Otac obezglavljenog Luja XVI, Luj XV, predvideo je smutna vremena koja su usledila sa Francuskom revolucijom rekavši: „Posle mene potop!“. Trenutni predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, u skorijem obraćanju javnosti je u sličnom tonu postavio pitanje: „Kada stranci jednom odu, a otići će – kako će funkcionisati BiH?“.
Pad velikih carstava
Iako je pesimizam prema Zapadu decenijama prisutan, skorije krize poput tenzija na Tajvanu i rata u Ukrajini neminovno stvaraju sumnju (ili čak strah) i kod prozapadno orijentisanih građana oko (pre)moći Vašingtona.
U život se vraća teza da je dekadencija i propadanje carstava prirodna politička zakonitost s obzirom da istorija kao učiteljica podseća da se tome nisu oduprele Osmanlije, Francuzi i kako izgleda, Sjedinjene Države. Sa svakom velikom silom ide i drugačiji način vođenja spoljne politike tj. odnosa kako prema velikim, tako i malim državama.
U slučaju Vašingtona, on se ogleda kroz peacemaking i peacekeeping. Dejtonski ugovor, kao primer te politike, posle 28 godina pokazuje da načela veštačkog mira i nefunkcionalne reprezentativnosti nisu urodili plodom, uzevši u obzir da su animozitet i hermetička razdvojenost između tri naroda još uvek prisutni. Dodikova izjava nije samo skeptično pitanje. Ona je i indirektno ukazivanje na događaje s kraja XIX veka, kada se „bolesnik s Bosfora“ povukao sa Balkana zajedno sa svojim vrednostima, ostavivši vakuum „potrage za identitetom“ kod islamizovanih Slovena. Isto kao i SAD sa peacemaking-om, i Osmansko carstvo je kuranskom politikom zimija onemogućilo koegzistenciju više religija na jednom prostoru. Iako su načela politike dijametralno suprotna, efekat nije.
Šta su zimije?
Berlinskim kongresom (1878) i kasnijim Balkanskim ratovima (1912), Osmanlije su nakon 5 vekova napustile „evropsko bure baruta“. Multietničko carstvo se na svom vrhuncu prostiralo od Panonije do Persijskog zaliva i vladalo je nad vernicima skoro svih poznatih religija. Balkansko stanovništvo je, sasvim logično, posle tako dugog perioda usvojilo razne kulturne obrasce, bez obzira na etničku ili religijsku pripadnost. Stari kontinent se prema Osmanskoj imperiji, posebno u kasnijem periodu, odnosio evropocentrično, gledavši ga kao divlji i zaostali Orijent, a odnos prema nemuslimanima je bio jedan od argumenata za to.
Međutim, sve do XIX veka, verska (ne)tolerancija je zapravo bila institucionalno razrađenija u Osmanskom carstvu nego u Evropi. Hrišćanska srednjovekovna teokratija nije poznavala nikakvo zakonodavstvo koje bi se diskriminatorski, ali ipak legalno, odnosila prema Jevrejima i muslimanima. U slučaju islama, ona svoje poreklo duguje nastanku u VII veku i Alahovom poslaniku Muhamedu. U toku razvitka i širenja najmlađe monoteističke religije, Muhamed je nailazilo na razne prepreke, a jedna od njih je bio odnos prema narodima „sa Knjigom“ – hrišćanima i Jevrejima.
Odnos prema njima je varirao u zavisnosti od stanja na terenu tj. ratnih dešavanja, što se prenosilo na sadržaj Kurana. Međutim, kako je Muhamedova moć rasla, narodi „sa Knjigom“ su se morali povinovati. Tako je Jevrejima u Hajbaru 628. godine nametnut ugovor po kojem im je dopušten ostanak i obrađivanje zemlje pod uslovom isplaćivanja danka. Zaključna klauzula ugovora sadrži odredbu da muslimani u svakom trenutku, ako nađu za shodno, mogu iseliti Jevreje iz Hajbara. Sa hrišćanima je 630. godine potpisan Nedžranski ugovor, nakon poslanikovog povratka u Meku. Tada su nemuslimani za svoj pravni status dobili svoje ime zimija tj. štićenika. U ugovorima sa stanovnicima Hajbara i Nedžrana leži osnovni princip odnosa prema pokorenim sledbenicima.
Dodeljeni statusi su u skladu sa vremenom kada su nastali. Treba uzeti u obzir činjenicu da su pomenuti vernici bili privilegovaniji u odnosu na pripadnike ostalih religija, koje su muslimani smatrali potpunim nevernicima. Za njih je, u slučaju odbijanja islama, sledila sigurna smrt. Takođe, za uslove srednjeg veka, ovo bi se moglo smatrati boljim tretmanom od onog koji su kasnije imali muslimani u Španiji ili reformisti širom Evrope.
Ne postoje izvori koji bi sa sigurnošću potvrdili da li su se odredbe obostrano poštovale. Problem leži u činjenici da su nakon Muhamedove smrti 630. godine pokoreni sledbenici dobijali sve više ponižavajućih nameta, u neskladu sa Nedžranskim ugovorom. Ovaj proces je paralelno tekao sa širenjem i podelama unutar Islama.
Naglo širenje i dinastija Osmanlija
Tempo i brzina širenja Islama je nešto što ni Alahov poslanik nije očekivao. Od Meke i Medine u arabijskoj pustinji, za samo par decenija, Islam se proširio na čitav Bliski istok i došao do Carigrada. U skladu s tim je odnos prema zimijama/štićenicima bio sve radikalniji. Za razliku od homogene Arabije, na Bliskom istoku živelo daleko više hrišćana i Jevreja. Kako ne bi doveli veru i svetu misiju u potencijalnu opasnost, muslimanki poglavari nisu želeli da stvari prepuste slučaju.
U skladu s tim, po propisima halife Omera ibn Abdelaziza (vladao 717-720), zimijama je zabranjena gradnja i obnova verskih objekata, sastajanje u četvrtima gde žive muslimani i okupljanje u njihovom prisustvu, zvona i liturgija nisu smela biti previše glasna i nije bilo dozvoljeno, u bilo kom smislu, oponašati muslimane (izgled, odeća, ponašanje). Sprečavanje preobraćivanja u islam je bilo strogo kažnjavano.
Takođe su bili u obavezi da puste pripadnike Alahove vere u crkve i manastire, u slučaju da oni to žele. U ovim merama se jasno ističe udaljavanje nemuslimana iz svakodnevnog života. Za samo 80 godina od prva dva ugovora, situacija se drastično promenila.
Muhamed nije ostavio jasan zakon o nasleđivanju, što je podelilo religiju na tri dela: haridžite, šiite i sunite. Raskol između druge dve grupe je započet 661. godine nakon perioda „pravednog kalifata“. Šiiti su isticali imama (vođu) kojeg je odabrao Alah iz Ahlu el Bejt, porodice poslanikovih direktnih potomaka. Suniti su smatrali da poglavara halifu treba da odaberu vernici ili njihovi predstavnici. Kod sunita su od tog sukoba kalifatima vladale dinastije, često više njih istovremeno. Poslednja je bila Osmanska dinastija koja je u Evropi provela najviše vremena.
Travnička hronika
Sve do XVIII veka su Osmanlije pokušavale da se utemelje u Podunavlju i probiju hrišćanski obruč odbrane kod Beča, ali su vojni naleti vremenom bili sve slabiji. Granični status quo je naposletku utvrđen na Savi i Dunavu i tako je ostalo do Berlinskog kongresa. U ovoj „igri razgraničenja“, Bosna i Hercegovina je parče u mozaiku koje je ostalo „sa druge strane“, pod upravom Istanbula. Jedan od bitnijih faktora je stanovništvo, u velikom broju preobraćeno iz pravoslavlja i katoličanstva u islam. Međutim, specifičnost Bosne leži u činjenici da se politika zimija nije odvijala na predviđen način i u do tad viđenim okolnostima.
Prvo, tokom napredovanja kroz Malu Aziju i Balkan, asimilacija se, skoro isključivo, odnosila na pravoslavno stanovništvo. Te teritorije je vekovima držalo Vizantijsko carstvo, a padom Carigrada 1453. godine, pravoslavlje je izgubilo svoju civilizacijsku potporu. Sa druge strane, u Bosni je, pored pravoslavaca, živelo mnogo katolika. Iza sebe su imali Habzburge, Papsku državu i Veneciju. Treći faktor je Dinarski planinski masiv i grub teren koji dominira čitavom Bosnom i Hercegovinom. On je pospešio politiku zimija tj. udaljavanje hrišćana iz svakodnevnog života što je presudno za današnju međusobnu nenaviknutost i netrpeljivost entiteta.
Identitetski vakuum
Iako je Napoleon definitivno poražen 1815, poput domino efekta, pitanje nacionalnih identiteta u Evropi više nije moglo biti zaustavljeno. I Austrijsko i Osmansko carstvo su kao multietničke tvorevine osetile posledice bujanja nacionalizama. Širom Balkana, nezadovoljstva su isticali vekovima potlačeni narodi. Međutim, u ovom procesu najveći gubitnici su bili islamizovani Sloveni u Bosni, s obzirom da „bolesnik s Bosfora“ više nije imao snage da brani njihove interese. Oni su se identitetski i dalje pronalazili kao deo šire islamske ume/zajednice. U to ime, kroz XIX vek su nastavili da se bore protiv „pobunjenih“ Srba do 1878, kada je Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Od tog trenutka je stvoren identitetski vakuum čije su se posledice najviše osetile 90-ih godina XX veka.
Rezultat povlačenja Turaka je takav da je svoje pristalice ostavilo u identitetskoj krizi, a potlačene žedne za osvetom. Iz ovog ugla gledanja, Jugoslavija se, u bilo kom obliku, pre rešavanja međuetničkih netrpeljivosti čini kao brzoplet i neodgovoran potez. Komunizam je samo privremeno dao makar neki vid zajedničkog identiteta ali je kraj hladnog rata postavio isto pitanje za Južne Slovene – ko smo mi?
Odlazak Jenkija
Političko uređenje današnje Bosne i Hercegovine je obeleženo kompleksnom primenom načela reprezentativnosti na uštrb funkcionalnosti, što je jedna od glavnih karakteristika spoljne politike SAD-a. Međutim, dok su Amerikanci do tih učenja došli kroz vekove evolucije političke misli, balkanska društva se u određenim segmentima još uvek bave osnovnim egzistencijalnim pitanjima. Drugim rečima, složeno oruđe poštovanja različitosti je na silu dato društvu koje nije spremno da barata sa takvim, njemu stranim, diskursom.
Sa druge strane, evolucija kulturnog i civilizacijskog identiteta je koncept u potpunosti neshvatljiv nosiocima vlasti Sjedinjenih Država. Njihovo razumevanje države i nacije se bazira na kolonizaciji kontinenta i oslobađanju od Britanske Imperije iz prvenstveno ekonomskih, pa tek onda političkih razloga. U takvoj povesti ne postoje prepričani mitovi o sudaru i padu civilizacija, već samo hladna i tehnokratska racionalnost. Može se ponovo postaviti slično pitanje „i šta posle Jenkija?“. Možda je to pitanje bolje preformulisati, koristeći se završetkom filma „Lepa sela lepo gore“ – „Hoće biti onog rata?“.
