је коштала ова изјава. Од тог момента, прве личности државе, почев са тадашњим премијером Здравком Кривокпаићем, почеле су да се одређују према питањима као што је Сребреница, цијела ситуација је дошла до нивоа да Скуптшина усваја резолуцију о Сребреници.
Новоизабрани предсјеник, тадашњи министар, Јаков Милатовић је у својим првим предсједничким данима кренуо јасно да се изјасни по питању НАТО-а, косовске независности, а потом и случаја Сребреница, рекло би се да је на прву лопту одиграо боље него свој политички претходник (мисли се на Здравка Кривокапића, који је био премијер), говоривши и о стратиштима по Црној Гори али и Јасеновцу. У једну руку, Милатовић је успио да избјегне потпуне критике, тако да је ово прошло неопажено, док са друге стране веома је дегутантно да се пореде било какви злочини из прошлости, и то искључиво да би се направио баланс, какав покушава Милатовић.
Сребреница је Милатовића коштала прве честитке, која је стигла из Бања Луке, од предсједника Републике Српске, Милорада Додика, са исте адресе је стигла прва критика. У суштини без дубљег значаја, али је у овој црногорској сребренизацији најмање битна Сребреница, а много битније игнорисање Републике Српске. Сличан случај је био и са Кривокапићем који је честитао, па није, па је ипак приватно честитао 9. јануар. Као политичка нужност црногорских политичара, који су на краху ДПС-а дошли на власт, остаје веома занимљиво игнорисање РС, а све понизнији и помиритељски тон према Сарајеву. Треба узети у обзир отворену подршку бошњачког члана Предсједништва Босне и Херцеговине, Дениса Бећировића , који је Ђукановића означио као спаситеља државе и независности, а Милатовића етикетирао као великосрпског играча. На све ово, сребренизација Црне Горе доноси улизаност Сарајеву, па се свака нова може тумачити као изградња добрих односа са Сарајевом али и Бошњацима и муслиманима у Црној Гори, који су традиционално на страни Мила Ђукановића.
Моменат у коме новоизабрани предсједник, етикетиран као рушитељ независности своје државе, мора да се одређује према питањима као што је Сребреница, јасно саму вриједност независности гура у потпуно други план и унижава је. Сама независност Црне Горе, коју нико не угрожава већ 16 година, једину суштину види у томе да није дио или у заједници са Србијом. Јаков Милатовић је са својом сребренизацијом потврдио ово, па је за даљу анализу потребно сагледати у каквим односима ће бити са Србијом, али и како ће се поставити према Црнгорцима који још држе до тога да су дио српског народа.
Однос према Србији и Србима у Црној Гори
Милатовићеву будућност у политици итекако може коштати Србија, не као хегемон, него само из разлога какав ће однос имати Црна Гора, односно он као њен предсјеник. Прве изјаве су заиста релаксирајуће (како каже актуелни премијер и први нежења Црне Горе Дритан Абазовић), између осталог рекавши, да је Србија за Црну Гору више од економије, као и да би после Брисела посјетио Београд. Релаксирајући тоналитет према Србији, само је почетак политичког живота Јакова Милатовића, који је првенствено на српским крилима, али и српским гласовима ту гдје јесте.
Кроз ток свог мандата, вјероватно ће бити присутан јак притисак да је Србија хегемон, да Милатовић угрожава независност Црне Горе и слично. Све ово је потпуно нормалан сценарио, који ће ићи упаво у том смјеру. Једино што се од новог предсједника може очекивати, а што је већ у доброј мјери показао, неће бити анти наратива према Србији, што је за њега сасвим довољно.Црна Гора се сврстала у ред западних земаља, само што она има унутрашњи проблем са идентитетским јазом. У свакодневници су присутни примјери, у којима су браћа подејљена по националној припадности, рођена браћа, од истог оца и мајке.
То је уједно и највећи пораз државе Црне Горе, не зато што стриктно није српска, него зато што је идентитетско питање веома дубока тачка спора, наравно плански креирана од претхнодних власти. За Србију, Црна Гора ће и даље остати отуђени млађи брат, коме ће се све увреде у будућности опраштати. Потпуни и најискренији однос према Србији, Милатовић ће показати у односу према српском амбасадору.
Што се тиче Срба у Црној Гори, они се налазе у процесу пацификације, ради се о дијелу грађана који је подлегао бунту, као легитимном праву на самоодбрану приликом угрожавања од стране државе. На тој угрожености, отвореног сукоба државе са СПЦ, подигла се и подршка новом предсјенику, само да би бивши пао. Зашто Срби улазе у пацификацију?
Из простог разлога што тренутно нема релевантсних предстваника, сам ДФ који је гласио за такву опцију, у својој суштини то није. Само поједници се могу издвојити, а један од њих Анрија Мандић је на последњим изборима свој српски став замјенио грађанским, да би дио бирача послао грађанској опцији, а преостали дио у другом кругу, такође усмјерио на исту адресу. Сви српски захтијеви или очекивања од Црне Горе, а то су дефинитивно питања косовске независности, односа према Србији али и државних симбола о којима се више апсолутно не говори. Цијели бунт српског народа је сведен искључиво на антирежимски ниво, да би тај народ прихватио такву државу и такав систем, а потом се пацификовао, а као коначни циљ утопио у грађански концепт који се креира у Црној Гори.
Неки нови парламентарци
Будућост странака у Црној Гори је таква да ће Покрет Еропа САД (ПЕС), у скоријој будућности расти, док ће странке попут Демократа са својих стабилних 10% гласова покушати да уђу у коалицију са ПЕС, Абазовићева УРА је такође са истим циљем, само је проблем флексибилност ПЕС, за који се може рећи да страхује од шарених коалиција, управо због 42. Владе Црне Горе. Шарена колаиција је неминовност, али вјероватно као постизборна, оно што је коначни Дританов страх, јесте то да се УРА налази испод цензуса, па је и сам лидер ове партије кренуо у привидна хапшења и борбу против Ђукановића, како би или очувао или подигао рејтинг.
ДФ окарактерисан као просрпска опција, полако али сигурно са падом ДПС-а губи свој смисао постојања, досадашња коалиција двије српске странке са Покретом за промјене је нерелевантан представник српско-црногроског помирења, те стога, ако Мандић и Кнежевић заиста јесу релевантни политички представници Срба, морају окупљати српске бираче око једне коалиције или партије, на тај начин се једино може осигурати српски утицај (као утицај Срба из ЦГ, не Србије као државе), односно улога у политичком животу Црне Горе.
Једна од опција, којој треба приступити јесте рибрендинг.Што се ДПС-а тиче, Мило Ђукановић се повукао и са чела странке, па се спекулише да ли ће бити носилац листе на парламентарним изборима. Оно што је сигурно, јесте да ће ДПС у нову парламентарну трку ући са в.д предсјендиком, а Мило је за сада и једина реална опција да буде носилац листе, и то не са очекивањем да ће побједити, него искључиво да би одржао подршку коју има, због свог неспорног ауторитета.
Са ДПС-ом који ће имати 40% у парламенту, мада је извјесно да ће се и њихови гласови осути , свакако проценат неће падати испод 30% гласова, мада је и пад за око 10% превелико очекивање. Опција која је најреланија, и којој ДПС постепено приступа јесте рибренинг странке, управо гурање младих кадрова, у прилог овој тврдњи иде то да на мјесто в.д. предсједника није дошао примјера ради, Душко Марковић, већ Данијел Живковић.
Закључак
Однос Јакова Милатовића као човјека са нajвећим легитимитетом у Црној Гори, према питањима као што је Сребреница, јасно највећу вриједност, односно независност своје државе, сребренизује, односно понижава, све са циљем свог бољег опстанка на власти и доброг сналажења на мјесту предсједника државе, али и будућности покрета Европа САД.Највећи разлог сребренизације, јесте притисак због односа према Србији, о коме се спекулише какав ће бити.
На све то, антисрпски наратив полако нестаје у Црној Гори, а подршка српског народа неопходна је за будуће изборне побједе, са друге стране пред Србе се намеће изазов у коме се пацификују и утапају у грађански концепт.Будући парламентарни живот Црне Горе је такав да ћемо имати стабилан ДПС, али и какву будћност има ДФ ? ПЕС у порасту, као највеће парламентарно искушење намеће се сарадња ПЕС и ДФ, али и будућност покрета УРА и Демократа које циљају на приснији однос са двојцем Милатовић-Спајић.
