Бунтовништво, протест, раскол, штрајк, саботажа, герила – неслагање је историјска константа, израз разноликости. Потез којим човек заузима став у односу на стварност. Сада је потребније него икада а ипак је све расутије. Описујући разлоге, аутор нам приближава особине и значење аутентичног неслагања данас.
Неслагање нема формулу и не може се институционализовати. Оспорава поредак и јавља се као отклон од њега. Дешава се најпре на нивоу појединца, а евентуално и у друштвеној димензији. Надахнут данашњицом, аутор подсећа да се у самом зачетку западне културе и цивилизације налази неслагање, одбијање ауторитета.
Прометеј, Сократ, Христос, Лутер, Маркс и Енгелс, Мандела или Ганди – сви су развили лични бунт у друштвену промену. У историјску скретницу. Зашто је неслагање важно? Зато што је манифестација слободе, чин којим особа постаје субјект сопствене судбине. Аутор разликује партиципативно и раскидајуће неслагање. На примеру либералне демократије или слободног тржишта, први тип тежи побољшању – као социјалдемократија или кејнзијанизам. Други, пак, не одбацује поједине аспекте већ саму основу поретка – као анархија или централно планирање.
Свим облицима неслагања заједничка је нелојалност према систему. Ипак, у данашњем, простор за неслагање је сужен. Суштинска идеја Дијега Фузара, италијанског филозофа познатог домаћој публици, јесте да неслагање треба да буде темељна врлина демократије. Консензус није њен конститутивни елемент, јер на њему може почивати и диктатура. Демократија се у пуном смислу реализује у окружењу које омогућава складан суживот појединаца и заједнице. Већине и мањине. Другим речима, демократија се одсликава у третману неслагања. У мери у којој га посматра као извор своје снаге, а не слабости. У мери у којој га прихвата, а не само толерише.
Тако посматрана, демократија пада на испиту. Фузаро данашњицу назива глобалним тоталитаризмом. Он се огледа у глобалној доминацији неолибералног модела који нуди привидну слободу понашања док, у ствари, неумољиво усмерава на оно пожељно. Како то чини? Неговањем вредносне матрице у чијем су средишту задовољство и стицање. У ту сврху се одржава симболички поредак који слави обиље избора – робе и услуга, партнера, занимања, идентитета, чак и мишљења – свега, док се не дира у базичне друштвене односе. У данашњем „глобалитаризму“, за аутора је демократија маска којом капитализам легитимизује своју агресивност.
У томе подсећа на Мануела Кастелса („Суноврат“, Clio 2022) јер прецизно детектује фисуре демократије која је, не успевајући да сакрије функционисање јавних институција у корист капитала, постала орнаментална. Пре пада Берлинског зида, класни сукоб је био двостран, а социјална права његов плод. Након пада, класна дијалектика претворила се у класни масакр. У корист глобалног, жртвује се локално. Жртвују се права и радник који, да би опстао, мора трчати све брже. Пристати на све мање. Док потчињен трпи и покушава да опстане, о алтернативи не може ни да мисли, а камоли да је политички артикулише.
Прави бунтовник данас, према Фузару, одбацује фанатизам тржишта, неограниченог раста и потрошње. Противник је догме безалтернативности која обликује консензус о актуелном поретку. Противник је атрофије неслагања и њеног претварања у пасивно слагање. Противник сугерисане самокритике. Једноумља које одбацује и наговештај утопије. Управо је она, што је можда кључни лајтмотив књиге, данас најпотребнија. Појединац без снова, симбола веровања губи моћ противљења. Постаје атомизовани појединац.
Приљежни потрошач. Као такав, не представља баријеру деструктивном утицају савременог економског система и друштвене надградње која га подмазује. Ауторова критика је динамична нарација скоковитог распореда, подељена у осамнаест кратких поглавља која одржавају фокус. Иако се позива на сијасет филозофа од Платона преко Спинозе, Маркса па до Хабермаса, аутор ни на тренутак не запоставља мање упућеног читаоца. То постиже сликовитим описима, вештим поређењима и стављањем идеја у савремени контекст.
Својом ерудицијом и писалачким умећем не штеди ни левицу ни десницу. Обе су у служби поретка. Са једне стране, профитна десница не угрожава интересе богатих а, са друге, културолошка левица се од друштвене еманципације окреће индивидуалној слободи базираној на својини. Од радника – грађанину. Данас су левица и десница само „крила неолибералне орлушине“, једна од хоризонталних подела којима систем прикрива своју класну природу. Аутентично неслагање такве поделе мора да одбаци.
Фузаро, на трагу учења француског класицисте Етијена де ла Боесија, скреће пажњу да доминацији моћних, ипак, допринос дају и доминирани. Без тога, ова би брзо имплодирала. Зато власт чини све да грађани то не увиде и остану у уверењу да је постојећа стварност најбоља могућа. Данас, када је циљ бољи живот са што више комфора, „комотност отуђења и конформизам који улива осећај сигурности не остављају простор за тежњу ка слободи, а камоли спремност да се за њу бори“.
Без способности замишљања другачије стварности, како Фузаро упозорава, заволећемо сопствене ћелије. Њене гумене зидове. Из тог разлога, књигом „Мислити другачије“ аутор разбуђује самосвест читалаца, као и потребу за одупирањем масовном конформизму. Јер, када сви добровољно раде оно на шта је власт требало да присиљава – тоталитаризам је реализован.
