Već godinama unazad svedočimo da dolazi do eskalacije energije u društvu i da se bar jednom u godinu dana održe neki protesti koji se veoma brzo ugase.
Ovog puta svedočimo prvom slučaju protesta koji su posledica nemilih događaja koji su se desili u skorijem periodu. Naime 12. maja imali smo priliku da u pojedinim medijima, na društvenim mrežama ili na licu mesta osmotrimo veliki broj ljudi sa jasnim porukama i zahtevima. Ovaj tekst nema za cilj da ispita same proteste koji su se desili ovog dana već šta se desilo pre njih, kako vlast reaguje i zašto je uopšte došlo do svega.
Ako pogledamo slučaj K.K. koji se dogodio početkom maja (ali i drugi slični slučajevi), uviđamo da postoji jasna poruka javnog mnjenja „sistem je zakazao“. Veoma je važno uočiti zašto baš sistem i zašto se upire prstom u vlast.
Naš politički sistem (i pravni) postavljen je tako da institucije vode računa o određenim stvarima kao što su recimo: formiranje određenog načina ponašanja, serviranje određenog gradiva kroz koji se usvaja neki sistem vrednosti, obezbeđivanje bezbednosti građana itd. Shodno tome, škole u Srbiji su deo javnih institucija i formiranje programa, bezbednost itd. deo je nadležnosti Ministarstva prosvete.
U ovim slučajevima koje smo videli i vidimo u maju, dešava se da je nekoliko stvari zakazalo u koracima za koje su se institucije obavezale u Srbiji, a to je obzebediti bezbednost dece u školama i obezbediti kroz gradivo sistem vrednosti koji je potrebno usvojiti kako bi pojedince (decu) pripremile za dalji razvoj društva (i njih unutar društva). Takođe, potrebno je ovde istaći kao jednu od važnih činjenica to da se država na izvestan način kroz institucije obavezala da će uticati na ponašanje dece kroz obrazovni sistem – sad pitanje je da li se ovo sprovodi na dobar način?
Kada kažemo „obavezala“ mislimo na to da su škole sekundarna socijalizacija dece i da ukoliko porodica, kao primarna socijalizacija zakaže, sledeći stadijum koji bi trebalo da utiče na formiranje deteta je obrazovna institucija. Ovo često zanemarujemo, ali škola utiče na formiranje deteta, jer ono provodi tamo svaki radni dan otprilike u proseku 5 sati dnevno. Međutim, definitivno uviđamo da škole veoma često nisu u stanju da prepoznaju da li dete ima određeni problem, kako adekvatno reagovati i kolika prava i odgovornosti imaju profesori, pored dece, odnosno da li su im odrešene ruke da reaguju na određeni način ukoliko dete doživljava bilo koji vid nasilja, da li ima problema u usvajanju gradiva itd. Pored toga ukoliko ne može da utiče na roditelje sigurno postoje druge institucije kojima se mogu obratiti kako bi spasili dete iz nekog potencijalno lošeg okruženja, vaspitanja itd. Verujem da ćemo ovde svi pomisliti na Centar za socijalni rad, ali da li i oni rade svoj posao kako treba?
Ovde vidimo da postoje određene uzročno posledične veze na relaciji roditelj, dete i institucije i ne bih želela da ulazim u dublje objašnjavanje kako se ono još može predstaviti, ovo su samo neki od primera komunikacije i odnosa koji građani imaju sa institucijama. E sad dolazimo do glavnog pitanja, zašto se upire prstom u institucije? Pa baš iz razloga što institucije, tačnije Vlada kao njihov kreator, ne preuzima odgovornost za dešavanja unutar društva.
Protesti kao odgovor
S obzirom da vlast u Srbiji odbija da prihvati činjenicu da je sistem zakazao, odnosno da institucije u određenim momentima nisu imale adekvatne preventivne mere koje će uticati na decu i pripremiti ih na društvo, jedino rešenje koje građani vide je izaći na ulice i kroz proteste iskazati nezadovoljstvo.
Tako smo mogli videti da se ljudi okupljaju i iskazuju bunt. Ovo je jedna sasvim u redu pojava u društvu, koja bi bar trebalo da bude u redu, jer kroz protestne šetnje građani iskazuju svoj stav po određenom pitanju. Uloga vlasti u ovim momentima trebalo bi da bude dijalog ili odgovor sa adekvatnim merama, ali to se nekako završilo ili bar pokušavaju da završe priču u vezi sa protestima tako što će organizovati miting 26. maja. Pored toga kroz kanale režimskih medija plasiraju poruku obesmišljavanja protesta ili što je najtužnije u celoj situaciji, ismevaju ih slikama na društvenim mrežama. I to ne bilo ko, već važni politički akteri i nosioci vlasti u Srbiji:
Zašto je ovo problem?
Verovatno ćete zaključiti i sami, jer u državi se dešava određeno nezadovoljstvo građana i dobra Vlada (koja želi da ima paternalističku ulogu koja je kroz istoriju prisutna na našim područjima) bi trebalo da ima sluha za ovakva dešavanja, donese adekvatne, a ne populističke mere i kroz dijalog ili saslušanje drugih partija ili organizacija kreira nove predloge mera i zaista učini nešto po tom pitanju.
Pored toga kroz ideju održavanja mitinga 26. maja, SNS (kao jedan od većinskih nosioca vlasti) ne bi smeo da se ponosi time, jer kroz ovakvu poruku i ovaj gest pokušavaju, tačnije nameću moć propagande nad drugim organizacijama civilnog društva, partijama, ali i građanima koji nisu njihove pristalice.
Drugim rečima, izvršna vlast u jednoj državi, bi trebalo da ima odgovornost za učinjeno, ukoliko je u prethodnim godinama dobila poverenje izvesnog dela naroda. U ovom slučaju u Srbiji već dugo ne postoji odgovornost vlasti i ukoliko ona nije spremna da je preduzme, institucije kao njeni kanali, će ostati zakržljale.
Dakle institucije kao kreatori određnenih programa, ali i kao sprovodioci odluka, imaju dužnost da preuzmu odgovornost za dešavanja u društvu.
Shodno njihovoj neodgovornosti dešavaju se protesti. Oni možda kod nas nisu urezani u kulturni kod društva, ali ono ka čemu se kroz njih ide i poruke koje građani šalju je samo jedan deo vapaja da postoji volja da se učestvuje u političkom životu. Narod samo tako i može da učestvuje i izrazi nezadovoljstvo, jer veoma često je teško masovno istaći određene stavove i potrebno je kroz univerzalne transparente i zahteve izraziti kolektivnu pobunu.
